Pariska menažerija

16.03.06

Književna opština Vršac predstavila je roman "Pariska menažerija" Dejana Maka. Mak je rođen 1974. godine u Vršcu. Studirao je na Američkom institutu za menadžmentu u Parizu, a 1997. godine je magistrirao međunarodni marketing. Uporedo je usavršavao francuski jezik i književnost na Katedri za strane studente Univerziteta Sorbona.

U svom romanu predosetili ste nerede u Francuskoj koje smo do skoro gledali u udarnim vestima. Kako Vam je to pošlo za rukom?
- U susretima i razgovorima sa malim običnim ljudima, različitih nacionalnosti i različitog porekla, čovek brzo shvati da je Francuska prepuna razlika i da se priče ljudi čije se mišljenje inače ne čuje u mnogome razlikuje od onoga kako se stvarnost predstavlja na kanalima nacionalne televizije, da je daleko od sveta u kome je sve ružičasto i sve vrvi od ljubavi i tolerancije. Kao strancu u Francuskoj bilo mi je lako da osetim puls autentičnog Pariza, naročito njegovog predgrađa, jer se prema vama ljudi tada drugačije postavljaju. Za ljude iz Magreb zemalja vi ste stranac i samim tim smatraju da ćete ih mnogo bolje razumeti od Francuza, dok vas ovi drugi smatraju Evropljaninom koji gaji ista osećanja prema arapskom svetu kao i oni, ili bar neki od njih. U tom Melting Potu lako je predvideti da će problemi o kojima se javno ne govori pre ili kasnije isplivati na površinu. Nedavni događaji u Francuskoj su upravo zbog toga mnogo više od obične tinejdž revolucije kako to opet neki tamošnji mediji pokušavaju da predstave.

Na početku knjige kažete da ste želeli da napišete neku vrstu miroar romana, romana ogledala. Šta to zapravo znači?
- Ideja mi je bila da prikažem život mladih ljudi u jednoj evropskoj metropoli krajem devedesetih godina. Pisanje u prvom licu vam upravo daje mogućnost da kroz reči glavnog junaka upoznate ljude koje je sretao onako kako ih je on doživeo. Njegov susret sa novim svetom je istovremeno i vaš susret sa galerijom likova, možda samo na izgled različitih. Vi ih vidite njegovim očima i oni vam postaju bliski.

Da li bi se moglo reći da je "Pariska menažerija" zapravo Vaše autobiografsko iskustvo?
- Ja sam u Parizu bio student. Moj život tamo nije bio toliko uzbudljiv kao život mog glavnog junaka. Roman je fikcija i mnogo je zanimljiviji ako se samo donekle zasniva na stvarnom životu. Mislim da reći: ovo je u romanu istina, ovo se stvarno dogodilo, a ovo nije, na izvestan način demistifikuje priču i čitaocu oduzima pravo da je doživi onako kako on želi. Ipak, drago mi je kad čujem komentar tipa: Pozdravi Orlanda ili da li se čuješ sa Lili. Nekad je linija koja razdvaja fikciju od stvarnosti zaista tanka.

Pojedini pisci zastupaju tezu da se na početku trećeg milenijuma moraju pisati kratki romani koji se čitaju u jednom dahu. Drugi opet kažu da su upravo obimne knjige ona mesta gde se možemo sakriti od površnosti istog tog milenijuma. Vaš roman ima četiri stotine stranica. Kakav je vaš stav po ovom pitanju?
- Novi milenijum nam je nametnuo brzi ritam života. U svetu koji nas je preopteretio informacijama uglavnom neupotrebljivim i nebitnim postajemo konzumenti instant knjiga, koje pišu instant pisci i koje počinjemo da čitamo u gradskom prevozu do posla i završavamo u istom autobusu, ili vozu osam sati kasnije po povratku kući. One na nas ostavljaju isti utisak kao i espreso kafa iz aparata, uvek nam se čini da nismo dobili onoliko koliko smo želeli. Sladunjava topla voda boje čokolade na dnu plastične čaše i to je sve. Ali nekad je i to dovoljno u zemlji u kojoj se malo čita izuzimajući redovnu dnevnu dozu omiljenog tabloida. Dopada mi se ideja da roman mora da pruži više od života. Da bi se likovi oživeli neophodno je sa njima provesti određeno vreme, dovoditi ih u različite situacije, naterati čitaoca da ih zavoli i da mu bude žao kada se na poslednjoj stranici od njih rastaje.

Mića Vujičić

09.06.06 Plastelin.com

Književna opština Vršac predstavila je još jednu dobru knjigu i još jednog dobrog pisca. Svojim romanom "Pariska menažerija" Dejan Mak se priključuje redu najvažnijih domaćih pisaca mlađe genercije i to iz prvog pokušaja. U isto vreme, urednik KOV-a Petru Krdu još jednom potvrđuje svoj ispravan, beskompromisan i hrabar uređivački kurs koji je uspeo da izvan kulturne centrale zvane Beograd stvori tako važnu marku u izdavaštvu kakva jeste pomenuta Književna opština.

Dejan Mak je rođen 1974. godine u Vršcu. Studirao je na Američkom institutu za menadžmentu Parizu, a 1997. godine magistrirao međunarodni marketing. Uporedo je usavršavao francuski jezik i književnost na katedri za strane studente Univerziteta Sorbona. Na ovogodišnjem Sajmu predstavljen je njegov prvi roman, ali treba napomenuti da je Mak osvojio nagradu za kratku priču deceniju ranije. Dakle, strpljivo je čekao "Parisku menažeriju". Nije objavljivao knjigu tek da bi je samo objavio, kako mladi i nestrpljivi uglavnom čine. Ta se strpljivost sada isplatila.

"Pariska menažerija" ne liči na prvu knjigu. Ona je oslobođena gotovo svih onih stalnih atributa koje u sebi najčešće sadžre prve knjige. Čak i u pogledu forme predstavlja izuzetak. Četiri stotine stranica i to onih odštampanih sitnim slogom, potvrđuju tezu da nova generacija domaćih pisaca piše dugu prozu i razbija poetiku postmodernizma. E, ali u toj generaciji sve se više ističe posebna grupacija pisaca koja je napustila Srbiju i sada se u nju vraća, zajedno sa romanima u kojima su sabrana sva lutanja, priče i susreti.

Već na početku razgranatog i bogatog romana, Dejan Mak, na neki način, kroz usta glavnog junaka, saopštava svoju nameru koju će uspešno isvesti do poslednje rečenice. "Zašto bih pisao o sebi, za to postoje dnevnici. Razmišljam o nekoj vrsti romana miroar u kome glavni junak nije glavni, u kome se ogledalo okreće od autora reflektujući likove koji ga okružuju." Interesantna zamisao, s tim da glavni junak, mladić iz Srbije, ili pre iz ex Jugoslavije, koga Francuzi zovu Jugo, živi u Parizu i reflektuje svoje komšije, susede iz studentskom doma, praveći više nego bogatu galeriju likova, svih nacija i boja. Tu ima i Srba i Bosanaca i Bugara i Senegalaca i Portorikanaca. Taj lepi svet u malom. Vešto profilišući glavnog protagonistu, koji je samo na prvi pogled u drugom planu, a pripovedajući u prvom licu, Dejan Mak uspešno slika položaj našeg mladića u Parizu. On sabira različite karaktere i sudbine, ne želeći samo da približu situaciju ljudi iz bivše Juge u sjajnom Parizu. Pisac uspeva, ređajući male, ali i dramatične životne ispovesti, da naslika sliku sveta u Parizu, sa svim svojim lepotama, a i ponekom ružnom stvari. Iako se zaista kratko bavi problemima Srbije, tek dotičući studenske proteste protiv izborne krađe koji se u to doba odigravaju u Beogradu, kroz tu prizmu uspeva da sažme i probleme kojima se bavi svet na početku trećeg milenijuma.

U podnaslovu "Pariske menažerije" stoji "melting pot", kao neka vrsta žanrovske odrednice. Ređajući sve te životne priče koje junaci prepričavaju ili sami proživljavaju, Dejan Mak uspeva da napravi sjajan odraz u ogledalu. Šaren i različit, ali uvek uzbudljiv. U tome je najveća vrednost njegovog dela. "Pariska menažerija" čita se u jednom dahu, bez obzira na to što ima čestiti stotine stranica. To primećuje i književnik Jovica Aćin, koji preporučuje ovu knjigu. Roman Dejana Maka sačinjen je sa dobrim pripovedačkim darom, "sa nervom za diskretno dramsko transpotovanje i komponovanje, ne bez note humora u karakterizaciji i zbivanjima". Zaista dobra knjiga!

Mića Vujičić

13.11.05 Danas

Svojim romanom Pariska menažerija Dejan Mak se piključuje redu najvažnijih domaćih pisaca mlađe generacije i to iz prvog pokušaja.
Dejan Mak je rođen 1974. godine u Vršcu. Studirao je na Američkom institutu za menadžment u Parizu, a 1997. godine magistrirao međunarodni marketing. Uporedo je usavršavao francuski jezik i književnost na katedri za strane studente Univerziteta Sorbona. Na ovogodišnjem sajmu predstavljen je njegov prvi roman, ali treba napomenuti da je Mak osvojio nagradu za kratku priču deceniju ranije. Dakle, strpljivo je čekao Parisku menažeriju. Nije objavljivao knjigu tek da bi je objavio, kako mladi i nestrpljivi uglavnom čine. Ta se strpljivost sada isplatila.
Pariska menažerija ne liči na prvu knjigu. Ona je oslobođena gotovo svih onih stalnih atributa koje u sebi najčešće sadrže prve knjige. Čak i u pogledu forme predstavlja izuzetak. Četiri stotine stranica i to onih odštampanih sitnim slogom, potvrđuju tezu da nova generacija domaćih pisaca piše dugu prozu i razbija poetiku postmodernizma.
E, ali u toj generaciji sve se više ističe posebna grupacija pisaca koja je napustila Srbiju i sada se u nju vraća, zajedno sa romanima u kojima su sabrana sva lutanja, priče i susreti.
Već na početku razgranatog i bogatog romana, Dejan Mak, na neki način, kroz usta glavnog junaka, saopštava svoju nameru koju će uspešno izvesti do poslednje rečenice. "Zašto bih pisao o sebi, za to postoje dnevnici. Razmišljam o nekoj vrsti romana miroar u kome glavni junak nije glavni, u kome se ogledalo okreće od autora reflektujući likove koji ga okružuju." Interesantna zamisao, s tim da glavni junak, mladić iz Srbije, ili pre iz ex-Jugoslavije, koga Francuzi zovu Jugo, živi u Parizu i reflektuje svoje komšije, susede iz studentskog doma, praveći više nego bogatu galeriju likova, svih nacija i boja. Tu ima i Srba i Bosanaca i Bugara i Senegalaca i Portorikanaca. Taj lepi svet u malom.
Vešto profilišući glavnog protagonistu, koji je samo na prvi pogled u drugom planu, a pripovedajući u prvom licu, Dejan Mak uspešno slika položaj našeg mladića u Parizu. On sabira različite karaktere i sudbine, ne želeći samo da približi situaciju ljudi iz bivše Juge u sjajnom Parizu. Pisac uspeva, ređajući male, ali i dramatične životne ispovesti, da naslika sliku sveta u Parizu, sa svim svojim lepotama, a i ponekom ružnom stvari. Iako se zaista kratko bavi problemima Srbije, tek dotičući studentske proteste protiv izborne krađe koji se u to doba odigravaju u Beogradu, kroz tu prizmu uspeva da sažme i probleme kojima se bavi svet na početku trećeg milenijuma.
U podnaslovu Pariske menažerije stoji "melting pot", kao neka vrsta žanrovske odrednice. Ređajući sve te životne priče koje junaci prepričavaju ili sami proživljavaju, Dejan Mak uspeva da napravi sjajan odraz u ogledalu. Šaren i različit, ali uvek uzbudljiv. U tome je najveća vrednost njegovog dela. Pariska menažerija čita se u jednom dahu, bez obzira na to što ima četiri stotine stranica.
Roman Dejana Maka sačinjen je sa dobrim pripovedačkim darom, "sa nervom za diskretno dramsko transportovanje i komponovanje, ne bez note humora u karakterizaciji i zbivanjima". Zaista dobra knjiga!

Mića Vujičić