Noć, soba, žar-ptice i bog

12.09.06 Blic

Ovaj „roman-dnevnik o 75 noći“ NATO-bombardovanja ima tri narativna toka: u prvom se odvija junakova intimna borba (sa strahom, osećanjem koje ga potpuno određuje), u drugom, porodična kriza (zbog bračne netrpeljivosti i brige za mobilisanog sina), a u trećem, stvaralačka igra (sa stvarnošću, uzrokom, ali i posledicom književnosti). Kao predstavnik (umetničke) generacije koja je stasavala uporedo sa socijalizmom, a čiji su se temelji (partija i država) upravo srušili, junak se, očekujući praktične usluge, okreće bogu (iz običajnog kalendara), a sam ostaje krut i zatvoren, nesposoban da shvati šta se dešava. Osećajući „mistično“ pozvanje da literarno svedoči o ratu, on verno prenosi njegovu tragikomičnu atmosferu, groteskno ponašanje „adaptiranih na opasnost“ i krah svih (moralnih, kulturnih, civilizacijskih) vrednosti, ali i istinu o (svojoj) novoj religiji, čije su „nevidljive sile“ bombarderi, a bogovi stanuju u Briselu. Obučen da se plaši autoriteta (jačeg) i da ni o čemu, pa ni o književnosti, nema sopstveno mišljenje, on je uvek birao sporedne (porodične, društvene) uloge, pokušavajući da izbegne svaku odgovornost; međutim, zainteresovan i za svoju i za tuđu nesreću samo kao za romanesknu građu, junak predstavlja pisca kao surovo, narcisoidno biće, čija je porodica „kolateralna šteta“ njegovog „milosrdnog“ poziva i umišljene veličine.

Umesto da energičnije pokrene pitanje (mogućnosti) društveno-političke i civilizacijske uloge srpskih umetnika (i to ne samo tokom devedesetih), snaga Vojičićevog romana se istrošila na (fotografskom) evociranju ratnih iskustava; ipak, njegov pisac je naslutio ritmove kojima se naša književnost danas podmlađuje.

Vesna Trijić