Noći

12.01.07

„Živimo u iluminisanom svjetu’, šapnuo je Milutin sinu i ženi. ‘Šta je to iluminisano?’, odšapnula je Nikolina majka. ‘Osvetljeno iznutra’, reče dečak“, napisao je Vladimir Pištalo u romanu „Tesla, mladost“ („Narodna knjiga“) u kome pretapajući faktografiju i fikciju priča neobičnu i prijemčivu priču o velikom naučniku

Poznati pisac mlađe generacije Vladimir Pištalo („Korto Malteze“, „Kraj veka“, „Aleksandrida“, „Milenijum u Beogradu“...), inače profesor američke istorije na Univerzitetu „Becker“ u Masačusetsu, govoreći za „Blic“ o svom najnovije romanu kaže: „Mogli bismo reći da je odnos 40:60 posto u korist imaginacije. Razume se da je prvo trebalo saznati što je više moguće, a onda to sakriti i svemu pristupiti iz ugla poetske strategije. Samim romanom sam se bavio četiri godine, ali temom mnogo duže. Još od gimnazijskih dana. Sećam se, bilo mi je 18 godina, 1978, kad sam s drugarima s puno žara razgovarao o tome kako bi bilo lepo pisati knjigu o Tesli. I to mi je ostalo poput zaveta. A kada sam došao u Ameriku, otvorile su se mogućnosti da se temeljno i iz raznih uglova bavim pričom, čovekom koji je uistinu fascinantan.

O Nikoli Tesli se dosta toga zna, o njemu je puno pisano. Šta je za vas bilo najznačajnije?
- Kad čovek malo začeprka, ispostavi se da se zna manje nego što se misli da se zna. U svakom slučaju, nisam sebi dodelio ulogu stručnjaka za Teslu, njih ionako ima previše za moj ukus. Ja sam, prosto, čovek koji je napisao roman oslanjajući se na emociju i nastojeći da kroz poglavlja odnegujem puno tih malih emotivnih erupcija koje bi to učinile interesantnim i vezale čitaoca. Dakle, ne tumačim Tesline izume i ne pratim njegove ugovore, pokušao sam da stvari osvetlim iznutra, šta se u njemu dešavalo dok je radio sve što je radio. Ovo je, pre svega, psihološki roman.

Sudeći po vašoj knjizi, on je još kao dečak kroz jednu malu grudvu koju je zakotrljao i koja se pretvorila u gromadu spoznao povezanost čoveka i prirode i time pokazao svoje verovanje u sudbinu?
- Ljudi koji kažu da je Tesla bio religiozan negde su u pravu. Bio je i pod uticajem budizma (neki kažu da je imao dva pogrebna obreda, pravoslavni i budistički). Ima tu niz stvari. No, u svakom slučaju, verovao je da ljudi nemaju identitet u kartezijanskom smislu nego da postoji jedan veliki centar (koristi Aristotelovu reč entelehija) iz kog mi dobijamo svoje misli i iz kog se čitava energija emituje. Slično ideji boga. Pri tom nije mislio da je to loše, naprotiv, nego da su biljke i kamen i sve drugo živo. Dakle, ceo svet je živ, ali ima jedan pulsirajući centar. Duboko spiritualna preokupacija.

U romanu „Aleksandrida“ (1999) bavili ste se Aleksandrom Makedonskim, pričom o neukrotivoj sujeti čoveka....
- Ima tu sličnosti, ima izvesne sličnosti čak i po motivaciji. Nezgodno je pričati o Tesli jer je on prekriven superlativima. Razume se, s pravom. Ali da biste o nekome govorili s toplinom, morate ga otkopati ispod toga. Prema suvim superlativima ne možete osetiti toplinu, niti ih detektovati kao životvorne. Tesla je imao elemente dinarskog i epskog. Bio je zaista dobar, imao je moralnost iz bukvara, ali u svakodnevnom životu umeo je da bude, recimo, grešan; dve decenije nije pisao sestrama. No, on je čovek koji je čitavog veka radio više od 14 sati dnevno. Ne može i jedno i drugo.

I žene su u tom korpusu?
- Po sopstvenom priznanju, svoju seksualnost zauzdao je pre tridesete. Interesantno, prilikom razgovora sa srpskom univerzitetskom omladinom tokom posete Beogradu 1892. čak je i razočarao neke momke koji su puni divljenja došli da čuju kakvu pouku kad im je rekao: „Čuvaj te se žena kao žive vatre“. Priču o njegovoj (a)seksualnosti možemo posmatrati kao čistu sublimaciju. Kako god bilo njegov veliki, fascinantni genije, čiji sam kroki nastojao u romanu da dam, uvek budi pažnju, inspiriše, naravno izaziva divljenje.

U knjizi „Milenijum u Beogradu“ bavili ste se Balkanom, „prokletim prostorom na kome sve uvek mora iz početka“. Šta kažete danas?
- „Milenijum“ je pisan pre a objavljen posle pada Miloševića. Danas, prokletstvo, mislim, nije jednako radikalno prisutno kao u vreme kad sam pisao knjigu, ali jeste u smislu šlajfovanja u mestu. Evo, sedma godina od promena... neka deca pođoše u školu, neka druga deca od osnovaca postadoše momci i devojke, pozaljubljivaše se... Vidim sad čak i na bilbordima političari nekako poslednji (ko prevareni muževi koji zadnji saznaju i reaguju) gledaju na sat. Đelić gleda na sat, da l’ Koštunica gleda, ne mogu da garantujem... Hoću da kažem, ne može se pričom o nekadašnjoj tuđoj krivici kočiti ili čak upropaštavati budućnost. Dakle, nije kao pre deset godina, ali i život u zaustavljenom vremenu je takođe prokletstvo.

Tatjana Nježić