05.05.04
Potraga za smislom
Alek Vukadinović
"U NEVREME u Nevreme Seješ, Bože, svoje seme , Vreme zla i Vreme mraka / Dva u jednom dva jednaka // Zlo doba Opšte studi / Svet u strahu i svet ludi // Kao da su krov svili / Zlo i Gore ukrstili!" Ovako glasi pesma "U nevreme" Aleka Vukadinovića, čiji su stihovi kao 633. knjiga objavljeni u redovnom kolu SKZ. Izbor za zbirku "Pesme" sačinio je pisac, a poduži predgovor napisao je Radivoje Mikić.
- Posebno je važno Vukadinovićevo nastojanje da u osnovu svoje poezije postavi tamnovilajetsku prigušenu sliku sveta - kaže Mikić. - U toj slici sveta svi činioci kruže, svi se sustižu i razilaze, oni imaju čvrste uzajamne veze, tako da se prostor po kome one kruže objedinjava, ucelinjuje. NJegov lirski ep još jedna je varijanta spajanja nespojivog - imaginativnog bleska u kojem se rađa svaka jedinica koja je za sve njih zajednička, a proističe iz spoja niz folklorno-mitoloških i užepesničkih obrazaca i tradicija.
VREME RASPEĆA
- VREME ovo, u kojem smo se svi našli, jeste vreme opšteg rasapa, beznađa, moralnog pomračenja i gubljenja smisla. U tom vremenu šta ostaje pesniku nego da opet krene u potragu za smislom - kaže Alek Vukadinović. - O tom putu i tom kretanju govore sve knjige moje poezije, od "Kuće i gosta" do danas. Svoju poeziju vidim kako jednu mitopoetsku viziju traganja za vrednostima, stvaralačkim, duhovnim, moralnim. To je priča o gostu-lovcu koji je u jednom času velikog beznađa krenuo u potragu za Smislom, Kućom bića, Suštinom. U jednom vremenu velike krize i visokog rizika.
Koliko to vreme traje?
- Ceo 20. vek je vek te pošasti. Uporedo sa velikim otkrićima i dostignućima, koja su kao datumi obeležili protekli vek, naišle su istovremeno i mnogobrojne objave i ofanzive zla, koje su taj isti vek duboko izbrazdale. Za ove četiri godine novog milenijuma ništa se nije izmenilo, isti vek je nastavio da traje. Koliko je već bilo opakih Jedanaestica (11. septembar, 11. mart) u apokaliptičnom predznaku! Danas pesnik ne mora da bude prorok, vizionar; dovoljno mu je da samo proživljava stvarnu paranoju sveta.
To je upravo vreme, kažete, i za kretanje "uz struju", za velike poduhvate?
- "Tamo gde je opasnost, raste i spasonosno", kaže Helderlin. Kad imate osećaj da se sve oko vas ruši, da temelji i osnove svih vrednosti počinju da nestaju, onda osetite i nagon za izbavljenjem i spasom. A šta stvaralac može nego da krene da kroti te sile haosa, jezikom, zvukom, slovom. U potrazi za Novim svetom. Moja ciklična organizacija pesama i jeste ta supstitucija, to stvaranje novog sveta, boljeg od ovog koji je oko nas.
Poezija neguje kolektivno pamćenje?
- Među mnogobrojnim tokovima naše poezije i na pozadini njih, vidi se i jedan koji ima izvore u dubokim i tamnim riznicama našeg kolektivnog pamćenja, naše mitske i arhetipske tradicije. To je naša mitopoetska magistrala. Istovremeno, ona je ezoterijska, antipozitivistička tradicija svekolike srpske poezije. U našem novovekovlju, među pesnicima inovatorima posebno se ocrtavaju Venclović, Koder, Laza Kostić, veliki inovator u formi Nastasijević, a u našoj savremenosti, sušti mitopoet i antipozitivist Miodrag Pavlović.
DOBRO I ZLO
IZ tih vrela i majdana naše imaginacije izvire i vaša poezija. Zovu je "tamnovilajetskom"?
- "Tamni vilajet" i jeste sinonim za ovu dubinsku i mitotvornu našu poetsku žicu, koja probija iz dubokih rudokopa, iz mitske neznani i "krajeva" bez imena".
Zato je i zovu "tamnovilajetskom". Od knjige "Kuća i gost" moja se poezija u celini vezuje za ovu tradiciju.
Vaši tumači posebno poentiraju poetiku koncenričnih krugova kao vaš način traganja za modernim epom?
- To je veoma dobar put za tumačenje moje poezije. Ja sam koncepcijom koncentričnih krugova napustio tradicionalni koncept stvaranja. Putujući kroz krugove i prstenove imao sam osećaj kao da putujem kroz vreme, kao kroz neki vremeplov. Putovao sam kroz razne slojeve bića, jezika, imaginacije, kroz prostore arhaičnog i modernog, drevnog i današnjeg. Za mene je od posebnog značaja bilo putovanje kroz jezik i njegove arhive. Tako sam dolazio do iskustava i saznanja do kojih ni na jedan drugi način ne bih mogao doći. S druge strane, to mi je omogućilo da istrajem u prostorima pesništva. Nisam pevao na pojedine teme, na "zadate teme", nego sam otkrio jednu pesničku kosmogoniju. Pa i sam "ep" o kojem se povodom moje poezije govori, jeste jedna pesnička kosmogonija...
Šta je, po vašem mišljenju, najpreči zadatak pesnika?
- Za mene je osnovno pitanje, glavni zadatak pesnika, da ostane dosledan sebi, da istraje, da nastoji da se ne ponavlja, da razvija i refleksiju i imaginaciju, što je moj osobit zahtev. U širem smislu reči, i pesnik i poezija uključeni su u celinu svekolikog postojanja. Poezija ne može biti "izvan dobra i zla", jer sam svet nije izvan dobra i zla. Kako moja poezija prikazuje "oba sveta" i ovaj vremeni, i onaj vanvremeni, to je sasvim prirodno što ona, gledano u celini, prikazuje jednu dramu.
Dušan STANKOVIĆ
21.02.04 Politika
Predeli crne i bele energije
Alek Vukadinović: "Pesme"
Ako bismo moderno srpsko pesništvo sagledali u njegovoj kontinualnosti, u jednoj neprekinutoj tradiciji koja započinje mnogo pre materijalističko-pozitivističke doktrine Svetozara Markovića i njegovih docnijih brojnih sledbenika, Alek Vukadinović bi svakako oličavao onaj istaknuti, sjajni vrh takve jedne lestvice - počev od Venclovića i Orfelina, preko Kodera, Kostića, Disa, Nastasijevića, Vinavera, Blagojevića i svih onih pesnika čija se poezija uglavnom doživljavala kao "nerazumljiva i nejasna", a zapravo predstavlja sintezu intuitivne, mistične i iracionalne poetske spoznaje i jezikotvorno-konstruktivne tehnike. Najnoviji pesnikov izbor priređen za ugledno "Plavo kolo" dramaturški je sažet i uobručen, prateći u šest celina pojedine formalno-duhovne dominante Vukadinovićeve poetike.
Redukcija i apstrakcija, ta dva osnovna postulata moderne, dvadesetovekovne umetnosti i književnosti, kao sredstvo da se sa manje reči sugeriše više i intenzivnije - podrazumeva i njeno ishodišno jezgro u pradavnom lagumu mitskih slika i prizora koje pripadaju postojbini predjezičke i jezičke stvarnosti. Pesnik je, "kao mesto iz kog njena gorka tama veje" ujedno i čuvar i glasonoša sećanja, oživljavanja i otkrivanja tajne i njene vremenske spiralnosti do koje se stiže formalno-jezičkim vrtloženjem koje re-kreira "veliku priču" nekakvog "lirskog epa", ali ciklično, postupno i fragmentarno.
Zbog toga je duhu Vukadinovićeve poetike svojstveno neprestano prevođenje pojedinih stalnih pesničkih motiva ili toposa (kuća, gost, lovac, lampa, strela, prag, kvadrat, krug, ugao, ruža, reč) u svojevrsne pojmovne, vizuelne i poetske konstrukte, čija se višeznačnost upravo ogleda u odricanju od svake referencijalnosti . Kod ovoga se pesnika javlja potpuno pounutrašnjenje lirskog subjekta, pa se metafizički kvalitet pesama doima kao osobita perspektiva iz koje se on oglašava, kroz intuitivno uočene bitnosti " osećanja predmeta" (Paul Kle), a zapravo svojevrsnih ejdetskih suština do kojih se ovakvim postupkom stiže. Zbog toga se pesničko "ja" pojavljuje kao ona svetla i tajanstvena tačka transcendentnog dodira sa svetom u njegovim fantazijskim preobražajima, pa se to dubinsko, primordijalno osećanje individue i života kod Aleka Vukadinovića odvija upravo u pesmi : "Lasta puta strela slika puta snaga / Kućni kvadrati jednačine blagosti / Daljine pune oniričkih razlomaka / Između laste i strele tvoja unutrašnja / daljina / Potonji domaćin u svojoj dalekoj kući" ("Daleki časovi").
Bogata melodijska struktura Vukadinovićeve poezije koju prati izraziti stihovni i formalni polimorfizam (preoblikovani stihovi naše bajaličke i basmotvorne tradicije, srpskog romantizma i modernizma, kao i grafički lomljen slobodni stih, te izuzetne pesme u prozi i filozofski zapisi), neraskidivo je isprepletena sa njenim kolorističkim korelativima koji kod čitaoca nesumnjivo izazivaju neponovljivi utisak "arhetipskog bleska" avangardnog slikarstva. Značenje pojedinih boja (smeđe, zagasitosivo, crveno, ljubičasto, plavo, zlatno) u poslednjim autorovim zbirkama pretvara se u autentični jezički izazov pejzažima crne i bele energije i njihovoj dualističkoj borbi za prevlast. Došavši do ove ogoljene, ekspresivne palete koja izrazito bogoiskateljsku vertikalu pesnikove poetike apstrahuje u još većoj meri - menjajući u potpunosti naša uobičajena čitalačka očekivanja - Vukadinović nas suočava sa crnilom, tamom i najposle Zlom koje zapravo funkcioniše kao sustvaralačka sila.
Otuda pesnikovo kretanje po apokaliptičnim područjima crnog podrazumeva i samo kroćenje haosa i destrukcije - jer i on sam je haos iz koga se potom polako rađa figura "Božjeg geometra". Vukadinovićeva "ruža jezika" neprestano kruži i ka spolja i ka unutra, ispitujući tamne predele iza kojih se krije belina i obrnuto. Pesnikovo epifanijsko ozarenje, čudo nadošle pesničke snage uvek je osenčeno pretnjom "turob-mraka": "Pesnik sa pesmom o Potonjem vremenu / tačno u ponoć usred umrlog časa / Prostor što se izdužuje u svoju strašnu / daljinu / Belina što veje kroz proređene trenutke / To je taj pejzaž / Ta unezverena daljina" ("To je taj pejzaž").
Svet i postojanje su - prema pesnikovom "Poetičkom dnevniku" kojim se završava ova izuzetna knjiga - puni beskonačnog smisla i istovremeno beskonačnog besmisla, a kosmotvorni princip Vukadinovićeve poetske ontologije treba potražiti izvan tog dobra i zla, s onu stranu svih postojećih svetova i njihovih snova. U Istovetnosti jednog i različitog, u nekom zaboravljenom, ali svagda čujnom praobliku jezika kao primarne tvoračke sile pesnikove. Ona nam ne osvetljava samo kulturno-duhovnu vertikalu srpskoga pesništva koje se začinje negde u maglovitoj maternjoj melodiji, već idividualni molitveni napor da se spozna Božansko prisustvo, suštog kraja duša.
Bojana STOJANOVIĆ PANTOVIĆ
21.11.03 Politika
Melodija duše
Alek Vukadinović: "Pesme"
U najnovijem, 95. kolu Srpske književne zadruge upravo su objavljene "Pesme" Aleka Vukadinovića, pesnika, koji je u našoj poeziji poznat po slikovitosti i muzici svojih stihova.
Predgovor knjizi, analitični i iscrpni, napisao je profesor Filološkog fakulteta i književni kritičar Radivoje Mikić, a u ovoj jedinstvenoj knjizi sabrano je osam Vukadinovićevih pesničkih zbirki.
Prema rečima Dragana Lakićevića, pesnika i urednika u SKZ, slika i muzika su spoljni, imaginacija i religija unutrašnji slojevi poezije Aleka Vukadinovića. Svi ti, razuđeni, elementi čine jedno lirsko tkivo – značenjsko i umetničko, poeziju slojevite zagonetke i tamne dubine. Moć i nemoć, java i san, sve je stalo u čaroliju jezika i virtuozne pesničke metrike, čije cezure krote i oblikuju reči i iskaze u pesmama Aleka Vukadinovića, smatra Lakićević koji ritam poezije ovog pesnika ocenjuje kao neviđen u našoj poeziji 20. veka.
Na jučerašnjem predstavljanju knjige "Pesme" Aleka Vukadinovića u Srpskoj književnoj zadruzi, pisac Tiodor Rosić govorio je o precima i potomcima ovog pesnika, rekavši da Vukadinović ima i epigone, ali o njima ne treba govoriti. Vukadinović, prema Rosićevom mišljenju, za pretke ima simboliste, ali je on i više od toga. Alek Vukadinović spada, reči su Tiodora Rosića, u pesnike sklone aluziji i sugestiji, kako bi dosegnuli najtananije mogućnosti da se poezija pretvori u čistu muziku. Vukadinović se svojom poezijom svrstao u sam vrh srpskog pesništva, rekao je Rosić, naglašavajući da u njegovim stihovima postoji, i opstaje zlatonosna nit srpske poezije koja seže u prošlost. Prema Dučiću, Rakiću, i Disu, "koji je bio simbolista a da nije ni čuo za Bodlera", i dalje... do Venclovića, i same srži materije srpskog narodnog jezika, kaže Rosić.
Alek Vukadinović kroz reči svojih stihova iskazuje melodiju duše, konstatovao je Tiodor Rosić, zaokruživši predstavljanje Vukadinovićeve knjige "Pesme" rečima da je to poezija arhetipskih slika i prenatalnih zvukova.
Radivoje Mikić, pak, u svome pogovoru, analizirajući simboliku u poeziji Aleka Vukadinovića, zapisao je da nas ona "ne obaveštava o nečemu što se zbiva u svetu oko pesnika već da je ona, pre svega, slika unutarnjih pejzaža čija je osnovna odlika dinamika, stalna transformacija".
Izrazivši radost što su se "Pesme" našle u kolu Srpske književne zadruge, Alek Vukadinović je dodao da je radost veća i zato što je njegov otac, učitelj, pesnik i novinar Ljubomir Vukadinović bio privržen SKZ i imao sve knjige ovog znamenitog izdavača, kao i sve brojeve Srpskog književnog glasnika. Uz zahvalnost SKZ i kolegama koje su pisale i govorile o njegovoj poeziji, a umesto prigodnih reči o svojoj najnovijoj knjizi, Alek Vukadinović se juče odlučio da iz nje samo pročita dve pesme.
A. C.
