26.06.10
Kultura je posebna dragocenost Evrope
Erik Neof
Baviti se književnošću, bilo kao pisac bilo kao čitalac, znači od iluzija stvarati realan svet - rekao je Erik Noef, francuski pisac, koji je gost Beograda i povodom promocije svog romana „Neviđeno dobro“ (prevod Jelena Mitrović, „Zepter book“). U razgovoru za „Blic“ popularni književnik govori o svom delu, vremenu u kome živimo, (ne)moći literature...
Kroz uzbudljivu i intrigantnu, duhovito napisanu priču o ljubavnom trouglu u romanu „Neviđeno dobro“ pisac, između ostalog, otvara čitav niz pitanja i fenomena od onih koje nazivamo sitnim i banalnim, a pre ili kasnije čovek uvidi da nisu ni sitni ni banalni, pa do tzv. velikih pitanja.
Šta je bio motiv koji vas je podstakao da napišete ovaj roman?- Želeo sam da napišem ljubavnu priču.
Samo to?- Ne, ne samo to. U osnovi je ljubavna priča, ali i želja da na svoj način odam počast piscu kao što je Selindžer, koji me je inspirisao za junaka u romanu.
Ima li autobiografskih momenata u romanu?- Ima. Uglavnom dekor. Pariz i letovanja na obali mora. Uvek me inspirišu predeli u kojima sam bivao. U tom smislu su u knjizi prisutni utisci sa putovanja u Sjedinjene Države, u Njujork. A kada je reč o američkom selu, prisetio sam se posete Džonu Irvingu u Vermontu.
Ako je verovati vašim junacima, ostariti znači otupeti od odgovornosti?- Zar nije? Obaveze vas troše i manje ili više gaze. Ali to ne mora nužno biti loše (smeh).
U knjizi se bavite pitanjem ličnog bola, a živimo u vremenu marketinga u kome emocije nisu u modi? - Verujem da u romanu imamo slobodu da se bavimo i onim što nije in, a mislim da se emocije ljudi nisu bitno promenile. Ni najstrašnije katastrofe koje mogu da se dogode, kao što su poplave, zemljotresi, razna stradanja - ne potresaju pojedinca u onoj meri i na onaj način kao ono što se njemu lično dogodi, bilo da je reč o automobilskoj nesreći ili razlazu sa voljenom osobom. Lična emocija je vrlo bitna svakom, a sad da li to neko priznaje ili ne, pitanje je. Druga i duga tema.
Sudeći po potezima i razmišljanjima vašeg junaka, danas je strašnije dezavuisati nekoga u medijima nego pucati u njega? - Imajte u vodu da mediji mogu da naprave mnogo, mnogo više štete nego metak iz revolvera. Metak, ukoliko čovek preživi, može se izvaditi hirurškom operacijom, dok laži i priče objavljene u novinama ostaju bez obzira na demantije, i ostavljaju strašne tragove i posledice. To je pravo oružje masivnog uništenja savremenog sveta. Oni, odnosno njihova upotreba, jedna su od bolesti epohe.
A koje je vaše viđenje uloge i pozicije koju ima savremena književnost?- Za mene, i kao pisca i kao čitaoca, cilj književnosti je pre svega zadovoljstvo. Ali kvalitetno, ne površno jedno od životnih zadovoljstava. Za one koji umeju da je cene predstavlja jezgro koga nije briga za trendove, medijske halabuke... Ali mislim da književnost u današnjem svetu nema neku veliku snagu.
U kom smislu?- Pa, kad dođe do „kalašnjikova“, na primer knjiga ne može ništa. Ali knjiga može da promeni život adolescenta, pa i čitavih generacija. Postoje knjige poput „Lovca u žitu“ koje mnogo znače. Književnost služi ljudima i kao lozinka. Oni koji su čitali iste knjige se međusobno prepoznaju, i to je veoma dobro; književnost povezuje, predstavlja znak prepoznavanja. Dakle, trenutno i direktno njena snaga je krhka. Međutim, ona može da stvori kod čoveka želju za pisanjem ili čitanjem, da utiče na njegove stavove. Mereno iz tog ugla, evropska nagrada za književnost Madlene Zepter je vrlo bitna. Jer predstavlja zajednicu, odnosno nit koja povezuje ljude. Književnost je jedno dobro koje je zajedničko Evropi. Književnost i kultura. Dragocenost koju je važnije čuvati nego nakit ili markirane cipele. Književnost je sloboda, iako nije neophodna za zadovoljenje materijalnih potreba. Roman je, recimo, internacionalan, prelazi sve jezike. Stvarati priču i likove, to je zaista univerzalni jezik, najbolji način da se stvaraju i neguju emocije. Književnost je za mene i to, stvaranje, podsticanje emocija kod slušalaca. Stvaranje utiska da je ono što se dešava u knjizi važnije od onoga što se događa u životu, bar dok traje čitanje.
Sa kojim očekivanjima ste došli u Beograd? Kakvi su vam prvi utisci?- Došao sam sa mnogo radoznalosti i optimizma. Nekako intuitivno sam osećao da je reč o mestu koje će mi se veoma dopasti. I dopalo mi se. Ovo je moj prvi boravak u Beogradu u kome boravim zahvaljujući gospođi Zepter. Krstarim njime sa Besonom i Begbedeom, i uživam.
Kratka biografijaErik Neof (1956), pisac i novinar, pojavljuje se na francuskoj književnoj sceni osamdesetih godina prošlog veka, pišući u takozvanom neoviteškom stilu (style néo-hussard), uz Tilinaka, Besona, Van Kovelarta. Za roman „La Petite Française“ („Mala Francuskinja“) dobio je 1997. nagradu Interalije, koja se dodeljuje novinarima piscima. Roman „Neviđeno dobro“ nagrađen je 2001. Gran prijem za roman Francuske akademije.
Tatjana Nježić
