Panaceja

01.05.22 Polja

Gde potražiti isceljenje? Koje boljke vladaju svetom, ima li im leka? I gde je lek sopstvenoj boli? Glas iz Panaceje Julije Kapornjai postavlja ova i mnogo sličnih pitanja, u isti mah nudeći svojevrsno lirsko vidanje, precizno komponovano u strogo organizovanu ciklusnu strukturu koja zahteva osoben način čitanja. Četiri ciklusa: „Svlačenje belog“, „Panaceja“, „Krug“ i „U mreži“ tvore složeno lirsko tkivo za koje važe sve one specifičnosti karakteristične za ciklusne tvorevine. Budući da poetski tekstovi egzistiraju i samostalno (van ciklusnog konteksta), i u sklopu njega, samo njihovo značenje se ograničava ili širi.1 Izdvojeni, dozvoljavaju relacije sa svim drugim tekstovima i kao posledica toga se ostvaruje suma ekstenzivnijih značenja. Sa druge strane, kao neraskidivi deo primarnog ambijenta, ciklusi tvore specifične međusobne odnose što dovodi do uslovljenosti i redukovanosti njihovog značenjskog potencijala.
„Prolećno spremanje“ otvara lirski govor o identitetu, simulakrumu i stvarnosti, što inače čini važan tematski rukavac zbirke. Savremenost je turobna, bolna i ispražnjena najpre jer je površnost upadljiva odlika načina na koji se pojave doživljavaju. Stihovi, koje treba shvatiti u ironičnom ključu, to i potvrđuju:
Treba ukloniti ljude koji nam kvare dan
ili Fejsbuk profil
Koji su možda drugačiji od nas
mada ne i neizostavno gori
Raditi na sebi zdušno, težiti savršenstvu
dok ne nestane i poslednji trag
ljudskosti.
Ogoljavanje je puno prekora, ali u suzdržanom tonu, bez afektiranja. Posmatrajući pojave kritičkim okom, lirski junak razotkriva i ljudske duše te predočava istinu o usahloj humanosti. Kao jedan od njenih uzroka pojavljuje se težnja za (lažnom) predstavom savršenog života čija je manifestacija profil na društvenim mrežama. Poetsko osvešćivanje se odvija i na relaciji nekada – sada, putem čega poetski glas podrobnije definiše ljudsku situaciju.
Problematika Panaceje obuhvata i pitanja kvalitetne komunikacije i same upotrebe reči. Sa stanovišta lirskog ja čovekovo delovanje je prepoznato kao površno, ali tome nasuprot stoji mogućnost oplemenjivanja duše. Upravo zbog toga refleksije u stihovima „Metamorfoze“ nisu samo promišljanja o čitanju i čitalačkom iskustvu već svojom simbolikom, složenošću i interakcijom sa drugim tekstovima zbirke prizivaju motive slobode, rasta i unutarnjeg napretka koji, u krajnjem ishodu, utiču na celokupni pogled na svet: „Čitanje oplemenjuje i menja čoveka kao i poj slavuja u proleće.“
Zato se progledavanje, skidanje mrene i otvaranje unutarnjeg oka mogu shvatiti kao zahtevi i posao poetskog junaka. Lirski subjekt je svedok, otkrivalac, vidar koji kazuje i sopstveno životno i literarno iskustvo, nekada mozaički i difuzno, često u asocijativnim toku. Tim putem se polako uvodi i pojam utočišta koji u prvom redu nude literatura i umetnost uopšte, potom i priroda.

Nije pak tako lako poneti teret različitosti i lirsko ja to veoma dobro oseća:
Godinama kasnije taj isti duh
prošavši kroz preobražaje
o kojima je govorio Zaratustra
usuđuje se
da nešto prokomentariše
na mestima razbibrige
tamo gde vlast ovog sveta
nudi brzu i laku komunikaciju
nizovima znakova
bez i jedne
jedine reči.
Tematski slojevi iz uvodnog ciklusa se ponavljanjem u nešto drugačijem kontekstu prenose u ostale i proširuju novim motivskim sklopovima (ideja o ravnopravnosti među rasama, pitanje političke korektnosti, besadržajnost, usahnuće reči, promišljanje o komunikaciji). Oni kontrastriraju sa pesmama gde isijava bit samog poetskoga ja (žudnja za ljubavlju, razgovorom, sadržajem, dubinom, iskrenošću) i zato se u Panaceji oseća dinamika.
Za ciklus „Krug“ je karakteristična kompleksnost koju čini njegovo semantičko polje, a tekstove objedinjuju motivi puta, putovanja i kretanja bilo na istorijskom, ličnom, unutarnjem ili spoljašnjem fonu. Neki od njih sugerišu bezizlaznost, budući da je i motiv ponavljanja predočen na više načina i tome otvaraju pitanje o (ne)mogućnosti iskoračenja iz trenutne situacije, što nas na kraju vodi do promišljanja o mogućnosti spasenja (izlečenja).
Ne iznenađuje što poetski glas preispituje ideje progresa, moralne evolucije i duhovne putanje čovečanstva. Hod ka budućnosti je nesiguran i zaodenut prividom, ali se u vidu svojevrsnog sećanja jezgri nada za promenom i vera u njenu ostvarivost. Lirska junakinja zna za užase sadašnjosti jer ih svedoči i živi, ali svoju perspektivu ne ograničava isključivo na savremenost i upravo ta svest o nekada predstavlja osnov za nadu. Na taj način prošlost postaje i mesto gde se znalo bolje i bivalo sigurno. Ta projekcija želje je pak u korelaciji sa svešću o njenoj teškoj ostvarivosti što takođe dinamizuje poetsku priču.
Nekada je umetničko delo samo povod da se uvedena problematika dopuni i istakne, pa je „O osmehu i smrti“ na prvi pogled refleksija o recepciji umetnosti, jer u kontekstu ciklusa razvija pojam nerazumevanja, tako tipičan za naše vreme.

Potreba za smislom i sigurnosti je suštinska, kako se kaže u nostalgijom obojenim stihovima iz pesme „Odloženo zadovoljstvo“:
Pomalo plačemo, al’ ne propuštamo
pravo na
odloženo zadovoljstvo,
na obećanu zemlju, na srećan kraj.
U ciklusu „Panaceja“ su prepleteni motivi bola, gubitka, ljubavi i postojanja utočišta.
Poetske slike iz „Sobe“ uspostavljaju se na kontrastu nekad–sad: uteha je u pre bila moguća i ostvariva, ali je danas nema. Prostor metaforično označen kao soba je s vremenom pretrpeo transformacije uz izvesno obrtanje: iako je veliki i osvetljen, uteha u njemu nije dostupna, pa motiv napuštenosti vrhuni u završnici:
U njih se radoznalo zaviruje kad
ne treba
a ostavlja na miru
onaj koji tamo plače.
„Panaceja“ koja kontrapuntski dodiruje prethodnu pesmu prenosi atmosferu otvorenog prostora, razvijajući najpre motiv usamljenosti, bola, njegovih uzroka, načina na koji se manifestuje:
Kad je bol nepodnošljiv
Znalci kažu
Pomaže uteha uvida
U tuđe sudbine
Tužnije od naših.
da bi se kasnije, kroz aluzije na Jesensku i Kafku („Ni reči o Kafki“) uveo i s različitih strana prikazao motiv ljubavi.
Svest o gubitku i potreba za ljubavlju se povezuju sa vaskrsenjem u stihovima pesme „Opet će Vaskrs“ u čijoj biti stoje potreba za uspostavljanjem reda, vrednosti, nepatvorene emocije i sadržajem. Pitanje sposobnosti da se prihvati sudbina, odnosno krst otvaraju pesme „Glad“ i „O saosećanju“, dok „Varijacija na prvobitni greh“ vraća fokus na doživljaj empatije i sposobnosti da se razume tuđa bol, pokazujući koliko smo u eri novih tehnologija izgubili prirodnu reakciju na uznemirujuće pojave. Nedvosmisleno, poetsko ja svedoči kako je brzina ono negativno i dezintegrišuće zbog čega je atrofija ljudskosti u punom jeku:

U sledećoj objavi srećom
Zlatna plaža i tirkizno more
Dovoljno slano
da dezinfikuje
Rezove na ljudski telima.
Osim postupka oneobičavanja, pesme povezuje ironijski otklon koji se najčešće javlja u vidu opaski poetskog ja. Neke od pesama obeležava govor u prvom licu i neposredno obraćanje, što ima svoje opravdanje: u smeni lirskih ispovednih minijatura sa zapažanjima neutralizovanim glasom postaje vidljivija izdvojenost lirskog ja. U stalnom pomeranju perspektive sa šireg na uži plan raste dinamika. Nju tvore i skokovi iz kamerne atmosfere u vanvremenski, iskonski prostor, iz omeđenog u otvoreni, iz sadašnjosti u prošlost, s istorijskih dešavanja na ona intimna, lična. Ciklus se zatvara pesmom „O saosećanju“ koja priziva stihove Česlava Miloša koji, uz Zbignjeva Herberta i Adama Zagajevskog, ima dublji značaj za stvaralaštvo Julije Kapornjai, i te bi veze trebalo jednom prilikom podrobnije osvetliti. Intertekstualnost i svest o drugim tekstovima, njihovo tek naznačeno ili pak otvoreno i u dijalogu formirano prisustvo, često je srazmerno.
Završnica zbirke naslovljena „U mreži“ okreće se imenu Tvorca i stvaranju:
U mrežu me smeštaš Oče,
I ljuljaš lagano
Sad sam kao Ti
Jednim dodirom prsta
Stvaram iluzije.
Nizovima poetskih slika u „Vremenu“ odmerava se vrednost samog života – njegova krhkost i prolaznost. Prostor, vreme, ljudi – u snažnom su međusobnom delovanju, ali je emocija ljubavi ono što se kristališe kao vrhunska vrednost i smisao, jer uz voljenog:
Trnje pod noktima naglo cveta
a lica u mimohodu
svetli su lampioni.
Stoga je nepotreban bilo kakav vid opiranja bliskosti i ljubavi. Kao odgovor na sve ono što je izgubilo sjaj i snagu može se čitati „Vaskrs“ gde vrhune osećanja blagosti, mira i ljubavi.
U svetu gde je Čovek postao zabrinjavajuće otuđen, zaodenut u privid stvaranja, gde simulira stvarnost koju u zabludi doživljava kao relevantnu, postoji protivteža: sećanje na jedno lepše i humanije doba, što je osnova od koje treba poći u ponovno osvajanje smisla. To je važna poruka Panaceje.
Dunja Rac