Henri Džejms, ključna figura transatlantske kulture, rođen je u Njujorku 1843. godine. Poneo je ime svog oca, istaknutog društvenog teoretičara i predavača, a njegov stariji brat Vilijam bio je filozof pragmatičar. Kao dečak, Henri je bio povučen i tih, strastveni čitalac koji je pažljivo posmatrao svet oko sebe, često u senci aktivnog starijeg brata. Njih dvojica su još u ranoj mladosti putovali i stekli zavidno obrazovanje. Henri se upisao na Pravni fakultet na Harvardu, ali je najviše vremena provodio čitajući Sent Beva, Balzaka i Hotorna. Prve priče je objavio u književnom časopisu kada je imao dvadeset jednu godinu, i vrlo brzo je postao jedan od najvrsnijih autora kratke priče u Americi. Romanom Roderik Hadson, koji je objavio 1875. godine, putopisom Transatlantske skice i jednom zbirkom priča počela je njegova četrdesetogodišnja karijera.
Od 1875. do 1876. godine živeo je u Parizu, gde je počeo da piše roman Amerikanac, o arogantnom milioneru čiji karakter odudara od aristokratskog porekla Francuskinje kojom pokušava da se oženi. U Gradu svetlosti upoznaje ruskog pisca Ivana Turgenjeva, čije mu se delo veoma dopadalo, a preko njega upoznaje Gistava Flobera, a zatim i braću Gonkur, Emila Zolu, Alfonsa Dodea i Gija de Mopasana.
Koliko god voleo Francusku, Džejms je shvatao da će zauvek biti stranac, pa se krajem 1876. godine seli u London. U ovom periodu je napisao najvažnija dela: romane Dejzi Miler, Evropljane i Portret jedne dame. Između 1880. i 1890. počinje njegova tranziciona faza kada piše roman Bostonci, ali i Okretaj zavrtnja, kojima je utro put romanu 20. veka. Kroz projekciju ličnog iskustva u prozu njegovo tehničko umeće se izoštrilo i sjedinilo sa simboličkim predstavama. Finalnoj fazi njegovog rada pripadaju romani Ambasadori i Krila golubice, nastali na samom početku 20. veka.
Izuzetan prozaista, Henri Džejms je ostavio za sobom dvadeset romana, sto dvanaest priča, dvanaest drama, nekoliko knjiga putopisa i mnoštvo novinskih članaka i kritika. Njegova čitalačka publika bila je ograničenog dometa za njegovog života, ali je tokom četrdesetih i pedesetih godina 20. veka oživelo interesovanje za njegovo stvaralaštvo, a njegovo „umeće romana“ priznato je kao najsuptilniji izraz ove veštine.
Britansko državljanstvo dobio je 1915. godine, kao i Orden zasluga za narod. Preminuo je u februaru 1916. godine u London.
10.10.09 Danas
Luda žena
VIRTUELNA KNJIŽEVNOST
Natprirodne pojave se, književna teorija kaže, mogu objasniti vrlo jednostavno; jedini je problem što jednostavno objašnjenje nije i verovatno. Pošto je teško pribaviti empirijski dokaz da duhovi postoje, ostaje ona druga opcija u koju poveruju svi a provere je retki - ludilo.
„Okretaj zavrtnja“ Henrija Džejmsa pamtimo po atmosferi neizvesnosti i nedorečenosti; uglavnom se nedoumica svodi na pitanje da li je ludilo prizvalo duhove ili duhovi ludilo. Lik mlade guvernante, opsednute i posednute, nije naročito originalan: na zapletu o odnosu gospodara i slugu u kom se mešaju odanost, mržnja i strah od nepoznatog počivaju (bar delimično) prozna dela od „Orkanskih visova“ ili „Džejn Ejr“ do detektivskih priča Konana Dojla; u novim medijskim pritokama tipa sitkoma i sapunica uvek je jedan rukavac radnje posvećen brbljivoj i brbljivoj služinčadi.
Džejmsovi savremenici čitali su „Okretaj zavrtnja“ kao gotsku priču a glavnoj junakinji pripisivali su ulogu posrednika između sveta živih i sveta mrtvih. Pisac se zanimao za proučavanja spiritističkih fenomena kojima se bavio njegov brat Vilijam (inače psiholog). Stoga nas kritičari poput Marte Bante upozoravaju da „Okretaj zavrtnja“ valja čitati u duhu vremena nastanka: ono je bilo i permisivno prema ideji natprirodnog, i blagonaklono prema pokušaju egzaktne analize spiritističkih fenomena. No već 1924. u opticaj ulazi ideja o „ludoj guvernanti“ i motiv duhova polako gubi na značaju, svodeći se na simptom skrivenog neurotičnog konflikta. Pravo značenje „Okretaja zavrtnja“ počinje se tražiti u nerasvetljenoj psihičkoj istoriji glavne junakinje. Eminentni kritičar Edmund Vilson osetio je potencijal psihoanalitičkog tumačenja, pa je 1934. u eseju „Dvojstvo Henrija Džejmsa“ objasnio da siromašna i nesigurna devojka svoja osećanja projektuje na duhove kao na imaginarne neprijatelje. Uobraženje guvernante da vidi duhove sluge Pitera Kvinta i svoje prethodnice, gospođice Džesel, za čitaoca bi morali biti krunski dokaz psihičke nestabilnosti, pa i ludila. Sam pisac dodatno sluđuje čitaoca i činjenicom da glavna junakinja nema ni lično ime, ni biografiju, za razliku od sablasti koje je progone. Ovo samo dodatno ohrabruje tumače da konstruišu njen psihološki profil. Histerična, kompulzivna, sadomazohista - to su samo neki od simptoma pripisanih pripovedačici od strane potonjih tumača, Tomasa Krenfila i Roberta Klarka, a Džon Lidenberg vidi Džejmsovu bezimenu junakinju kao prepreku za puni razvoj ličnosti dece o kojoj brine. Natprirodni događaji su u ovim tumačenjima samo maska guvernantine histerije; od zla koje otelovljuju duhovi razorniji efekat ima guvernantin strah - njene slutnje o uništenju, smrti i moralnom posrnuću kao da prizivaju tragediju. Dogodiće se ubistvo, u isti mah tragično, bizarno i simbolično: zaštitnički zagrljaj postaće klopka smrti.
Autoritet pripovedačice u viktorijanskoj kulturi problematičan je koliko i ženska seksualna želja - taj znamen subjektivnosti koji je čini opasnom i zagonetnom u isti mah. Guvernanta je i surogat-majka i ambivalentna „čista žena“ - ona brine o (tuđoj) porodici, ali je u isti mah i seksualni izazov harmoničnosti te male zajednice. „Okretaj zavrtnja“ je, tako, nedovršena priča o viktorijanskom subjektivitetu i psihološkoj slici nestabilne ličnosti mučene neurotičnim konfliktima i rastrzane između unutrašnjih moralnih imperativa i spoljašnjih pritisaka. A da li je žena luda zato što vidi duhove ili vidi duhove zato što je luda - patrijarhalnoj kulturi to je svejedno: važno je da je žena luda.
Vladislava Gordić Petković
