Oslobodioci i izdajnici

01.01.00

Beogradsko citalište 1998.Milovan DanojlicOslobodioci i izdajniciPrizori i zbivanja u ovoj knjizi obuhvataju period od pocetka Drugog svetskog rata do prvih posleratnih godina. Prvi deo knjige je ispisan iz perspektive decaka cije su detinjstvo obeležili rat i njegove posledice po decakovu porodicu. Drugi deo pod nazivom "Dodatak" - pedeset godina kasnije, pisan je iz perspektive odraslog, iskustvom i znanjem bremenitog pripovedaca. Knjiga Oslobodioci i izdajnici Milovana Danojlica odlukom Ninovog žirija, proglašena je najboljim romanom u 1997.godini.

01.01.00

NIN 15. JAN 1998 INTERVJU : MILOVAN DANOJLIC, DOBITNIK NIN-ove NAGRADEShvatio sam da pripadam jednom malom narodu koji je, od zaranaka moderne istorije, nekome stalno na smetnji, i koga neumorno lupaju po glavi. Zasto? Zato sto je neposlusan. Posto je neposlusnost i moja bitna osobina, nasao sam u sebi psiholoske razloge identifikacije i solidarisanja sa svojim plemenom - kaze Danojlic Milovan Danojlic, prozni pisac visoke klase i pesnik, autor cetrdesetak knjiga (zbirki poezije, romana, hronika, zapisa, eseja, ogleda...) vest da je njegov roman "Oslobodioci i izdajnici" dobio NIN-ovu nagradu kritike za najbolji roman na srpskom jeziku u 1997. godini saznao je poprilicno daleko od srpskog govornog podrucja, u Francuskoj, gde se od 1984. trajnije nastanio, da bi se, kako je sam obrazlozio, "sklonio od zadaha raspadajuce titovske despotije". Bezeci od tog "zadaha", iako u tudjini, nije pobegao od svojih korena. Naprotiv. Postao je jos zamisljeniji nad sudbinom roda i otadzbine, pogotovo u proteklih nekoliko najtezih, ratnih, godina, kada su plodovi "titovske despotije", uz krv i suze, poceli da isplivavaju. Zato ce i reci: "Sve ove godine bio sam vise sa svojima nego da sam ostao u Beogradu." A jednom drugom prilikom, u ratnim godinama, iz "Grada svetlosti", oglasice se recima da zvezdanije nebo od onog iznad sela Sipulje nikada i nigde nije video. U Francuskoj Danojlic je napisao petnaestak knjiga, reklo bi se najbolja svoja knjizevna ostvarenja, ali je njegovo duhovno uporiste ostalo u Srbiji, od rodnog sela Ivanovci, u nekadasnjem kacerskom srezu, gde je rodjen 3. jula 1937. godine, do Beograda, gde je studirao i zavrsio francuski jezik i knjizevnost na Filoloskom fakultetu, a potom i iskazao kao pisac i prevodilac, prevodeci znacajna dela sa ruskog, francuskog i engleskog. Nemiran duhom i na recima, Danojlic pisuci reaguje "na tekuca zbivanja, na vidjeno, procitano i dozivljeno", s izrazenim autobiografskim elementima i sasvim licno, pa cak i kad pise o opstim i univerzalnim temama. U obrazlozenju zirija NIN-ove nagrade kaze se da vas roman "podstice na razmisljanje o srpskoj sudbini u XX veku". Ocito, to vam je i bio cilj. Kako onda dozivljavate ovu nagradu u grotlu srpske sudbine, na pragu XXI veka? - Nisam vise tako mlad da bih se bez zadrske radovao nagradama; ni prostodusan, da ne bih uvidjao koliko su sve institucije, pa i ova, dovedene u sumnju; nisam ni uobrazen, da bih umisljao kako je sve, sto mi ljudi dadnu, bespogovorno zasluzeno; a nisam ni tako blaziran pa da kazem da sam prema toj pocasti ravnodusan. Uloga te nagrade u istoriji nase novije knjizevnosti nije za potcenjivanje. A i ja sam, u neku ruku, rastao sa NIN-om. Poceo sam ga citati 1953; mislim da sam jednog leta bio i njegov pretplatnik. Posle sam dosao u Beograd, na produzenje gimnazijskog skolovanja. Dve-tri godine sam ziveo od prodaje novina po beogradskim ulicama. Medju ostalim listovima, prodavao sam i NIN. Sedamdesetih godina bio sam spoljni saradnik, objavljivao sam oglede i hronike. Bilo nam je, eto, sudjeno da se susretnemo i u mojim odmaklim godinama. Hocete da kazete da ste bili predodredjeni? - Priznanje je, verovatno, moglo otici i nekom drugom. Zadovoljan sam, ipak, sto su reflektori upereni u moj roman. Odavno sam sebi stavio u zadatak da ispricam kako je srpski seljacki svet, krajem 1944. i pocetkom 1945, primio oslobodioce koji su istovremeno zaposeli upravne polozaje u zemlji. Ja sam sve to gledao i slusao, a nigde, kasnije, nisam procitao nesto sto bi licilo na ono sto sam, tada, video i cuo. To je tek jedan fragmenat, jedno poglavlje, obimne sage o detinjstvu i decastvu; prva poglavlja su "Zmijin svlak", "Godina prolazi kroz avliju", "Mesto rodjenja", "Senke oko kuce". Imam jos sest ili sedam rukopisa, poluzavrsenih... Posto zivim podaleko od knjizevnih i drugih kuhinja, moj poslednji roman gotovo da i nije prikazivan, pa sam utoliko zahvalniji NIN-ovom ziriju sto je skrenuo paznju citalacke publike na nj. Knjiga, koja ne dopre do citalaca, dise na jedno pluce; ovakva knjiga, pogotovo. Jer, ovo nije samo licna prica. Ona bi da otkrije jednu tajnu koja je mnogima bila znana, a ipak je ostala nezapisana. Na moju prozu kritika dosad nije obracala narocitu paznju; lirsko-esejisticki diskurs nije u duhu vremena, ili nije u modi, i ja sam se s tim pomirio. Ovde sam, medjutim, uneo satiricki kljuc, cime je pripovedanje dobilo na ritmu i dinamicnosti... U saopstenju zirija podvlaci se humoristicka dimenzija... - Da... To je poseban humor: humor "kao otmenost ocajavanja"... Ja sam trkac na duge staze, pisem kako znam i moram, umem da trcim i bez podrske, a eto, dobro je povremeno dobiti pokoje ohrabrenje. Ovim romanom pokusao sam da vratim dug toj istini koju smo nemustu, pola veka u sebi nosili. Svako od nas, pored sopstvenog zivota vuce, na plecima i u dusi, i deo zajednickog tereta, ucestvuje u kolektivnoj sudbini. Od malih nogu zivim s jednim drustvenim eksperimentom, koji opstaje po cenu potiskivanja svega sto se ne slaze s njegovim osnovama. Gledao sam, decjim ocima, kako se taj eksperimenat zavodi, i preslikao sam, najvernije sto sam znao, atmosferu, raspolozenje, dijaloge, monologe, grceve, strahovanja, cutnje i smutnje, tegobu svenarodne nemoci i ocajanja, kojima sam prisustvovao... Roman pocinje s izbijanjem Drugog svetskog rata... - Moje malo i kuso istorijsko pamcenje pocinje s nemackim bombardovanjem od 6. aprila 1941, produbljuje se s anglosaksonskim bombardovanjem iz 1944, da bi, u bombardovanju iz avgusta 1995, dostiglo trenutak unutrasnjeg obasjanja. Vazdusni udari NATO-a izazvali su u mojoj svesti zaslepljujuci kratak spoj. Polunapisana, prica je dobila okvir, znacenje i unutrasnju cvrstinu... Desilo se prosvetljenje?... - Shvatio sam da pripadam jednom malom narodu koji je, od zaranaka moderne istorije, nekome stalno na smetnji, i koga neumorno lupaju u glavu. Zasto? Zato sto je neposlusan. Posto je neposlusnost i moja bitna osobina, nasao sam u sebi psiholoske razloge identifikacije i solidarisanja sa svojim plemenom. Setite se, samo, koliko su nam, u ovom veku, uputili tih pretnji, ultimatuma i poslednjih upozorenja, koliko su carinskih blokada i sankcija zaveli, koliko kaznjavanja, bez objave rata, izveli... Doziveli smo, pocetkom devedesetih, da Oto Habzburski poziva na novo vojevanje protiv srpske kuge, Kinkel zahteva da se Srbija baci na kolena, a u Becu ozivljuje austrougarska propaganda iz predvecerja Prvog svetskog rata. Sve je to stavljeno u pokret krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih, a mi smo udarac docekali potpuno nespremni, bez sopstvene vojske, bez svoje diplomatije, bez igde icega i igde ikoga. Jedino je Bog mogao spasti od propasti i sad nas". I on je intervenisao, ne znam gde ni kako, ali je, ocito, Njegova ruka umesana u tok zbivanja... Kakve to veze ima sa prvim posleratnim godinama? - Ima, jos kako ima: sve sto je pocelo 1941, nastavilo se 1991: godina 1945. se odblesnula u 1995. Jedna za drugom, pocele su pristizati slike iz davnih, decjih dana. Pustio sam odrasle da komentarisu sve sto se dogadja, a svom junaku prepustio ulogu zacudjenog i uplasenog slusaoca: on svoja osecanja nikom ne poverava. Komentare odraslog pisca, Decakovog dvojnika, belezio sam po strani, i uneo ih u jednu vrstu apendiksa, koji u fikciji nije uobicajen. Bilo mi je potrebno i to osvetljenje, taj naknadni uvid, da bih sastavio vezivno tkivo izmedju dve epohe. Taj je teleskop podario zbivanjima trecu dimenziju, i aktuelizovao pricu. To je dobro zapazio Jeknic, koji se, jedini osvrnuo na roman. Duz jedne vazne etape licnog i zajednickog zivota preneo sam to pokretno ogledalo, i u nj uhvatio neke, nadam se, recite prizore... Koliko u romanu ima autobiografskog? - I u ovoj, i u drugim mojim knjigama, sve je autobiografsko, i sve je u isti mah, izmisljeno. Iskustva su dozivljena, osecanja su autenticna, a likovi i situacije su izmisljeni - tacnije, i njih sam nekad, negde, video, ali ne bih mogao reci kad i gde. Moj deda je, recimo, sazet portret tolikih nasih staraca koje sam slusao i gledao u zivotu; takvi su i ujak, i stric, i baba... Rekao bih da sam u rodu sa celim jednim narodom: u Srbiji imam 100 000 deda, i 100 000 ujaka, i 100 000 striceva... Brojna je to familija, u kojoj tesko razlikujem zive od mrtvih; ne mogu da zaboravim uzasno zamuknuce u kojem se nasla ta milionska seljacka porodica kad je shvatila da su je saveznici izdali, predali, i izrucili tudjinima. Desilo se ono sto je jedan engleski oficir za vezu, prisutan na nasem terenu tokom rata, nazvao "silovanje Srbije". Moj junak prisustvuje, izbliza, cinu silovanja. Siroke seljacke mase, koje s Nemcima nisu imale nikakve veze, zbog simpatija prema Kralju i njegovoj Vojsci, optuzene su za izdajnicko ponasanje! A oslobodioci? - Oni pristizu izdaleka, i o ocajanju nista ne znaju: ili su ogluveli od pobede, ili nece da vide i nece da cuju. Napusteni od celog sveta - bas kao danas, i mnogo teze nego danas - ljudi padaju u grobni muk. Pocinje prilagodjavanje nasilju i lazi. Prilagodjavao sam se i ja, koliko sam morao, pa i vise nego sto sam morao. U nekim prilikama sam se grozio onoga sto sam oko sebe slusao, osudjivao sam svoje bliznje kao nazadnjake i reakcionare, tek, nisam zaboravljao, nista nisam zaboravljao... I onda je dosao trenutak u kojem sam poceo zapisivati sve sto sam, iz onih meseci i godina, zapamtio. Naslov vaseg romana - "Oslobodioci i izdajnici" - upucuje na istorijske zablude i ponor iluzija, kako pojedinca, tako i citave nacije. Da li je ovaj narod, zaista, toliko naivan, ili su kreatori istorije toliko vesti da citava stada prevedu preko vode? - Mi smo mala nacija, koja nije razradila tehniku opstajanja prikladnu za status male nacije. Malim narodima od velikih uvek preti opasnost. Mi smo umisljali da Cercilovu Englesku obavezuje isti kodeks casti kojeg su se drzali junaci nasih epskih pesama. Mi smo se, godine 1990, nadali da sa svim svetskim silama mozemo razgovarati na ravnoj nozi. Sok, koji smo doziveli ujesen 1944, nicemu nas nije naucio. Oslobodioci, koji su tada usli u nasa sela i nase gradove, dosli su uz pomoc anglosaksonskog bombardera i sovjetskih tenkova. Sve je to izazvalo moralnu vrtoglavicu, i nihilisticku obeshrabrenost, od kojih se jos nismo povratili. Nad nasim svetom je izvrseno strasno nasilje - fizicko, duhovno, pa i lingvisticko. Poceli smo govoriti tudjim jezikom, i misliti tudjom logikom. Pobednici nikad nisu zalecili raskol i umanjili jaz iskopan ujesen 1941; pobedjeni su, bar pokusavali da pruze ruku pomirenja. Danas su i pobednici u nezavidnom polozaju, izigrani od svog Vodje, napusteni od Istoka i od Zapada; oni prastaju i jednima i drugima i trecima; jedino direktnim protivnicima iz gradjanskog rata ne prastaju nista. I vama je sve to, kao detetu, bilo jasno? - Daleko od toga - nista mi nije bilo jasno, ali sam snimao i upijao zalopojku koja se razlegala po nasim dzematima, avlijama i vocnjacima, po dacama i slavama. Tako tesko razocarenje mogu doziveti jedino prostodusni ljudi; ja ne mislim da je naivnost neki porok. Pre bih je smatrao vrlinom. Stepen pokvarenjastva i podlosti, koji su pokazali nasi zapadni saveznici, sokirao je i one koji su se hvalili odsustvom iluzija. Ali to nije najgora stvar. Najgore je sto smo dopustili da se ponovo, pocetkom devedesetih, razocaramo. S kojim smo pravom od Amerike ocekivali razumevanje? Narod ima prava na prostodusnost, njegovi politicari - nemaju prava. Inace, tesko je ziveti bez iluzija, pa i bez zabluda... Iluzije usmeravaju duh ka visinama. Verovali smo u socijalizam, verovali smo u Jugoslaviju, verovali smo u prednosti zapadnih demokratija... Sve je to, sada, ponisteno i poruseno. Vise nemamo nikakvih iluzija, ni o cemu... Jesmo li zbog toga srecniji? Ne bih rekao. Mozda je vreme da pocnemo verovati u sebe - jedino to jos nismo isprobavali. Od 1984. zivite u Francuskoj. Vidi li se nase stanje jasnije otuda? - Ponesto jasnije, ponesto mutnije. Najcesce pisem o razdoblju zivota u kojem sam otkrivao zemlju i ljude, kad mi se svet pokazivao u borealnoj jasnoci. Udaljio sam se i prostorno, i vremenski. To ima prednosti, ali i nepovoljnosti... Za vas kao da je sve sto nam se desava - ocekivano? - Ne, ne... Tek sada je ocito da smo sve ovo morali ocekivati. Ja nisam bio ni tako lucidan, ni vidovit. Znao sam da u svetu ne znacimo mnogo, a opet sam se zaprepastio nad neznalackom samouverenoscu onih koji su se umesali u nasa posla. Pisuci "Petrovica", svasta sam rekao o nasoj gluposti i umisljenosti, a kad su nas, zbog tih poroka, poceli tuci po glavi, pristao sam, privremeno, i na nase poroke. U nasoj gluposti ima i nesto dusevnosti; svakako je ima vise nego u pameti koja je likovala nad njom. Kako ste doziveli raspad drzave i ponavljanje istorije od pre pola veka? - Jugoslavija je - mogla biti kruna nase moderne istorije. Ispala je nasa muka i sramota. Voleo sam i nju, i sve njene narode. Ni danas ih ne mrzim, tek, iz srca je iscezla apriorna toplina. Obrazac, po kojem se raspala 1941, ponovio se 1991. Nasli su se pobojali klanice iz 1941, pa su, ponegde, pokusali da zlom preduprede zlo. I opet su izigrani. Sta god da su uradili, izgubili bi. Imali smo protiv sebe sto puta jaceg neprijatelja. Jos 1988, sve je bilo pripremljeno; cak i onih sto hiljada silovanih zena. Po vasim knjigama vidi se da je ova tragedija ostavila duboke oziljke na vama... - Drzavi je verovatno bilo sudjeno da se raspadne, ali se nije morala rasturiti na onakav nacin. Mogli su napraviti svoje drzavice i bez rasistickog blacenja svega sto je pravoslavno i srpsko... Kao da su, posle poluvekovnog neodgovornog odnosenja prema istini, svi nasi narodi oboleli od hronicne lazljivosti. Rat je odvratan i bez laganja. I danas mi se utroba dize od gadjenja, kad se samo setim. U romanu kazete: "Istorija je surova vladarka, kojoj se ne vredi opirati." Ako je tako, sta nam preostaje? - Ne secam se ko to u romanu kaze, ni zasto... Tocak istorije gazi preko svega na sta naidje, sto opet ne znaci da mu treba legati pod minu. Covek osvaja dostojanstvo kao borac; a ozbiljna borba se priprema, dugo i ozbiljno. Usli smo u sve ovo kao guske u maglu. U svojim knjigama otvoreno ukazujete na srpske gluposti, koje zainteresovani za ovaj prostor vesto koriste. Imate li utisak da smo i dalje kod ociju slepi i kod usiju gluvi? - Iz ovog smo potresa dosta naucili. Treba verovati da su mladi ljudi bili posebno prijemcivi, da nista nece olako zaboraviti, niti se trovati zabludama svojih oceva i dedova. Verujem da ce se, u njihovoj svesti, dogoditi taj sudbonosni pomak, za koji mi nismo bili sazreli. Jednom ste izjavili da ste svoj zivotni i stvaralacki vek proveli u neslobodi. Od komunista ste pobegli na Zapad. Da li ste se i tamo sretali sa necim od onoga od cega ste pobegli? - Nisam ja utekao na Zapad samo od komunista. Pobegao sam i zato sto mi se bezalo. Hteo sam da se sakrijem, da ne prisustvujem opstem srozavanju. Pobegao sam od ponizavajucih dvosmislenosti, od moralnog kukavicluka. Sve to postoji i na Zapadu, ali nije tako nezaobilazno, kao kod nas. Inace, postoji jedan Zapad koji je u nasim glavama, i drugi, koji je na stvarnom, zemaljskom tlu. Mi vrlo slabo poznajemo stvarni Zapad. Medijsko nasilje, kojem sam prisustvovao pre tri-cetiri godine, ne zaostaje mnogo za nasiljem komunisticke dirigovane stampe. Imao sam srece da, u Francuskoj barem, ostanem po strani od razornog dejstva drustvenih konvencija. Cena koju sam platio je marginalizacija. Ne zalim se, mogu da zivim i radim na miru. Primetno je vase nezadovoljstvo Zapadom. Da li je razocaranje u "demokratski Zapad" uticalo da, iako tamo zivite, duhom budete u Srbiji? - Verovatno... U vreme najcrnje kampanje protiv naseg naroda ja sam se, prvi put u zivotu, pred strancima poceo iskazivati kao Srbin. Ranije sam govorio da sam Jugosloven, mislio sam, tako ce me lakse situirati. Kad je poletelo drvlje i kamenje, stao sam da vicem: "Da, taj sam!" "Priznajem optuznicu, u celini; mozete i dopisati"! Pritisak je imao i drugih dobrih ucinaka. U proteklih desetak godina procitao sam nasu epsku poeziju, Njegosa, Vuka, Protu Mateju, Dositeja, srpske realiste, Andrica, Vinavera, Isidoru, Slobodana Jovanovica. Uzimao sam ih, svake veceri, kao sredstvo za jacanje. U cemu Zapad gresi prema Srbima, u cemu Srbi prema Zapadu? - O tome sam vec pisao. Silnici misle da im je sve dopusteno, da su pametni koliko su jaki, a dobri koliko su bogati. Ne znaju nista, ne zato sto su glupi, vec zato sto smatraju da se oko nas ne moraju truditi. Ucenje je napor, a posto oni sami sebe ocenjuju, nema opasnosti da ce ikad pasti na ispitu - oni sebi poklanjaju prelazne ocene. Sto godina ne mogu da rese problem Alstera, Baskije i Juznog Tirola, a kad podje rec o Kosovu, imaju odmah po deset sjajnih recepata. Kad bi nas malo vise postovali, lakse bi nas navukli na ono do cega im je stalo. Metoda im je pogresna. Mi padamo na lepu rec, a na pretnje se rogusimo. Na dugu stazu mi ovu igru dobijamo, ali valja izdrzati. "Jeste da je Amerika jaka, ali zivot je jaci od nje!" Nase greske? Ne umemo da cenimo, ne prihvatamo ono sto je kod zapadnjaka najbolje: radinost, ozbiljnost, red u misljenju, postovanje individualne slobode. Mi bismo da se na brzinu, preko reda, dokopamo povoljnosti na kojima su oni vekovima okapali... E, pa ne moze! Glavni dogadjaj veka je, po vama, propast ruralne civilizacije. To izrazava i ovaj vas roman, koji govori o selu u ratnim i poratnim godinama... - Jeste, selo propada, ali propadajuci, ono se istovremeno i obnavlja, u mnogima od nas. Svi smo mi, ko manje ko vise, bivsi seljaci. Meni je tamo koren. Ta je civilizacija izgradjivana hiljadama godina: osnova nasih vrlina, i nasih mana, je u toj civilizaciji. Najteza su ova, prelazna stanja, ni riba ni meso. Meni je lako prepoznati seljaka u gradjaninu, u intelektualcu, u vojniku, u radniku, u plemicu; u prigradskom coveku, seljak je udavljen, sav u blatu... I sami naslovi vasih knjiga objavljenih za vreme rata ("Muka duhu", "Tesko budjenje", "Mesto rodjenja") odaju zabrinutost za sudbinu naroda kome pripadate, za mesto u kojem ste rodjeni. Nazirete li tracak svetlosti? - Ne tracak, citave snopove svetlosti. Nista u zivotu ne tece pravolinijski, pa ni nesreca, u koju smo upali. Ko zna sta se sve moze okrenuti. Samo da iskoracimo iz kruga, opisanog oko druge polovine stoleca. Moj roman je, u stvari, pokusaj osvetljavanja tog kruga; potpuno osvetljen, on ce se otvoriti - isceznuce, kao rukom odnesen. Imate li zelju i nameru da se za stalno vratite u Srbiju? - Razume se da imam. Vracam joj se jednom godisnje, i vracam joj se svakodnevno, kroz pisanje. Nema me, izvan nje. Ili me ima vrlo malo. Jovan Janjic