01.01.00
Rec
februar 1998
#42
Kralj na klozetskoj solji
SVE DONEDAVNO, ljudi su Grina makar citali i voleli, ako ne proucavali i postovali. Danas se, odnekud, ovim piscem -- koji je uporno tvrdio da u spisateljskom pozivu, kao ni u svestenickom, ne postoji "uspeh" -- bave samo sumnjivi biografi. Njegovo ime (pogotovo kod nas, i to u tek otpola transkribovanom obliku, "Graham Grin") laike jos uvek asocira samo na jednu knjigu i istoimeni, nezaboravni film; mnogo je manje onih koji ce znati da je Grin napisao i Desetog coveka, a skoro niko nece ni slutiti da Treci covek verovatno duguje svoj naslov izvesnim stihovima iz Puste zemlje. Grin vazi za citljivog, zabavnog i eventualno sarmantnog pisca, ciji tekstovi pruzaju puno zadovoljstva; malo ko ce, pak, razmatrati ovu cinjenicu u svetlu autorovih kritickih i poetickih spisa u kojima se, recimo, iznosi zal nad isceznucem verskog osecanja iz romana, zbog toga sto je time prouzrokovan i gubitak vere u vrednost ljudskog cina, bez koje romanu kao vrsti biva oduzeta jedna (Grin misli: najvaznija) od njegovih dimenzija. Konacno, da li ce i onaj retki citalac kome sve to ne promakne uspeti da u jednom odeljku Poverljivog agenta uoci parodiju poznatog mesta iz Gospodje Dalovej Virdzinije Vulf? Da li ce se tipican ovovremeni student knjizevnosti, odakle god da je, uopste latiti romana ciji je podnaslov, na primer, Zabava s bombom? I tako, otprilike onda kada prokrci sebi put kroz prvo od nekoliko tuceta objavljenih (kod nas, uz izuzetak kakav je povod ovog napisa, nepodnosljivo nemarno prevodjenih) Grinovih knjiga, covek pocne snazno da oseca nepravdu koja se tom piscu nanosi. Biti bezmalo vrsnjak dvadesetog veka i gotovo docekati njegov kraj, a ne biti na glasu kao intelektualni prorok ili (barem u umetnosti) revolucionar, i pri tom, sve uz floberovski ponos zanatlije, pisati (tri stotine reci dnevno, tokom mnogo godina) postojano dobro -- eto u cemu je, izgleda, najveci "greh" katolickog konvertita Greama Grina.
Cini se da je Grinova dvosmislena pozicija -- posledica njegovog istovremenog svrstavanja medju classics i medju commercials -- bila poljuljana vec pedesetih, sa sve ucestalijim pojavljivanjem dela koja su ostajala izvan prvobitno utvrdjenog poretka u opusu, ne uklapajuci se u autorovu pseudo-lakonsku, po kriteriju postojanja srecnog zavrsetka sprovedenu, podelu sopstvenih romana na novels i entertainments. Stoga bi nekakav piscu neskloni proucavalac, ukoliko proucavanje bez naklonosti igde vodi, svakako pribegao zakljucku da je vec naredna decenija za Grina protekla u znaku krize, ili barem promene kursa izazvane stagnacijom. Takvom bi vidjenju u prilog isla i pisceva ispovest iz africkih dnevnika s pocetka sezdesetih, u kojoj on citaocu poverava svoj umor i, zacudo, iznosi uverenje -- docnije opovrgnuto poznim remek-delima, poput Ljudskog faktora ili Monsinjor Kihotea -- da roman kao forma pocinje da prevazilazi njegove snage. Ovoj deceniji, u kojoj Grin od romana stampa samo "katolicke" Gubave duse i "zabavne" Komedijase, pripada i Osecanje stvarnosti, jedan od dva pisceva pripovedacka ciklusa iz tog perioda.
U odnosu na nesto kasnije Muzeve na iznajmljivanje, zbirku koja ce svojim humoristicno-satirickim tonom Grina pribliziti segmentu engleske tradicije ciji je klasicni ovovekovni predstavnik Ivlin Vo, Osecanje stvarnosti dovodi pisca u, reklo bi se, jos neocekivaniji kontekst. Naime, ucinivsi iskorak iz knjizevne vrste u kojoj se najbolje snalazio, Grin se ovde najednom nasao i s onu stranu takozvanog engleskog straha od metafizike, potvrdjujuci tako Eliotovu tezu o sebi kao nastavljacu onog toka u maticnoj knjizevnosti ciji su zacetnici Stivenson i Cesterton. Svojim u isti mah pregnantnim i hipnotickim stilom (svesno lisenim "trudnih" recenica) srodan jednako potcenjenom Stivensonu, Grin je u poredjenju sa Cestertonom posedovao znatno manje ekscentricnu imaginaciju -- cime se donekle moze objasniti i to sto on nikada nije stekao tako uticajnog postovaoca kakvog je kreator oca Brauna imao u Borhesu, vec "samo" jednog Dejvida Lodza -- pa nam se otuda u Osecanju stvarnosti ukazuje kao uslovni "zakasneli neoromanticar".
Rec je o knjizi koja u Grinovom opusu ima pomalo ono mesto -- a povodom uvodne price "Ispod baste", usudio bih se da zapazim, i znacaj -- kakav u opusu jednog od njegovih uzora, Henrija Dzejmsa, ima Okretaj zavrtnja. I kao sto zavrseci klasicnih romana predstavljaju, po Dzejmsu, nesto nalik "kraju dobre vecere, obroku slatkisa i sladoleda", tako se, na formalnom planu, cetiri price iz Osecanja stvarnosti od Grinovih romana najpre razlikuju otvorenoscu svoje strukture.
Samu "stvarnost", koju ni ovom prilikom ne treba pominjati bez nabokovljevskih znakova navoda, u zbirci najizrazitije problematizuje upravo "Ispod baste", kao najobimnija i najslojevitija Grinova prica. Mada joj okvir prakticno ne podriva mimeticko nacelo, prostor fantastike unutar nje ipak biva otvoren, i to onda kada se Vilijam Vildic, prepoznatljivo grinovski junak kojeg pripovedac poredi s konjanikom na samrti, suoci sa vlastitim decackim proznim zapisom "Blago na ostrvu". Junakovim i pripovedacevim egzistencijalnim tumacenjem nekadasnje decacke fantazije (slican motiv pronalazenja, citanja I preispitivanja zabeleski iz detinjstva ponovice se cetvrt veka kasnije u Grinovom Coveku sa bezbroj imena), pisac sugestivno zamagljuje granice izmedju jave i sna, dozivljaja i pokusaja da se dozivljeno ispripoveda.
Naravno, postojanje dva nivoa stvarnosti, okvirne realisticke i umetnute fantasticne pripovesti, kao i rasclanjavanje slozenog mehanizma njihovog uzajamnog odrazavanja, u funkciji su docaravanja potrage za sopstvenim identitetom i nastojanja da se rekonstruise njegovo nesvesno nastajanje i nestajanje (potiskivanje). Pri tom Grin, inace povremeno decji pisac, umetnuti tekst "Blaga na ostrvu" ukrasava mnostvom toposa karakteristicnih za ono sto bismo nazvali knjizevnoscu za decake, a kao najocitija citalacka paralela ove vrste, uz neizbezni Stivensonov bezmalo istoimeni roman, namece se nezasluzeno krajnuta Ona Rajdera Hagarda. Poput Hagardove Ajse u Korskim Grobnicama, Grinov konradovski lik, "kralj podzemlja", Dzavit -- jednonogi slabovidi prorok sa klozetske solje -- poducava mladog Vilijama "htonskoj" mudrosti. Nasuprot lirskom subjektu Van Morisonove pesme "In The Garden", iz koje potice i cuveni stih No guru, no method, no teacher, junak ove price se, dakle, u ujakovom vrtu -- zapravo, ispod njega, preciznije, u snu -- susrece sa svojim fiktivnim, arhetipskim uciteljem zivota. Za svrhe ovakve, nekonvencionalne pedagogije, Dzavit se koristi pretezno "nedoslednim recenicama". Kao neka vrsta Zaratustre, on govori o zakonu neprekidnog umanjivanja lepote, o tome da se vreme ne meri casovnikom, o tome da su zene "tajanstvenije od ptica", o tome da je novost uvek novost, "ma koliko je stara"... Takodje, savremena publika zasigurno nece prevideti Dzavitovu pouku da "ime nije ime, vec zvuk na koji se covek odaziva"; kako tu misao -- bas kao i stav "lepra je rec -- to nije bolest", iz "Sna o cudnoj zemlji", trece price zbirke -- izrice knjizevni lik stvoren pre pojave poststrukturalizma ili studije "Bolest kao metafora", Grin u ovoj tacki cak postaje potencijalno zanimljiv i za istoriju ideja. Dzavitova vrhovna mudrost, koja ce usmeravati Vildicev zivot, sadrzana je, medjutim, u recima budi nelojalan:
Ako moras da zaradjujes za zivot, decace, a cena koju te nateraju da platis jeste lojalnost, budi dvostruki agent -- i nikada ne dopusti da ijedna strana zna tvoje pravo ime. Isto vazi i za zene i za Boga. Oboje postuju coveka koga ne poseduju, i oboje ce nastaviti da podizu cenu koju su voljni da ponude? Zar Hristos nije upravo to rekao?
. Premda citav ovaj pasaz zvuci sasvim grinovski -- u saglasju sa autoru bliskim shvatanjem da se gresnik nalazi "u samom srcu hriscanstva", ali i sa njegovom omiljenom metaforom pisca kao spijuna -- "sustina stvari" nam se u "Ispod baste", kao i u drugim pricama zbirke, pokazuje unekoliko drugacijom nego u romanima kakav je Sustina stvari. Rorti bi mogao reci: ako nam vecina Grinovih knjiga pomaze da budemo manje okrutni, Osecanje stvarnosti istice u prvi plan temu covekovog sticanja autonomije, te zato i jeste delo "privatne ironije", a ne "liberalne nade", koje je blize Niceu i Prustu nego Dikensu I Orvelu. Ne pitaju se Grinovi junaci ovde da li su srecni nego "ko sam ja?", ne zanima ih pravda, nego sopstveni, ili tudji identitet. Inspirisan, prema sopstvenom iskazu, uglavnom snovima i uspomenama, pisac nas tako u Osecanju stvarnosti ne vodi u svet moralne raspolucenosti i politike, nego u svet detinjstva i "blaga vecih od svih blaga Azije", teoloskih razgovora I zacudjujucih koincidencija.
Svaka od prica ostaje na osoben nacin u skladu sa promisljenim nazivom ove zbirke, ciji bi prikladan moto, verujem, mogla biti recenica "Iskrivljenje stvarnosti u izvestaju istinski je izvestaj o stvarnosti" (Karl Kraus). Jedina u prvom licu, no vecim delom u dijalogu, prica "U poseti Morenu" pamti se po opisu bozicne ceremonije, a kada je o vodjenoj diskusiji o Bogu rec, okoncava u kjerkegorovskom paradoksu (nece slucajno koju godinu kasnije moto za svoju autobiografiju Grin preuzeti od danskog filozofa; uzgred, nisu li mnoge Kjerkegorove ideje i drugde bile posredovane specificnom, katkada neprimetnom, Grinovom narativnom magijom?). Ipak, centralno u vezi sa Morenom, jednim u nizu piscevih likova pisaca -- izmisljenim, mada recito uklopljenim u "stvarnu" knjizevnu istoriju -- jeste pitanje odnosa njegovih knjiga (i dejstva koje one imaju) prema njegovom zivotu (i veri). Dalje, pomenuti "San o cudnoj zemlji" lociran je u granicno podrucje realisticke poetike i ostvaruje teznju da se knjizevno uoblici slucajan dogadjaj. Najzad, zakljucna i najcudnija prica "Otkrice u sumi" nosi u sebi poovski horror ugodjaj, nalik onome iz dve filmske verzije Sela prokletih. Osim potvrde neuporedive filmicnosti Grinove proze, u njoj je posredno moguce prepoznati i razloge sa kojih Grin kao svojevremeni filmski kriticar nije voleo Hickoka (i njegov "inadequate sense of reality"), vec de Mila.
Citajuci tu pricu koja prati decji kolektiv ali poseduje motivaciju mnogo kompleksniju od puke psiho-socijalne, posveceni citalac ce se mozda prisetiti i Grinovog eseja "Kraj detinjstva", gde pisac sa nostalgijom govori o decastvu i svojim najranijim citalackim iskustvima. Sa proticanjem godina, zali se on, citanje pocinje da nam donosi sve manje uzbudjenja, a sve vise prerasta u postizanje ocekivanog "visokocivilizovanog" zadovoljstva. Osecanju stvarnosti je, nesumnjivo, primereniji potonji nacin citanja, ali ce, mislim, u ovom slucaju za pravo zadovoljstvo dovoljno spreme imati samo onaj ko je i Treceg coveka bio sklon da cita i iscitava naizmenicno kao zabavni roman, arhetipsku pripovest i spiritualnu dramu. Iako ce pobornicima kulta price njegov opus i nadalje biti jedno od najdrazih utocista, Gream Grin je, s obzirom na znacenje kakvo je pridavao toj reci, uistinu bio pesnik, u smislu u kojem "Defo to nije", a "Henri Dzejms jeste".
Predrag Brebanovic
