Tatjana Tolstoj (1951) potiče iz porodice već tradicionalno okrenute književnosti (deda po ocu joj je Aleksej Tolstoj, čuveni ruski pisac pripovedaka, romana i drama iz prve polovine XX veka, a deda po majci – sjajni prevodilac i intelektualac Mihail Lozinski; njena baka po očevoj liniji, Natalija Vasiljevna Tolstoj-Krandijevska bila je pesnikinja).
Završila je grupu za klasičnu filologiju Lenjingradskog univerziteta i tako stekla visoko filološko obrazovanje. Radila je u jednom lenjingradskom izdavačkom preduzeću, da bi 1974. godine prešla u Moskvu, gde je u novinama Moskovske novosti dobila kolumnu u kojoj je objavljivala crtice iz života. Od početka devedesetih, deo godine provodi u SAD, gde radi kao profesor ruske književnosti na američkim univerzitetima. U američkom časopisu The New York Review of Books pisala je recenzije o delima iz ruske književnosti.
Prema njenim rečima, počela je da piše kasno, tek 1983. godine. NJene najpoznatije objavljene knjige priča su: Na zlatnom doksatu smo sedeli, Voliš – ne voliš, Reka Okervil, Dan, Noć. Godine 2000. objavljen je i prvi roman Tatjane Tolstoj, Kis, ocenjen kao jedna od najznačajnijih pojava ruske postmodernističke proze. Pod naslovom Nije kis, 2004. godine objavljen je obiman izbor iz njenih najlepših priča, članaka, eseja i intervjua.
Oslanja se na tradiciju proze M. Bulgakova, V. Nabokova, A. Grina, nemačkih ekspresionista i ruske proze dvadesetih godina dvadesetog veka. Kao jedan od pisaca nove, „drugačije“ ruske proze, ubrajana je u pripadnike toka kojem pripadaju L. Petruševska, S. Kaledin, J. Popov, V. Jerofejev i drugi.
25.12.04
Sjaj
Noć, Tatjana Tolstoj
>>Danas
Pripovetke vodeće ruske spisateljice, Tatjane Tolstoj, "Noć", objavila je beogradska "Geopoetika". Josif Brodski je kratko definisao ovu spisateljicu kao "najoriginalniji, blistav glas ruske proze, koji ponire duboko u stvarnost". Za prevod sa ruskog pobrinuli su se Lidija Subotin i Aleksandar Terzić.
Zbirka "Noć" obuhvata na jednom mestu dvadeset najznačajnijih pripovedaka ove autorke, napisanih u periodu između 1983. i 2000. godine. Tatjana Tolstoj vivisecira svakodnevicu koja je svuda na svetu ista, pokušavajući da je poetizuje i da jedan predmet uspostavi kao simbol u kome će pronaći istoričnost, zakopanu prošlost, ali i sublimate apokaliptičnog i budućeg. Bez obzira da li govori o ljudskim sudbinama ili sjaju šuma potopljenih u čistu zimsku svetlost, Tatjana Tolstoj uvek poziva u pomoć mlin za mlevenje vremena koji lako drobi "ormane, klavire, ljude, a kojekakva krhka sitnica, koja se na beli svet pojavila, praćena podsmehom i žmirkanjem, svi ti porcelanski psići, šoljice, vazice, prstenčići,crtežići, fotografije, kutijice, ceduljice, bezvredni ukrasi, trice i kučine - prolaze kroz njega nedirnuti".
Nekakvo magijsko, poetsko međuvreme kao da je glavni junak u prozama Tolstojeve i traje negde skriveno unutar bića, reči i stvari, nevidljivo, a sveprisutno. Negde unutar čoveka, daleko od normi, zadataka i izvesnosti, traje taj tajni hod unutarnjeg vremena, tik uz strahovanja, nadanja, želje.
To poprište koje je sublimat i jave i sna, prostor je u kome se odigravaju ove priče. U njima nema ni dobitnika ni gubitnika, samo, kako bi to rekao Andrić, "ponižen čovek". I bezbroj uzdaha i poluglasova, koji simfonično prate taj kratki let čovekovog lutanja, koje mi pogrešno zovemo - ljudski vek.
S. Domazet
>>Blic
Iako je radnja ovih priča često smeštena u „vrtove detinjstva“, njihovi junaci nisu deca, već slomljeni, poraženi ljudi. Njihova sećanja na one koji su poznavali „stazu kroz neprolaznu šumu sveta“ (roditelje, rođake, dadilje), svetla su i utešna. Detinjstvo, čarobni kaleidoskop koji je ulepšavao ljude i stvari, okončava se, razbija zbog suočavanja sa smrću: užas i razočaranje pred htonskom pticom Sirin samo su uvod u patničko prihvatanje „mrtvog, pustog sveta natopljenog potmulom tugom“ („Susret sa pticom“). Poigravanje prolaznosti (poslušnice smrti) sa čovekom, puno je ironičnih i gorkih preokreta: pre ili kasnije, otupeli bližnji izneveravaju i povređuju, a ono što je život činilo lepim, pretvara se u „prašinu, prah, buđ“ („Na zelenom tremu smo sedeli...“). I bez nametljivih društveno-političkih koordinata, pripovedački svet Tatjane Tolstoj je suštinski (do bola) stvaran; on je raspolućen nemešanjem dobra (svetlosti, ljubavi, savršenstva) i zla (tame, nesreće, propadljivosti); njegovi junaci, i kada ih je život zaobišao „kao bujica gomilu kamenja“ („Vatra i prašina“, „Najvoljenija“), čak i kada im pobude nisu dovoljno viteške i čiste („Lov na mamuta“, „Fakir“, „Peters“), jesu lepi ljudi, „neiskusne duše stisnute na noćnom vetru“ kojima godine ne mogu da ugase čuđenje i sjaj u očima. Sabiranjem „čudesnih i ćutljivih krhotina vremena“, narator ih ne vraća detinjastom kaleidoskopu, već ih, otkrivenjem njihovog učešća u misteriji života (večnosti), podmlađuje (obesmrćuje).
Tatjana Tolstoj je majstor pripovedanja. Njena proza upija najvrednije tokove ruske književnosti s početka 20. veka, preporađa ih kroz sopstveni umetnički glas i tako im obezbeđuje neophodan i veličanstven kontinuitet.
Vesna Trijic
