Ja sam pisac vec dve stotine godina. Daleke 1766. jedan Pavic je objavio u Budimu svoju zbirku pesama i otada se smatramo spisateljskom porodicom.
Roden sam 1929. na obali jedne od cetiri rajske reke u 8 i 30 casova izjutra u znaku Vage (podznak Škorpija), po asteckom horoskopu Zmija.
Prvi put sam bombardovan kada mi je bilo 12 godina. Drugi put kada mi je bilo 15 godina. Izmedu ta dva bombardovanja zaljubio sam se prvi put i pod nemackom okupacijom prinudno naucio nemacki. Tada sam kradom naucio i engleski od jednog gospodina koji je pušio mirišljavi duvan za lulu i nije baš dobro znao engleski. U isto vreme prvi put sam zaboravio francuski (posle sam ga zaboravljao još dva puta). Najzad, u jednoj školi za dresiranje pasa, gde sam se našao bežeci od anglo-americkog bombardovanja, jedan ruski carski oficir emigrant poceo je da mi daje casove ruskog iz knjiga pesama Feta i Tjutceva. Druge ruske knjige nije imao. Danas mislim da je ucenje jezika bilo vrsta mog pretvaranja u razlicite opcinjujuce životinje.
Voleo sam dva Jovana – Jovana Damaskina i Jovana Zlatoustog (Hrizostoma).
Mnogo više ljubavi sam ostvario u svojim knjigama nego u svom životu. Sa jednim izuzetkom koji još traje. Noc mi se u snu slatko lepila za oba obraza.
Do 1984. bio sam najnecitaniji pisac u svojoj zemlji, a od te godine nadalje najcitaniji. Napisao sam roman u vidu recnika, drugi u obliku ukrštenih reci, treci u vidu klepsidre i cetvrti kao prirucnik za gatanje kartama tarot. Peti je bio astrološki vodic za neupucene. Trudio sam se da što manje smetam tim romanima. Smatram da je roman kao rak; živi od svojih metastaza i njima se hrani. Kako vreme protice, ja sam sve manje pisac svojih knjiga i sve više pisac onih buducih, koje po svoj prilici nece nikada biti napisane.
Na moje zaprepašcenje knjige su mi do sada prevedene oko sto puta na razne jezike. Ukratko, ja nemam biografiju. Imam samo bibliografiju. Kriticari u Francuskoj i Španiji zabeležili su da sam prvi pisac 21. veka, a živeo sam u 20. veku, kada se morala dokazivati nevinost, a ne krivica.Najveca razocaranja u životu donele su mi pobede. Pobede se ne isplate.
Nisam nikoga ubio. Ali, mene su ubili. Mnogo pre smrti. Za moje knjige bilo bi bolje da im je autor neki Turcin ili Nemac. Bio sam najpoznatiji pisac najomraženijeg naroda na svetu – srpskog naroda.
Novi milenijum za mene je poceo 1999. godine (sa tri obrnute šestice) trecim bombardovanjem kada su NATO avioni bacili bombe na Beograd i Srbiju. Reka na kojoj živim, Dunav, otada nije više plovna.
U 21. vek ušao sam preko pozorišnih dasaka. Palindromske godine 2002. Vladimir Petrov „pustio je prvu interaktivnu pozorišnu lastu u Moskvu i osvojio rusku prestonicu bez bitke“ postavivši na scenu „Moskovskog hudožestvenog akademskog teatra Cehova“ moj „pozorišni jelovnik – Za uvek i dan više“. Iste godine Tomaž Pandur izgradio je kulu sa 365 sedišta i u njoj je kao u cirkusu na pesku igrao „Hazarski recnik“ u Beogradu i LJubljani pretvarajuci na ocigled publike rec u meso i vodu u vreme. Godine 2003. petrogradski „Akademski teatar Lensov“ docekao je jubilarne bele noci i tristagodišnjicu svoga grada predstavom mog komada „Kratka istorija covecanstva“.
Sve u svemu mogu reci da sam za života dobio ono što mnogi pisci dobijaju tek posle smrti. Mislim da me je Bog obasuo beskrajnom milošcu podarivši mi radost pisanja, ali me je istom merom kaznio možda baš zbog te radosti.
01.04.04 Zlatna greda
Uzbudljiva igra traženja
Nevidljivo ogledalo / Šareni hleb, Milorad Pavić
Kratki roman Milorada Pavića Šareni hleb / Nevidljivo ogledalo napisan za decu i ostale, kako i piše na koricama ove dvostrane knjige. Roman je struktuiran iz dve celine: Šareni hleb čiji je podnaslov Priča za dečake i Nevidljivo ogledalo čiji je podnaslov Priča za devojčice.
Šareni hleb sastoji se iz tri poglavlja od kojih prva dva sadrže priču u priči. U okviru prvog poglavlja čiji je naslov Dvanaest srebrnih vojnika i koje se i zasniva na traganju za srebrnim vojnicima koje je dečak Evgenije izgubio, ispričana je priča LJubavni roman jednog mudrog tiganja koju pripoveda olupano lonče za kafu Pecko. U okviru drugog poglavlja, koji nosi naziv Srebrni ključ i šareni hleb, priča se zapliće pošto u potrazi za srebrnim vojnicima Evgenija i njegova sestrica Teodora nalaze srebrni ključ. Okosnica neobičnog romana jeste priča u priči o sudbini čukundede Lavadina i čukunbabe Ruže koji su pravili šareni hleb koji je simbol ljubavi i zajedništva, i priča o sudbini ogledala koje im je pripadalo kao i o sudbini ključa koji to ogledalo otključava. Treće poglavlje nazvano Potraga za srebrnom bravom, je priča o neobičnom tajnom prijateljstvu dva dečaka Evgenija i Tome.
Priča za devojčice Nevidljivo ogledalo sastoji se iz tri poglavlja. Prvo pogavlje, koje nosi naziv Deset razglednica, pisano je u kraćoj epistolarnoj formi. Razglednice sadrže više od pozdrava, tj. više od onoga što sadrži obična razglednica. U ovom romanu svaka razglednica donosi po jednu kratku priču iz različitih krajeva sveta. Iako se poglavlje zove Deset razglednica, razglednica ukupno ima jedanaest. Poslednja-jedanaesta razglednica poslana je iz Indije. Deseta razglednica ima nastavak koji se u knjizi i zove Nastavak prethodne razglednice. To je priča o Dostojevskom i o ljudskim patnjama kojih je prepun svet, a o kojima je čuveni ruski pisac briljantno pisao, pa je stoga toj problematici posvećen poseban naslov u priči.
Uz svaku razglednicu - tj. pričicu, stoji i napomena koja je nazvana Poklončić i ona je vrlo često zasnovana na duhovitoj dosetki. U ponekoj napomeni ima aluzija na prethodna književna ostvarenja Milorada Pavića npr. na Šešir od riblje kože. Trčeća ruža, koja inače piše sve razglednice prijateljici Kaćunčici - piše: Šaljem ti takođe šešir od riblje kože, koji je ovde u modi već dve hiljade godina. U nekom od Poklončića kroz reči Trčeće ruže autor koristi tehniku parodijskog snižavanja i ismejava zavisnost čoveka od savremene tehnike. Trčeća ruža poručuje Kaćunčici: Mobilnim neću moći da ti se javljam jer mi je juče upao u supu od belog luka. Drugo poglavlje priče za devojčice ima naslov Šta se desilo na kineskom zidu. Ovo poglavlje, kao i sva ostala, na izuzetno prihvatljiv i razumljiv način upoznaje najmlađe čitaoce sa jedinom ljudskom tvorevinom koja se vidi iz svemira - kineskim zidom, sa čudesnom crvenom rekom Jang Ce Kjang, sa željama i strahovima Trčeće ruže. Treće poglavlje Knjige za devojčice koje se zove Šta je bilo sa Kaćunčicom? upućuje najmlađe čitaoce u tajne odrastanja i u konačan odgovor na tajnu gde se nalazi nevidljivo ogledalo. Do nalaženja odgovora Kaćunčica je došla čitanjem.
Romanom Šareni hleb / Nevidljivo ogledalo pisac nas uvodi u kompleksan i nesvakidašnji svet umetnosti, kulture, savremenih dostignuća tehnike, pa i u svet prirodnih zakonitosti koje ukazuju na potrebu za traženjem i pronalaženjem suprotnih polova. I Priča za dečake i Priča za devojčice nude niz zanimljivosti iz geografije, istorije, iz književnosti, iz najvećih svetskih religija i iz još mnogo toga što čitalac izabere. Zato roman Šareni hleb / Nevidljivo ogledalo Milorada Pavića možemo čitati i kao enciklopediju.
I ovaj Pavićev roman potvrđuje fluidnost između granica literarnih žanrova, fluidnost granica između svih umetnosti, pa i fluidnost granica između umetnosti i nauke. On sadrži književni, istorijski i kulturni diskurs. Roman se sastoji iz više slojeva. Provodeći nas kroz različite slojeve romana, autor nas provodi kroz različite epohe ljudske kulture, upoznaje nas sa najvećim dostignućima u književnosti, muzici, arhitekturi, slikarstvu, sa dostignućima savremene tehnike, na primer sa izumom Bila Gejtsa i poručuje da je izuzetno važno putovati kroz različite prostore i različita vremena, jer se upornim traganjem može pronaći čak i ono što ne postoji. Pavić govori o traganju kao stvaralačkom činu. U vezi sa tim je i preporuka da je potrebno što više čitati. Dečaci Evgenije i Toma nastavljaju potragu za ogledalom tako što se opredeljuju za čitanje Knjige za devojčice.
S obzirom na to da ovaj Pavićev roman sadrži i elemente bajke, možemo konstatovati da je potraga dva dečaka pomalo neobičan nastavak neobične bajke u kojoj junaci nastavljaju traganje čitanjem. Čitajući, Evgenije i Toma dolaze do dva saznanja. Najpre saznaju da čitanje uvodi čitaoca u tajne i neotkrivene svetove i saznaju gde se nalazi nevidljivo ogledalo.
U Priči za dečake najpre Evgenije i Teodora ispunjavaju prvu funkciju bajke (po teoriji Vladimira Propa - Morfologija bajke), tako što se udaljavaju od kuće u potrazi za izgubljenim srebrnim vojnicima, a zatim prvu funkciju bajke ispunjavaju Evgenije i Toma koji tragaju za nevidljivim ogledalom.
U Priči za devojčice prvu funkciju bajke ispunjava Trčeća ruža koja se udaljava od kuće u potrazi za nevidljivim ogledalom. I ova, kao i svaka druga bajka, ima srećan kraj. U Priči za devojčice pojam ogledala postaje višeznačan, jer za svakoga nevidljivo ogledalo znači nešto drugo. Za jednu staricu iz Rusije sve ljudske patnje i suze o kojima je pisao Dostojevski su ogledalo ljudskoga roda, a za jednu drugu ružu nevidljivo ogledalo je kompjuter.
U vezi sa postupkom karakterizacije junaka, očigledna je Pavićeva sklonost ka njihovom ofantastičenju. U priči LJubavni roman jednog mudrog tiganja svi junaci su personifikovani i upravo zato ofantističeni. Sasvim je neobično da priču pripoveda olupano lonče za kafu. Ofantastičen je i lik Trčeće ruže. Ona je fantastična samim tim što je personifikovana, tj. što je ruža koja govori i što je trčeća. NJena su pitanja dečje naivna, njena naracija i deskripcija umnogome se poklapaju sa pričanjem dece na određenom uzrastu.
Jedna od osnovnih karakteristika ovog romana je i mnoštvo pripovedanih prostora i više pripovedanih vremena.
Pripovedani prostori u Šarenom hlebu su: Vrt zaboravljenih stvari, ulica Sibinjanin Janka broj 3, prvi sprat, stan 4, gostiona Galaksija 3 iz 23. veka itd., a u Nevidljivom ogledalu pripovedani prostor čine najrazličitije zemlje, gradovi, mesta : Egipat, Grčka, Sveta Gora, Beč, London, Venecija, Moskva, Indija, Širas, Kineski zid.Postoje dva pripovedana vremana: savremeni trenutak i 23. vek u koji Evgenije povremeno odlazi i u kojem se druži sa svojim tajnim prijateljem Tomom.
Junaci romana su u mogućnosti da prekoračuju i prostorne i vremenske granice. U vezi sa prekoračavanjem prostornih i vremenskih granica, Pavić uvodi i priču o interakcijskoj književnosti i činjenicu da za junake ili čitaoce jedne knjige nije važno vreme koje je proteklo između njih i da su junaci knjige živi sve dotle dok je knjiga čitana. Govoreći o interakcijskoj književnosti, pripovedač izlaže ideju da se ne mogu sretati junaci koji nisu iz iste knjige što je unekoliko različit stav od većine postmodernista koji govore o susretanju junaka iz različitih knjiga i iz različitih književnosti.
Roman Šareni hleb / Nevidljivo ogledalo može se tretirati i kao otvorena književna forma koja se približava strukturi kibernetičkog modela književnosti, pa se na neki način približava video-igri. Toma iz 23. veka pripoveda o laserskim slikama i šarenim senkama, o funkcionalnosti i manama pokretnih kuća, o brzini i savršenosti lopti za košarku u 23. veku, o školama u kojima su učiteljice laserske lutke. Čitajući taj deo romana stiče se utisak da je čitalac ustvari sve vreme zagledan u monitor kompjutera, u jedno od nevidljivih ogledala. Oneobičavanje priče postiže se i uvođenjem sajtova i brojeva mobilnih telefona pomoću kojih se može saznati nešto više o sudbini izgubljenog nevidljivog ogledala.
Ipak, dečaci - Evgenije i Toma se i pored tih mogućnosti opredeljuju za čitanje priče. Za čitanje priče opredeljuje se i Kaćunčica. Tom njihovom odlukom simbolički je ukazano na moć i važnost priče u odnosu na sva druga čovekova dostignuća. U romanu je opremljen izuzetnim ilustracijama Dušice Bengijat koje sasvim korespondiraju sa književnim tekstom.
Slađana Ilić
20.07.03 Politika
Novi roman Milorada Pavića
Nevidljivo ogledalo
Svom veoma bogatom i originalnom književnom opusu Milorad Pavić je ovih dana priključio i najnoviji, kratki roman za decu pod nazivom "Šareni hleb/Nevidljivo ogledalo", objavljen u izdanju Grafičkog ateljea Dereta.
Roman je pisac namenio "deci i ostalima" želeći tako da poruči da su "deca" oni koji su i po godinama deca, ali i odrasli koji žive u svetu mašte. "Ostali", prema tumačenju književnika Dragana Lakićevića, trebalo bi da budu oni koji su "mašti i čaroliji pripovedanja Milorada Pavića tek dorasli"...
Poput svog već i u svetu kultnog romana "Hazarski rečnik", i "Šareni hleb/Nevidljivo ogledalo" Milorad Pavić je podelio na dva dela. U ovom slučaju, reč je o knjizi za devojčice, i knjizi za dečake, koje se, dolazeći iz dve suprotne tačke, na kraju susreću i prožimaju. Knjigu je Pavić posvetio šestomesečnoj unuci Teodori i, kako kaže Lakićević, potvrdio se još jednom kao "originalan, inventivan i, iznad svega veliki književnik koji, kada stvara i za decu, stvara delo dostojno svog talenta".
"Šareni hleb/Nevidljivo ogledalo" je delo koje dečake, odnosno devojčice upućuje u veliki svet tajanstvenog. U njemu se kroz maštu prelaze hiljade kilometara; u njemu se simetrično posmatraju prošlost i budućnost... Knjiga je, međutim, i edukativna jer, zaključak je Dragana Lakićevića, decu vodi kroz celi jedan svet istorije umetnosti. Rađen na bazi klasične bajke ali sa svim elementima modernih umetnosti kakve su film ili strip, ovaj "dvostrani" roman je obogaćen raskošnim ilustracijama Dušice Bengijat, vrlo važnim u rešavanju zagonetki koje pisac stavlja pred čitaoca.
A. C.
