Otadžbina

April, 1964. Golo telo starca pluta na površini jezera na periferiji Berlina. Za nedelju dana biće 75. rođendan Adolfa Hitlera. Zastrašujuća zavera počinje da se raspliće...

UTORAK, 14. APRIL 1964.


Adolfe Hitleru, ja ti se kunem,
tebi, fireru i kancelaru Nemačkog rajha,
da ću ti služiti verno i hrabro.
Tebi se kunem,
i starešinama koje ćeš ti postaviti,
da ću do smrti tvoju volju slediti,
tako mi Bog pomogao.

(Zakletva esesovaca)


JEDAN
Cele noći su gusti oblaci, nisko polegli, pritiskali Berlin, a zadržali su se i u ovom nazovi-jutru. U zapadnim predgrađima povesma kiše vukla su se preko površine jezera Havel kao dim.
Nebo i voda stapali su se u sivi zastor, prekinut samo tamnom linijom suprotne obale. Na njoj se ništa nije micalo. Nikakva svetla nisu se videla tamo.
Ksavijer Mart, istražitelj u odeljenju za ubistva nemačke Kriminalpolicaj – poznatije kao Kripo – izađe iz svog folksvagena i podiže lice u susret kiši. Bio je ljubitelj baš ove vrste kiše. Znao je njen ukus, njen miris. Bila je to baltička kiša, ona sa severa, hladna, sa mirisom mora i ukusom soli. Na trenutak on se vrati dvadeset godina kroz vreme, nađe se na osmatračkoj kuli podmornice koja, pogašenih svetala, klizi iz Vilhelmshavena, u tamu.
Pogleda na sat. Minut-dva posle sedam ujutro.
Još tri automobila bejahu parkirana uz drum ispred njega. U prvom i u drugom vozači su spavali na svojim sedištima. Treća su bila patrolna kola Ordnungspolicaja – Orpoa, kako ih je svaki Nemac zvao. Bila su prazna. Kroz otvoren prozor sa vozačeve strane dopirali su, oštri u vlažnom vazduhu, zvuci krčanja i pucketanja radio-talasa, isprekidani brzim, oštrim rečenicama. Rotaciono svetlo na krovu obasjavalo je šumu duž obale: plavo pa crno, plavo pa crno, plavo pa crno.
Mart pogledom potraži orpovce iz te patrole, i vide ih nadomak obale; tu su se sklonili ispod jedne breze sa koje je kapljala voda. Pred njihovim nogama nešto je bledo svetlucalo u blatu. Na jednom obližnjem srušenom stablu sedeo je čovek u crnoj trenerci sa SS insignijom na džepu na grudima. Sedeo je poguren, oslonjen laktovima o kolena, a obema šakama držao se za glavu – slika i prilika ojađenosti.
Mart povuče poslednji dim iz cigarete i kvrcnu je daleko od sebe. Ona zašišta i uginu na mokrom drumu.
Dok je prilazio policajcima, jedan od njih podiže ispruženu desnu ruku.
„Hajl Hitler!”
Mart ga je ignorisao. Pođe niz blatnjavu obalu, poklizavajući se pomalo, da pregleda leš.
Bio je to leš nekog starca – hladan, debeo, ćelav, šokantno beo. Iz daljine se nekome moglo učiniti da je to gipsana statua bačena u blato. Zamazan ponegde njime, leš je ležao ispružen na leđima, samo napola izvan vode, ruku sasvim raširenih, glave zabačene unazad. Jedno oko je bilo čvrsto zatvoreno, kao da ga je neko zašrafio, a drugo je, poluotvoreno, pakosno zurilo ka prljavom nebu.
„Tvoje ime, untervahtmajsteru?” Martov glas bio je blag. Ne skrećući pogled sa mrtvog tela, obratio se policajcu, orpovcu, koji je maločas salutirao.
„Ratke, gospodine šturmbanfireru.”
Šturmbanfirer, vođa jurišnika, bio je esesovski vojni čin, ekvivalent tituli majora u Vermahtu; ovaj Ratke je – iako umoran kao pas i mokar do kože – pokazivao puno poštovanje, i u tome bio žustar. Mart je takve dobro znao, nije bilo potrebno ni da se okrene i pogleda ih da bi ih prepoznao: tri molbe za premeštaj u Kripo, sve tri odbijene, revnosna žena koja je iznarađala ceo jedan fudbalski tim dece za firera, i plata od 200 rajhsmaraka mesečno. Život proveden u nadi.
„Dobro, Ratke”, reče Mart, opet tim svojim mekanim glasom. „Kad je ovo otkriveno?”
„Pre nešto malo više od jednog sata, gospodine. Bilo je još malo do kraja naše smene, bili smo u patroli duž Nikolase. Poziv je prosleđen nama. Najhitniji. Za pet minuta smo se našli ovde.”
„Ko ga je pronašao?”
Ratke trže palcem preko ramena.
Mladić u trenerci se diže na noge. Imao je oko osamnaest godina, možda i manje. Svetlosmeđa kosa bila mu je tako kratko podšišana da se ispod nje mogla videti koža. Mart primeti da momak izbegava da pogleda ka mrtvacu.
„Tvoje ime?”
„SS šuce Herman Jost, gospodine.” Esesovac je govorio sa saksonskim akcentom, i bio je nervozan, nesiguran u sebe, predusretljiv. „Iz trenažne akademije ‘Sep Ditrih’ u Šlahtenzeu.” Mart je znao tu zgradu: grdno velika, betonska, okružena asfaltom, podignuta oko 1950. godine nadomak južne obale Havela. „Ja skoro svako jutro trčim ovde. Još je bio mrak. Pomislio sam da je labud”, dodade on, bespomoćno.
Ratke frknu, sa prezirom na licu. Kadet esesovac, a plaši se nekog mrtvog dede! Nije ni čudo da se rat na Uralu otegao u beskraj.
„A da li si video ikog drugog, Jost?” Mart je govorio ljubaznim tonom, kao ujak sinovcu.
„Nikog, gospodine. Ima telefonska govornica u izletničkom prostoru, petsto metara nazad. Pozvao sam, pa sam se vratio opet ovamo i sačekao policiju. Nikog živog nije bilo na drumu.”
Mart opet osmotri pokojnika. Baš debeo. Možda 110 kila.
„Izvadimo ga iz vode.” On se okrete prema drumu. „Vreme je da budimo naše uspavane lepotice.” Na ovo se Ratke, koji se pod sve jačom kišom premeštao s noge na nogu, široko iskezi.
Sad je toliko pljuštalo da se ona druga strana jezera, prema Kladovu, jedva nazirala. Voda je lupkala po lišću drveća, dobovala po krovovima automobila. Osećao se težak kišni miris truljenja: bogato zemljište, gnjileća vegetacija. Martu se kosa sasvim slepila za lobanju, curak vode krivudavo mu je klizio za vrat, slivao se niz leđa, pod odeću. On to nije ni primećivao. Za Marta je svaki slučaj ubistva, ma koliko rutinski bio, obećavao – barem na početku – avanturu.
Imao je četrdeset dve godine, i bio je vitak, sive kose i hladnih sivih očiju koje su odgovarale boji ovog neba. U vreme rata, Ministarstvo propagande je smislilo nadimak za podmorničare – „sivi vukovi” – i to je, na neki način, moglo poslužiti kao dobro ime za Marta, jer on je bio odlučan detektiv. Ali po prirodi nije bio vuk, nije trčao sa čoporom, više se oslanjao na pamet nego na snagu, pa je od kolega dobio nadimak „lisica”.
Vremenske prilike danas: podmorničarske.
On naglo otvori vrata bele škode, a iznutra ga zapahnu talas gustog, vrućeg vazduha iz grejača.
„Guten morgen, Špidel!” On prodrma policijskog fotografa za rame. „Vreme je da pokisnemo.” Špidel se trže iz sna. Besno je pogledao Marta.

Vozač druge škode već je spuštao svoj prozor dok je Mart prilazio. „Vrlo dobro, Marte. Vrlo dobro.” Bio je to SS hirurg August Ajsler, zaposlen kao patolog u Kripou, a njegov glas je sada bio uvređeno cijukanje. „Sačuvaj svoj kasarnski humor za one koji će ga ceniti.”

12.03.03 Dnevnik - Novine i časopisi

Adolf je umro ali je Hitler živ. U tu rečenicu bi mogle stati i tema i ideja Herisovog romana. Jer, iza uzbudljive triler priče i (horor) povesne konstrukcije, stoji, isto tako strašan i očigledan zaključak. Diktatori se ponavljaju i uglavnom koriste, ukoliko ne iste, onda bar slične propagandne metode. A život u takvim tiranijama, bez obzira na mesto u vreme, uvek je podjednako opasan i bedan.
Robert Heris je jedan od najčitanijih britanskih pisaca. Bio je novinar, a nakon uspeha knjige Prodati Hitlera, koja se bavila krivotvorenjem Hitlerovih dnevnika, posvetio se pisanju. Radio je na Bi Bi Siju, u programima Panorama i NJuznajt. Sada verovatno više ništa ne mora da radi. Može da piše. NJegovi bestseleri prevedeni su na čak trideset jezika i prodaju se kao alva. No, iza pitkih priča, koje se čitaju stisnutih zuba, najviše zbog Herisovih dramaturških sposobnosti, stoje ozbiljni istorijski romani u kojima Heris, uglavnom, rasvetljava paklene Hitlerovske planove.
Ovaj britanski pisac u Otadžbini (prevod: dr Aleksandar B. Nedeljković) ide do kraja! On stvara ličnu verziju istorije i tek da ona ne bi bila banalna i providna, ispod fikcije slika nacizam u svoj njegovoj strahoti. Kakva je njegova povesna konstrukcija? Heris pokušava da odgovori na teško pitanje. Šta bi se dogodilo da je Hitler dobio Drugi svetski rat. Kako bi izgledao jedan takav svet...
Otadžbina je smeštena u 1964. godinu. Na Berlin je pala magla, rekom plovi leš starca. Nemačka je dobila veliki rat, borbe sa Rusijom još uvek traju. Iz daljine kao da dopiru zaglušujući zvuci eksplozija. Narod se priprema da proslavi vođin sedamdeset peti rođendan. Svi su uniformisani. Pevaju fašističke pesme. Deca se od malih nogu uče fašizmu. Glavni likovi na berlinskim ulicama su oni strašni agenti nemačke policije. Jedan od njih, Ksavijer Mart, istražitelj u kancelariji Kriminalne policije, počinje da se guši u magli i crnom vremenu. Pošto je vratio svog (Hitlerom oduševljenog!?) klinca kući, odlazeći od bivše žene, posmatra svet oko sebe. Strašna fašistička tortura šutira ga u mozak. Davi se od crnila. Posmatrajući ih, govori sebi u bradu. Jedino još pas nije obučen u fašističko vojničko odelo!
Heris je majstorski napisao ovaj roman i verovatno je to razlog njegove dobre prodaje. Kao i svaki drugi bestseler pisac, on je, verovatno, znao da ukoliko želi čitanost i prohodnost kroz sopstvenu knjigu, mora imati triler priču, koju bi istorijske činjenice tek dopunile. Tako je u centru Otadžbine pomenuti Ksavijer koji traga za ubicom izvesnog starca kog je hladna voda nosila kroz maglu. Heris piše dobru kriminalističku priču, a svoju verziju povesti daje tek kroz digresiju. No, kad to čini, ide do kraja. Hitler mora da zauzme stav prema mlađanoj grupi iz Liverpula. U posetu mu dolazi Kenedi...
Tako ova varijacija na najgoru temu, čvrsto stoji na temelju činjenica. Pisac čak za junake uzima fašističke vođe koje su zaista postojale. Produžuje njihove živote koji su platili ceh suludih teorija. Kad čitalac s nestrpljenjem krene u ovu avanturu, sve zahvaljujući Bogu što se ova verzija nije desila, u pojedinim detaljima firerovske vladavine otkriva neke propagandno-političke modele koji ni drugim autorskim vladarima nisu bili strani. Tu Otadžbina pokazuje koliko je strašan bio nacizam, ali, usput, jasno slika i dokazuje da se diktatori, bez obzira na prostorne i vremenske okvire, često služe sličnim oruđima.
Teško je ne setiti se rečenice kojom se u romanu Evropa broj 2 igra genijalni Vojislav Despotov. Moj će Staljin vašem Staljinu iščupati brkove!

Mića Vujičić

01.01.00

Dnevnik
15.07.2002.
Robert Heris: "Otadžbina"
U kandžama Trećeg Rajha

Istorija je, poput svemira, beskrajna, njome vladaju "veliki i mali" zakoni na nivoima makro i mikro svetova. Ovo je neprestani izazov kako za naučničko tako i umetničko traganje za motivima i mehanizmima delovanja istorije na pojedince, grupe, narode, čitavo čovečanstvo. U literarnim radovima događaji se rekonstruišu, povezuju, dele, tumače na osnovu do tada poznatih i dostupnih dokumenata i artefakata, uvek uz opasnost da se nekim novopronađenim spisima ili predmetima obesmisle čitavi tomovi knjiga i godine rada. (Istini za volju, moguće je i da nalazi potvrde neke hipoteze ali je ovo ipak ređi slučaj). Naučna fantastika je istoriografskom korpusu pridodala jedan sasvim nov pravac - alternativnu istoriju - koji kombinuje postojeća znanja i spekulacije. Naime, polazna tačka ovih dela jeste (ne)dešavanje događaja koji je svojevrsna prekretnica nakon koje se menja smer istorije i razvijanje ideje o tome šta bi posle bilo, kakvo bi ustrojstvo prevladalo da je npr. opstalo Rimsko carstvo ili da je španska "Zlatna armada" pobedila. Svakako najprisutnija tema alternativne istorije je Drugi svetski rat, odnosno mogućnost da se on završio pobedom nacista ili nekim kompromisom sa saveznicima. Mnoštvo je dela na ovu temu a nekolicina spada u remek-dela žanra; takvi su romani "Čovek u visokom dvorcu" Filipa K. Dika i "Zvuk njegovog roga" Sarbana ili priča "Uhvati taj cepelin" Frica Lajbera.

Krvavi tragovi

Iako se nigde ne postavlja izričito (pitanje je da li je autor imao nameru da je postavi) nad knjigom lebdi parola iz Orvelove "Životinjske farme" po kojoj su "sve životinje jednake ali su neke jednakije od drugih" a od koje se, definitivno, ne može pobeći ma za kakvim se ideologijama posezalo.
Osnovno polazište romana Roberta Herisa "Otadžbina" (originalno objavljenog 1992) je špijunsko-kriminalistička afera u svetu u kome Treći Rajh vlada većim delom istočne Evrope i beskrajnim stepama Rusije. Proleće je 1964. i Berlin sa priprema za impozantnu proslavu Firertaga - 75. rođendana velikog vođe Adolfa Hitlera. Pukim sticajem okolnosti jedan uviđaj utopljenog starca zapada u nadležnosti Ksavijera Marta, istražitelja koji već dugo pokazuje nedovoljan entuzijazam prema sveprisutnoj Partiji. Sumnja u samoubistvo odvešće Marta, uprkos zabrani, u traganja po arhivama i na terene u kojima on počinje da nazire obrise velike zavere kojoj je cilj da se, pred prvi mirovni susret čelnika SAD i Nemačke (koji će doneti "dobrobit" i desant obema državama) definitivno izbrišu krvavi tragovi genocida Jevreja. A kada je tako veliki napredak u pitanju sredstva se ne biraju! Mart nalazi tragove, procenjuje situacije, otkriva istinu, beži od snaga kojima smeta i sve to u nizu akcija koje ne dozvoljavaju čitaocu da odloži knjigu.

Uverljivost je maksimalna

Heris je uspešni novinar i stručnjak za istoriju Trećeg Rajha te je njegova slika razvoja ove sile impozantna u globalnoj zamisli i u pojedinostima, od opisa toka rata, svetske "posleratne" politike, zauzimanja životnog prostora, terorističkih napada ruskih partizana, do u tančine opisanog policijsko-partijskog upliva u svakodnevni život i mega-arhitekture Berlina iz planova Alberta Špera. Romanom, takođe, paradira i bezbroj stvarnih nacističkih vođa koje su "napredovale" posle velike pobede. Heris je u čitav zaplet izuzetno umešno upleo i mnoštvo originalnih dokumenata (neki baš i nisu pohvalni za Amerikance) tako da je uverljivost maksimalna (tek se tu-i-tamo mogu pronaći poneki propusti ali je to na granici zanemarljivosti). Ovako temeljan postupak pripreme odudara od klasičnih bestseler receptura po kojima se istorijske činjenice (zlo)upotrebljavaju po nahođenju autora i njegovoj nameri da izgradi što spektakularniju priču. Heris se opredelio da preuzme samo one "bolje" delove pomenute recepture (uzbudljivu triler potragu, melodramatski podzaplet, borbu pojedinca protiv mračnog sistema) i napisao knjigu koja se čita lako i brzo a u kojoj nema previše zašećerenih ili patetičnih delova niti posle njenog sklapanja čitaocu ostaje lakši ili teži osećaj da je, ipak, prevaren. Za vreme šestodnevne potrage za istinom i bekstva od progonitelja Mart otkriva sjaj i naličje nacional-socijalizma kao dve strane još jednog megalomanskog projekta koji treba da usreći izbrani narod. Međutim, kao i u socijalističkim ili liberalno-kapitalističkim državama, i u ovoj su blagostanje i uspeh rezervisani za odabrane a muka i beda su za ostatak puka.

Ilija Bakić