Obećana zemlja

09.05.09 Danas

O nacijama nije moguće govoriti bez upotrebe mita, a mit je u svom izvornom značenju samo pripovedanje. Ova jednostavna jednačina najlakše objašnjava spregu između etničkog nacionalizma i književnosti koju smo tako često osećali u ovdašnjoj literaturi. Međutim, ta rodoskrnavna veza kojom se nacifikuje umetnost reči, nastavlja da traje i danas, kao što smo nedavno videli na Kolarcu, ali i kao što možemo videti i u mnogim savremenim, koliko prošle godine objavljenim, romanima.

Obećana zemlja naziv je romana koji je potpisao Srđan Milićević, a pri tome se ne radi o vesternu niti bilo čemu što bi ličilo na žanrovski roman. Naprotiv, radi se o klasičnoj biblijskoj paraboli o zemlji Kananskoj u kojoj će živeti srećno Srbi i... Srbi i... poneki Turčin, pardon Musliman, pardon Bošnjak, ma da, neki takav. Zapravo, radi se o Dabarskom polju u Hercegovini, tamo gde je vjera na vjeru udarila i, mada se ne sećam baš kako je to išlo, znam samo da su Srbi bili najjadniji i da su oni najviše stradali jer su ih Turci silovali i na kolac nabijali i palili im sela i svakava zla činili. A najgori su bili naravno oni Srbi koji ne ostadoše Srbljima nego se poturčiše pa još više zla nanesoše braći svojoj koji ostadoše verni jedinoj pravoj vjeri gospoda našega Isusa pravoslavnog, amen. I čuje se šuškanje odeće onih koji se krste, ali i horsko amen.

Dakle, ova knjiga je još jedan primer koliko je jak taj mitski obrazac, koji je prema ozbiljnim naučnicima (Patrik Giri, na primer) veoma mlad u istorijskom smislu - star je tek možda dva stoleća - ali i dalje vlada našim ljudima od pera, a posebno onima koji se tako osećaju. Jer galimatijas opštih mesta kojima vrvi Obećana zemlja, nepodnošljiv je za svakoga ko ima imalo zdravog razuma i ne dopušta da mu pune glavu ponovo zaposednutim mitovima. Još kad se u priču upletu misteriozni dukati koje su ruski i srpski hodočasnici darivali srpskom manastiru u Jerusalimu, kao i komad pergamenta koji je deo povelje jednog od srpskih kraljeva, a koji se pljačkom našao u rukama jednog poturčenjaka, a gde drugde, onda nastane i takva zbrka sa žanrovskim konvencijama koje bivaju korištene i odbacivane bez ikakvog sistema i reda. U jednom trenutku se reminiscencijama vraćamo u prošlost, da bi se veću sledećem našli u dalekoj budućnosti, gledano iz perspektive početka priče, odnosno one žanrovske motivacijske strukture. Koheziona snaga ove lične priče o dva brata, srpskoj verziji Kaina i Avelja, a koja bi trebalo da nam kroz povest sukoba unutar jedne porodice opiše istoriju podela među narodom najstarijim i najsvetijim, veoma je slaba, ili nedovoljno iskorišćena, jer se čitalac zbunjuje ovim skokovitim kretanjem kroz vreme. Konačno, na kraju romana otkrićemo da pisac ovu priču nije izmislio, većda ju je čuo iz usta nekog kome je priča pričana. Ovo četvorostruko posredovanje, ovaj otklon od pripovedanja nimalo ne utiče na njegov sadržaj niti na njegovu ideološku potku, većsamo pokušava da opravda autora od svih mogućih grešaka. Naposletku on je lekar, a ne pripovedač. Strane su mu literarne ambicije, samo pripoveda priču koju je čuo, onako kako ju je čuo.

Problem sa knjigom najviše se ogleda u tome što je Milićevićpokušao da napiše uzoran andrićevski roman u kome bi glavni lik bilo upravo Dabarsko polje, ali je on, za razliku od svog uzora, tako ideološki neoprezno postavljen da mu svaka istorija počinje i završava se sa četiri S. On je verovatno ubeđen da to tako treba. Međutim, istorija, ma koliko ovo neverovatno zvučalo, nema nikakve veze sa Srbima, koliko ni Srbi sa njom. Istorija se stvara kroz knjige poput romana Obećana zemlja, s tim što tako ona biva veoma loša učiteljica života jer propagira upravo suprotno. Naime, ljudi u ovakvim romanima ne poseduju lične povesti većpripadaju kolektivnoj, mutnoj nacionalnoj istorija, a za narod se uglavnom mre, bre!

A nije da se pisac nije potrudio da nam stvari pokaže i u istorijski neutralnoj perspektivi. Naime ima i pokoji nevaljali Srbin, tek da se vidi da se i tu može naći kukolj. To što su oni tu tek radi privida ravnoteže i zadovoljavanja ambicije istorijskog, shvaćenog ovde na nepogrešivo pogrešan način, to može nekom i da ne smeta. Uostalom, kao što se svaki roman može čitati kao nevina literatura za plažu, tako se može posmatrati i kao opasna igračka u rukama neopreznih rukovaoca koji, možda i u najboljoj nameri, njime uspevaju da dodaju ulje na vatru razmahanim i bahatim zlodelnicima, etničkim čistuncima i čistačima, akademicima i kojekakvim smutljuvcima i patološkim tipovima. Čini mi se da je roman Obećana zemlja učinio upravo to.

Vladimir Arsenić