Nebojša Milenković (Niš, 1971) istoričar umetnosti, kustos, bloger, građanski aktivista. Istoriju umetnosti diplomirao 2000. na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Zaposlen u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu. Kao kustos priredio više desetina autorskih i monografskih izložbi. Uređivao haiku biblioteku Macuo Bašo (1989–1996) i časopis za kritiku, istoriju i teoriju umetnosti „Anomalija“ (2005–2007). Tekstove i eseje o književnosti, umetnosti, kulturi i politici objavljuje u mnogim regionalnim novinama, časopisima i na web portalima. Objavio umetničke monografije: „Ich bin Künstler Slavko Matković“ (2005), „Szombathy art“ (2005, Nagrada Društva istoričara umetnosti Srbije), „Zvezda i njena senka – Ikonografske predstave zvezde petokrake u umetnosti socijalističkog i postsocijalističkog društva“ (2006), „Vladimir Kopicl: Ništa još nije ovde ali neki oblik već može da mu odgovara...“ (2007), „Vujica Rešin Tucić: Tradicija avangarde“ (2011), „Slobodan Šijan: Moraću da skrenem!, Vizuelni eksperimenti, 1960–2012“ (2013, Nagrada dr Pavle Vasić), „Natrag: Božidar Mandić i Porodica bistrih potoka“ (2015). Za istorijsko umetnički i društveno aktivistički rad dobio je Nagradu Porodice bistrih potoka (2013). Zbirke pesama: „Usta zrelog kestena“ (1989), „Ogledalo za snove“ (1994), „Tihost“ (1996), „Sezona divljeg voća“ (1999, Nagrada Ratkovićevih večeri poezije) i „Čišćenje snega“ (izabrane haiku pesme, 2004). Za haiku nagrađivan na međunarodnom konkursu ITOEN u Tokiju 1996. i 1997. Napisao je roman „Nešto što strašno podseća na život (Kratka istorija letenja u Subotici)“.
07.11.19 Vreme
Tko leti (nad Suboticom) vrijedi
Vojvođanski neoavangardisti šezdesetih i sedamdesetih: kakva galerija likova i frikova! Ima li ikoga od njih da nije veći od života? Braća Mandić, Slobodan Tišma, Slavko Bogdanović, Vujica, Kopicl, Katalin Ladik... i ne naposletku, Slavko Matković, samozatajni Subotičanin, osnivač grupe Bosch + Bosch. Malo ko će od njih u životu napisati roman, jer – šta će to njima? Oni su sami po sebi romaneskni, životom koliko i delom. Ako je Matković i nastojao da svoj život i svoj umetnički credo pretoči u roman, samo je to nastojanje, u njegovom slučaju, bilo vrednije od postignuća. Uostalom, ako poverujemo mistifikatoru od pisca – a koji pa to pisac nije mistifikator? – Slavko je ionako na vreme (sa)znao da će njegovu knjigu završiti neko drugi... E sad, da će joj milost uobličenja, i to u formi atipičnog biografskog romana, podariti baš novosadski kunsthistoričar Nebojša (Novi) Milenković, to teško da je iko mogao da očekuje! Pa ipak, roman je pred vama, u izdanju novosadske Akademske knjige. S nazivom izdavača ujedno je i iscrpeno sve "akademsko" u vezi s ovim srećno zamišljenim i sprovedenim literarnim galimatijasom, sa čije nas naslovnice, nimalo slučajno, gleda Alan Ford (Matkovićev alter ego; Kako? Proverite!) u letu nad subotičkom Gradskom kućom, nekovrsnim inače mističkim središtem romana, ali i života ne samo Matkovićevog, nego života bezbrojnih Subotičana u proteklih vek i kusur otkad ta hipnotišuća i dekadentna secesijska lepotica nadgleda grad, a grad joj istom merom uzvraća, zaljubljen i zastrašen, i jedno i drugo s predobrim razlozima.
Matković je bio, kao umetnička i građanska egzistencija, po mnogo čemu "granični slučaj", u jednom pograničnom gradu, u zemlji kojekakvih političkih, etničkih, verskih i drugih pograničja, neshvaćen ako ne i ismevan, kao palanački Galilej koji, gluhoći i slepilu uprkos i uinat, govori "Ipak se kreće", pa makar bio i spaljen na lomači kao Jan Hus, uz skromno bogobojazno sasluženje smerne bakice koja će drhturavom rukom dodati tanku grančicu u taj plamen. Nasukan u samom središtu Panonije, nevoljan da se trajno izmesti i odrekne avetanja alejama, trgovima i šorovima divne i melanholične, božanski ugodne i đavolski suicidalne varoši u kojoj se jezik i veltšmerc Mađara kao nigde drugde isprepliće s jezikom i veltšmercom Srbohrvata, Milenkovićev Matković skončava gotovo izopšten i u bedi koja se tako previše dobro uklapala u bedu epohe (devedesetih). Jer, Milenkovićeva priča o Umetniku gorka je i opora, nema tu ni šećera ni zaslađivača da pomognu pri gutanju. Osim ako u takve ne ubrojimo neodustajnu veru naratorovu – a narator je sam Matković, dakako u Milenkovićevoj izvedbi – da umetnost i književnost (Matković je, naime, i bibliotekar, i to kakav!; blaženi su svi koji su imali ili imaju nekoga takvog samo za sebe!) jesu srž oko koje se vrte život i svet, a sve ostalo da je samo pena dana. Romantičarski? Pa, kud ćete većih romantika od (neo)avangardista...
Nešto što strašno podseća na život, osim što je u našim zabitima jedinstven omaž umetniku kojim se pisac inače temeljito bavio i kao predmetom proučavanja u svojoj užestručnoj delatnosti, kunsthistoričarskoj, još je – ili je to možda i ponajpre – uzbudljiv, kritički, ljubiteljski naklon i poklon jednom gradu, tom gorkoslatkom središtu finim peskom posute depresije zvanom Subotica; to što Milenković, iju naopako, "nije Subotičanin" nije čudno, kamoli neprilično, nego je, naprotiv, samo tako i moguće da se bude nekom gradu ono što je Milenković odabrao, ili po nekom višem pozvanju morao da bude Subotici. I to je priča, takođe, o tajnama i dodirima, barem i ovlašnim, tobože slučajnim – a kud ćete boljih kulisa za sve tajne, ljubavne osobito, od onih subotičkih? – o erotici stvarnosti i telesnosti i erotici snova i mašte, o vetrometinama istorije, o propasti jugoslovenske države i neotklonjivom bluzu njenih boljih i časnijih sinova i kćeri, o marširajućem neovarvarstvu koje je razvejalo i malo jače stubove kulture od onih neoavangardističkih. Nebojša Milenković napisao je nešto što strašno podseća na roman o nekim ljudima koji strašno podsećaju na nas, i o jednom čoveku koji je strašno podsećao na sebe, a kroz to svoje nesvodivo sopstvo i na svako slobodno, samim tim i umetničko ljudsko biće.
teofil pančić
02.10.19 Blic
ROMAN O IDEALIMA
Objavljena knjiga“Nešto što strašno podseća na život” Nebojše Milenkovića
Roman “Nešto što strašno podseća na život” Nebojše Milenkovića objavljen je u izdanju novosadske Akademske knjige.
Preuzimajući identitet svog glavnog junaka – subotičkog pesnika, bibliotekara i konceptualnog umetnika Slavka Matkovića, osnivača slavne (neo)avangardne grupe Bosch+Bosch – istoričar umetnosti Nebojša Milenković napisao je, pre svega, roman o idealima.
“Nešto što strašno podseća na život (Kratka istorija letenja u Subotici)” priča je o moći i nemoći umetnosti, o gradu (Subotici) i njegovoj najslavnijoj građevini, jednoj zemlji (Jugoslaviji) i njenoj umetničkoj sceni, o strastima, čežnjama i erosu kao telesnom ali i mentalnom iskustvu. Istovremeno to je i priča o subotičkim gradograditeljima ali i njenim samoubicama – kao “zaštitnim znakovima” ovog lepog grada. O pseudo-istorijama i fantastičnim povestima za koje u zvaničnim istorijama nije bilo mesta, a koje leže duboko upisane u kolektivne memorije stanovnika grada.
Glavni protagonista, Slavko Matković, protitip je antijunaka: idealista, nesnađen, dosledan, radikalan, svoj. Milenkovićev roman je i knjiga o pisanju i čitanju. Umnožavanjem identiteta, junaci iz knjiga koje čita nastanjuju svakodnevicu Milenkovićevog glavnog junaka koji upravo kroz igre zamena identiteta traži izlaz iz sve teskobne svakodnevice jugoslovenskih građanskih ratova devedesetih. Iz drugog plana, sve vreme trajanja priče – nazire se Grad, zajedno sa svojom najlepšom građevinom. Neke nedorečene ljubavi i jednako misteriozne smrti…
Preporučujući knjigu, Dragan Velikić, o Milenkovićevom romanu piše: Glavni junak romana Nešto što strašno podseća na život je konceptualni umetnik, pesnik i bibliotekar Slavko Matković, jedna od mitskih ličnosti Subotice, koju Milenković uzima za svoj alter ego ispisujući pseudo-istorije i fantastične povesti o gradu i njegovoj najslavnijoj građevini. Ovo je knjiga o čitanju i pisanju, o zamenama identiteta, o valpurgijskim noćima u subotičkoj Gradskoj kući kroz koju defiluju aveti pročitanih knjiga, pa tako čitalac sreće Bulgakova i Anu Ahmatovu, Alana Forda i Fanca Kafku, Vojislava Despotova i Vujicu Rešina Tucića...
Stvarnost i fikcija, doživljeno i pročitano isprepleteni su u tolikoj meri da ih je ponekad nemoguće razlikovati, kao što sve vreme pisac, junak i čitalac zamenjuju mesta. Svi oni ispisuju poemu o Subotici kao prestonici čuda, jednom od središta Srednje Evrope, prostoru kojim najglasnije odjekuje tišina.
„Ne mogu da se setim kada se to prvi put desilo ? tek likovi i događaji iz knjiga koje čitam počeli su da uskaču u moju svakodnevnicu“, kaže na jednom mestu u romanu junak Slavko Matković ? baš kao što će i likovi koji nastanjuju ovaj roman zasigurno uskakati u svakodnevice njegovih čitalaca.
Nebojša Milenković (Niš, 1971), kustos, pisac, bloger, građanski aktivista. Diplomirao istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao muzejski savetnik zaposlen u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu. Tekstove i eseje o književnosti, umetnosti, kulturi, politici i društvu objavljuje u više desetina regionalnih novina, časopisa i veb-portala.
Do sada je objavio pet zbirki pesama, knjigu priča O Harmsu i drugim demonima (2016), istorijsko-umetničku studiju Zvezda i njena senka ¦ Ikonografske predstave zvezde petokrake u umetnosti socijalističkog i postsocijalističkog društva (2006), kao i umetničke monografije o Slavku Matkoviću (2005), Balintu Sombatiju (2005), Vladimiru Kopiclu (2007), Vujici Rešinu Tuciću (2011), Slobodanu Šijanu (2013), Božidaru Mandiću I Porodici bistrih potoka (2015) i Iliji Šoškiću (sa Zoranom Erićem, 2018).
