Očinstva

17.01.04

MNOGO je poznatih pisaca kod nas i u svetu koji su zauvek ostali verni zavičaju. Takav je i novopazarski književnik i vrstan polemičar Šaban Šarenkapić, autor sedam zbirki pesama, kao i dva romana "Pazarska trilogija" i "Očinstva", oba objavljena nedavno u izdanju "Prosvete".
Zašto je pisac ostao da živi u gradu u kojem nema ni prave knjižare?
- Verovatno zato da bi promenio naviku masovnog nečitanja. Sedamdesetih godina, debatujući na nekoj skupštini Književne omladine Srbije u Beogradu, mahnito smo želeli da iz jedine novopazarske knjižare isteramo motornu pilu. Uspeli smo da tu grdosiju pomerimo iz izloga, ali nismo uspeli da u knjižaru uselimo knjige. Knjižarstvo je pogubna trgovina za pisce u mestu gde se ne čita. A palanka nigde nije tesna kao ovde. I zato njeni žitelji, u svojoj lenjosti, vrlo teško dolaze do svojih korena, do suštine svoje bede. U getu, logoru i azilu, vrlo je lako naći istomišljenika, ali je zato vrlo teško ne misliti isto. Ovo je neka vrsta usuda Sandžaklija i usuda onih koji žive s njima. Neznanje je put u greh, u tuđinstvo, pa potom u teror.
Pazar je multietnički grad, ima li nade za njega?
- Možda ima. U Drugom svetskom ratu Novi Pazar je izgubio svoje Jevreje. U ovom vremenu zla, ostao je i bez Albanaca. Ne bih voleo da uskoro ostane i bez Srba. Bruka pokriva ono što ni zemlja ne ume da sakrije. I zaborav nas uči kako da se spasemo naknadne patnje sećanja.
Šta znači reč "bukvica", iz naslova vašeg prvog romana?
- Bukvica je vojna knjižica. NJu sam napisao godine 1999. u ratu, u bombardovanju. Zamislio sam špalir nedužnih sugrađana kako prolazi gradom i odlazi na gubilište. Otkad ovde nema Jevreja, kao da nema ni nas. Ko ikad bude još pisao o Pazaru, moraće neprestano da ima na umu ovu strašnu Golgotu. Strah nema ime, nema veru, strah je svuda isti, i jači je od ljubavi.
Kako ste se odupirali mržnji u tim strahovima?
- Vrlo jednostavno. Stalno sam pokušavao da pišem prozu, čekajući da naiđe reč. Nada! Ona je bila ta šifra za san. "Bukvicu" sam napisao kad sam pomislio da više nema nade za nas.
Da li imate osećaj da ste slobodna ličnost?
- Voleo bih da se kao građanin osećam slobodno, da kao građanin uživam sva prava, ne braneći se paravanima pripadnosti kolektivu. To je ono moje poslednje, ono što bih i na drugu planetu odneo, nešto najdraže. A to je slobodno mišljenje.
Postoje li jezičke razlike između Raške i Novog Pazara, gradova međusobno udaljenih samo 18 kilometara?
- Jezičari pokušavaju da nam dokažu da postoje razlike, a političari nas već ganjaju da se u njih zaklinjemo. Nismo se poubijali zato što se nismo dobro razumeli. Poubijali smo se jer smo zaćutali.
Dešava li se danas nešto zanimljivo u vašem gradu?
- Sve što je vezano za sudbinu Bošnjaka, na neki način, određeno je da se desi u Beogradu. Beograd je Meka Sandžaka.
Šta vas vezuje za vaš kraj? Da li biste otišli iz njega?
- Nemam nameru, a pitam se kud bih otišao. Zar se domovina bira? Može se birati i smrt, ali domovina se ne može birati. Mogao bih naučiti strani jezik da bih kupio kilo hleba, ali nemam vremena za učenje jezika da bih iskreno na njemu tugovao. Pisanje i jeste biranje bezbolnijeg satiranja. Muzičarima je lako, oni sa svoje dve ruke mogu praviti čuda. Pisac bez jezika je čovek bez glave...

Dušan STANKOVIĆ

03.12.03 Politika

Predstavljanjem četiri nova romana, juče u galeriji "Geca Kon", izdavačko preduzeće "Prosveta" je pokazalo da nastoji da objavljuje pisce ne samo beogradskog kruga već i one iz unutrašnjosti Srbije.

Prvi roman Biljane Dumić, novinara i dopisnika RTS iz Novog Pazara, nosi ime "Čokolada sa mirisom proleća". Kako naglašava Milisav Savić, urednik pomenutog izdanja i direktor "Prosvete", za takav naziv romana odlučio se jer je srž romaneskne priče jedan klasičan ljubavni zaplet.

Međutim, složivši se sa autorkom, Savić je primetio da ovo štivo ujedno dočarava i teško vreme u Srbiji, u vreme NATO bombardovanja, u kome se javlja kratka i strasna ljubav novinarke i majora Jugoslovenske vojske. Budući da se u slučaju Biljane Dumić pokazala istinitom ona tvrdnja Miloša Crnjanskog da je novinarsko iskustvo "hrana" književnog stvaranja, i izdavač ovom romanu predviđa dobru čitanost, zbog njegove zanimljivo ispripovedane priče.

Drugi prozni autor, takođe iz Novog Pazara, Šaban Šarenkapić svoj drugi roman "Očinstva" objavljuje u "Prosveti", pišući o mirenju suprotnosti jedne multietničke sredine kakva je Raška oblast.

Romanom "Očuh" Slaviša Radovanović, pisac iz Požarevca, predstavlja se kao analitičar našeg mentaliteta i naravi, a po rečima kritičara Milutina Stanisavca, Radovanovićev novi roman je pitka, duhovita i pomalo cinična priča o moralnom sunovratu ljudi našeg vremena. Glavni junak je i sam imao očuha, pa po čudnoj životnoj ironiji i sam postaje očuh.

– U nastojanju da povežem vreme posle Drugog svetskog rata u Srbiji sa događajima oko petooktobarskog prevrata, vremensku distancu prevladao sam paralelizmom moralnog pada i incestuoznih situacija glavnih junaka – kaže autor.

Motivska srodnost i idejnost prethodnih romana ove produkcije nastavlja se romanom "Krv i mleko" Bratislava Milanovića. Knjiga govori o seobama, gubljenju i vaspostavljanju identiteta, i suprotstavljanju dve nacionalne svesti u istoj ličnosti. Kako je to naglasio Milanović sam, postupak mozaičkog pripovedanja prevladava vremenski raspon u romanu, od 1803. do 1999. godine, a mitska dimenzija seoba, dijaloška, epistolarna forma kazivanja i dnevnika u ovom proznom delu stvaraju utisak "knjige u knjizi".

M. N. V.