21.03.07
Život je neponovljiv
Ibrahim Hadžić
Nikada ne bih rekao za sebe da sam najbolji pesnik, ali ne stidim se da kažem da sam u Srbiji najbolji znalac gljiva, kaže Ibrahim Hadžić
Neočekivano, i na radost ljubitelja stihova, obeležavanje Svetskog dana poezije počelo je juče sat ranije od predviđenog programa u Kulturnom centru Beograda. U galeriji knjižare „Geca Kon” u Beogradu predstavljena je pesnička zbirka Ibrahima Hadžića „Nepročitane i nove pesme” u izdanju „Prosvete”. O knjizi poznatog književnika, proučavaoca gljiva i noćnih leptira, novinara i prevodioca pričali su glavni urednik izdavačke kuće „Prosveta” Dejan Mihailović i mladi književni kritičar i pesnik Marjan Čakarević.
Dodeljujući nedavno Ibrahimu Hadžiću nagradu „Biljana Jovanović”, Srpsko književno društvo proglasilo je zbirku „Nepročitane i nove pesme” najboljom knjigom u 2006. godini. Pored ove značajne nagrade, Dejan Mihailović je kao povod razgovoru o Hadžićevoj poeziji istakao i dugo odsustvovanje pesnika iz književnog života.
Kritičar Marjan Čakarević govorio je o svetu koji je pesnik stvorio za vreme izbivanja. Napominjući neophodnost etičkog prevrednovanja srpske književnosti, Čakarević je svrstao Ibrahima Hadžića u društvo stvaralaca poput Bore Ćosića i Milana Đorđevića.
„Oni su se, iako prokazani i proganjani, usudili da govore protiv rata i zla koji su na ovim prostorima vladali protekle decenije”, rekao je Čakarević. Etika je ta koja, prema njegovom mišljenju, čini da Hadžićev lirski subjekt isijava neku čudnu vedrinu, uprkos neveseloj slici sveta koju uspostavlja u ovoj zbirci.
O pesničkoj i ljudskoj potrazi za identitetom, Ibrahim Hadžić rekao je za „Politiku”:
– U mom slučaju posebno je bitno traženje identiteta. Ja često u ovoj sredini gde živim više od 40 godina posrnem, i ne znam ko sam. Meni to nije važno, ali drugi moraju da vas smeste u neki obor. Jednostavno morate da pripadate svinjama, žirafama, konjima, muslimanima ili pravoslavcima. I, normalno, javljaju se frustracije i pitam se u jednom trenutku ko sam. To objašnjavam u svojoj pesmi „Poreklo”.
Kako se tokom godina menjao Vaš doživljaj sveta?
– Ušao sam u sedmu deceniju života i imam ogromno iskustvo. Neprestana borba, u lepom smislu, obeležila je moj život. Potičem iz dosta pasivnog kraja. Moje detinjstvo vezano je za surovu prirodu, kao student u Beogradu imao sam težak život, pa su došle neizvesne devedesete... Međutim, mislim da je život dragocen i neponovljiv. Kad bolje pogledam, vidim da sam samo svoj, i da se život ne može zapravo objasniti.
Kao veliki ljubitelj i poznavalac prirode često govorite o odnosu modernog čoveka prema svom okruženju?
– Intenzivno sam vezan za prirodu i nisam učio o njoj iz knjiga. Objavio sam tri knjige o gljivama. Nikada ne bih rekao za sebe da sam najbolji pesnik, ali ne stidim se da kažem da sam u Srbiji najbolji znalac gljiva. Kad čovek upozna prirodu vidi da nije sam, i da ne treba da bude tako nadmen, jer tu prirodu deli sa milionima drugih vidljivih i nevidljivih bića. Ono što čovek može da naruši za dan, prirodi su potrebne godine i stoleća da to popravi. Veliki sam zagovornik očuvanja i negovanja prirode. Zgrožen sam prizorima smetlišta koje viđam u čestim obilascima prirode.
Biljana Stojaković
15.11.07 Književni magazin
Ibrahim Hadžić, Nepročitane i nove pesme
Ova knjiga predstavlja svođenje računa lirskog „ja" sa pitanjima koja se, najšire rečeno, tiču egzistiranja subjekta u otućenom svetu, svetu zaboravljene ili iz gubljene lepote i poremećenog sistema vrednosti. Najupečatljiviji deo ove knjige odnosi se na pitanja identititeta koje pred sebe postavlja lirski subjekt. Individualni, unutrašnji identitet, nije predmet poetičke upitanosti, već ona vrsta identiteta koja se ostvaruje u odnosu na kolektiv, naciju, poreklo, veru, tradiciju, jezik... Autoidentitet lirskog subjekta Ibrahima Hadžića ne pristaje na isključivost izbora, na homogenost identiteta, na jedno kao jedino, on bira pluralitet kao mogućnost. „Ja sam Ilir... ili Tračanin, Možda Kelt... a zašto ne pripadnik Anta... iliti Sloven. Što da ne Turčin, a možda i Semit, Pa moguće je i Maćar. Ko kaže da nisam Crnogorac? Ili stari Sorab? Star sam skro tri veka" kaže. Pitanje koje na kraju pesme „Poreklo" postavlja pesnik: „Pa ko sam ja?“ više je retoričko pitanje ? pravi odgovor na ovo pitanje već se nalazi u stihovima koji mu prethode, a i u onim stihovima koji će doći kasnije, a koji govore o žudnji za novim, ponovnim, raćanjem: „Biću bez roditelja, bez porekla, bez veroispovesti" i imati „svoj sopstveni jezik"...
Novorođeni čovek Ibrahima Hadžića neće biti nikakav Orvelov novo?čovek ili Ničeov Natčovek, nego čovek sa atributima svečovečnosti, koji neće razumeti šta znači zavist, šta znači ljubomora, šta mržnja i ksenofobija, da parafraziram pesnika. Možda je taj idealizovani čovek onaj „davni čovek" koji čuči u svakom pesniku, kako je smatrao Valeri, koji je kadar da otpočne stvaranje sveta „Bez ubistva brata Avelja", i da „ore svoju i njegovu njivu". Novorođeni čovek Ibrahima Hadžića odlučuje se za etičnost kao vrhovno načelo čovečnosti i življenja.
Pesničke slike koje koristi Ibrahim Hadžić u prvom, i pretežnom drugom delu knjige, slike su ideliovanog sveta, nevine i čiste, takoreći iskonske „stare slike“. Njih Ibrahim Hadžić priziva, za njima poseže sećajući se dečaštva, govoreći o ženi, savetujući pesnika?prijatelja kako da kosi tra vu, posmatrajući prirodu, ili sublimirajući svoje doživljaje i životna iskustva, kao u jedinstvenoj pesmi „Ti znaš", u kojoj kaže: „Ti si bio svugde, Ti si osetio sve... ti bi morao da znaš... znam da znaš... da li se još sećaš... verovatno si prolazio pored plannisnke reke i osetio njen miris... da li se još sećaš".
Ali, svet više nije idilično mesto, nagoveštava nam pesnik iz pesme u pesmu, ono još samo živi u sećanju i pesnikovoj žudnji, već je sve više „crna stvarnost" kao u dijaloškoj pesmi „Zašto moj prijatelj pretura po kantama za smeće", a ubrzo i mesto u kome „đavoli se kote i množe" („Nepomenik"). Menjajući pesničku optiku, Ibrahim Hadžić treći ciklus pesama započinje jednim etnografskim zapisom o Đavolu, a onda i pesmom o „Nepomeniku" ? Božjem „namešteniku“, nagoveštavajući tako i promenu slike sveta. U pesmi „Nepomenik", pesnik razigrano, jezički bogato (koristeći mnogobrojne sinonime za đavola), ironizuje odnose Boga, đavola i čoveka, sugerišući nam da je arhetipsko zlo koje personifikuje đavo ? u čoveku. „To okretno stvorenje što se stalno premeće I dobija razna ljudska imena Pa ima imena strašnih ubica, Pa je čas ti, čas ja.“, kaže pesnik. Stavljajući u faustovski odnos đavola i čoveka, pesnik za sva zla okrivljuje čoveka, nabrajajući, i imenujući ćavolom, sve one dobro nam znane toponime gde su zla ovih godina, na ovim prostorima, činjena, u ime čoveka.
Čitav treći ciklus ove knjige je polemički i kritički intoniran. Ironija, sarkazam i parodija, pesničke strategije koje pesnik ovom prilikom koristi u funkciji su označavanja zla, izvrgavanja ruglu gluposti, podaništvu, mitomanstvu, kao u pesmama „Narod", „Gazimestan", „Heroji graćanskog rata"... Jezičke i dijalekatske varijante u izvesnom broju pesma, pesnik koristi da naglasi sve naše jednakosti, a ne razlike: „Mi smo ka lice i naličje, Mi smo kao slika i prilika: kad ti stojiš ispred ogledala ? vidiš mene, Isto vidim i ja tebe Kad se ogledam, Mi smo izmješani Ko maslo u vareniku... Mi smo jedno lice U dva tijela", zaključuje.
U najpotresnijoj završnoj pesmi u knjizi Ibrahima Hadžića „Boja okoline", nepristajanje kojim odiše cela knjiga, pretvara se u rezignirano pristajanje, u odnosu na naloge vremena, prostora i ljudi. I to odustajanje, koje pokazuje nemoć jedinke da se odupre kolektivu i njegovim „svetim pravilima“, na kraju knjige stoji kao opomena svakom kolektivitetu koji ignoriše potrebe pojedinaca za različitošću, za „izdvajanjem iz gomile", za „svojim sopstvenim" jezikom.
Knjiga Ibrahima Hadžića koncipirana je na suprotstavljenosti slika i vrednosti, nasuprot idiličnim slikama iz prirode ili reminiscenicjama jedinke nad „milenijumskim iskustvom" godina i „suštinom života", imamo kolektivne, gotovo mitske prizore, ratnika isukanih „sablji i bodeža", naroda koji nose slike voće... I ma koliko cela knjiga Ibrahima Hadžića odisala kritičnošću spram pojava i prilika odrećenog vremena i prostora, ma koliko im se rugala i ismevala ih, njome prevladava ton duboke rezignacije u odnosu na nemoć jedinke u vremenu kolektiviteta i izmenjenog sistema vrednosti, o kome najbolje govore stihovi upitanosti u pesmi: „Na šta da bacim oko, prijatelju, Kaži mi da ne lutam, Da ne trošim skupoceno vreme, Reci mi šta je danas važno....“. Sugerišući nam da je „sporazum sa životom“ danas nemoguć bez poznavanja njegovih devijantnih oblika.
Ono što knjigu Nepročitane i nove pesme Ibrahima Hadžića čini osobenom i što je izdavaja iz srpske pesničke produkcije jesu visoki zahtevi etičnosti koje pred nas postavlja. Knjiga Ibrahima Hadžića je istovremeno nostalgična knjiga ?jer nas vraća zaboravljenim vrednostima, ali i knjiga opomene ? jer nas podeća na blizinu zla, u nama i oko nas.
Radmila Lazić
15.04.07 Danas
U potrazi za Ibrahimom Hadžićem
Nepročitane i nove pesme, Ibrahim Hadžić
Čast svim školama! I matematici koja je "skraćivala razlomke" i fizičkom vaspitanju na kome smo čovili naglavačke. Pogotovo domaćinstvu koje nas je naučilo da štrikamo džemper. Ali, svemu što znam - naučila me televizija! U diplome je familija uvila jaja kad je krenula na more. Jedino je, cela, ostala ona televizijska, na čijem je dnu pisalo: urednik školskog programa Ibrahim Hadžić. Jedina škola koju nisam mučio i jedina škola koja mene nije mučila. Retki učitelj čiji đaci nisu želeli da čuju zvono, već reprizu i popodne.
Krenuo sam da pronađem Ibrahima Hadžića, misleći da ću tako oživeti detinjstvo.
55 godina mi je:
Treba u plastu sena
Iglu da nađem
Da se prisetim
Svih proleća, svih pupoljaka, svih belih Maca
Sa uzrelih maslačaka.
Podižem kamen
I tražim sebe u sipkoj prašini.
Da li sam sve to bio ja
Pitam se dok mi glas
u sobici ispunjenoj
Potrebnim i nepotrebnim knjigama
Odjekuje
Ili su to bili sve neki moji
drugi životi
Koje prizivam i trudim
se da ih ne zaboravim
Kao što moja majka
kad hoće nečega da se seti
Vezuje čvor na peru šamije?
Odlazim do televizije čiju je istoriju napisao Ibrahim Hadžić (1944), istoričar umetnosti, pesnik. Mislim da ću ga tamo prvo pronaći, ali ga tamo nema od početka devedesetih. "Vraćate me", kaže mi tamo gde ga nisam pronašao, "u vreme neslavnog završetka mog radnog veka na Televiziji, kada sam sa nepune 52 godine života oteran u invalidsku penziju. Kažem oteran, zato što moja duša nije izdržala pod teretom svih užasa koji su se tada dešavali meni i oko mene, i pukla je. Kao da sam slutio šta će se desiti, davno pre toga, u svojoj knjizi pesama "Vežbanje osećanja" napisao sam stihove: "Odnosim svoju dušu u bolnicu/ Na belom tanjiru". Vraćate me u vreme mračnih spodoba koje su rovarile po našim dušama."
Tražim Ibrahima Hadžića po Beogradu u ratnim devedesetim. Pitam ga gde ću da ga nađem. "U stanju teške depresije. U nesigurnosti", kaže, "u opljačkanom stanu". "U očekivanju da će mi dželati zakucati na vrata. U brizi šta će biti sa mojom porodicom. Sin mi je odslužio vojsku na samom početku rata, pa smo očekivali da ga pokupe kao rezervistu i pošalju na neko ratište, što su i pokušali u nekoliko navrata."
Zbiljski su se trudili
Da iskuju mačeve
I sablje i bodeže
Od najboljeg čelika
Izoštrene kao Wilkinson žileti
I sve u smislu ponavljanja
Trenutnih glagola:
odseći, zabosti
Otkinuti.
U Dubrovniku 1991. godine, kao prva civilna žrtva granatiranja grada, život gubi slavni pesnik Milan Milišić, Ibrahimov prijatelj, koji je poslednjih dana svog života čitao Sartrove "Beleške o ludoriji rata". "Milan je bio civilno lice. Uostalom, on ni vojsku nije služio. On je apsolutno bio protiv svakog nasilja. Grozio se primitivizma. Bio je jedna izvanredno osetljiva duša. U bioskopu mu je pripadala muka kada bi se prikazivala neka scena teškog nasilja."
Čitam retke intervjue Ibrahima Hadžića pod slabim svetlom u kupeu voza kojim idem u Crnu Goru, jer su mi rekli da je iz devedesetih otišao u prirodu.
Ja sam iz planine
Premazan sam
zmijskom mlječikom
Mirišem na aptovinu
Gorak sam kao kukurijek
Živim uz kamen
Skrivam se po šumama
Ja znam najbolje
Kako pucaju gromovi
Kako zimi jauču stabla
Kako cvile potpaljena drva
Ja sam iz šume
Brojim oborena debla
I vidim ih ko tmurne vjekove.
Dok se penjem na planinu, na leđima nosim Ibrahimove gljivarske priručnike. "Već dvadeset godina bavim se izučavanjem ovih čudnih stanovnika naše planete. To su "životinje koje ne hodaju", kako ih definišu neki biolozi. U Srbiji i Crnoj Gori gljivama se u prošlosti posvećivalo malo pažnje, pa nije bilo čak ni domaće literature o njima. Ponosan sam što sam otkrio desetine vrsta za koje se do sada nije znalo da rastu u Srbiji i Crnoj Gori, a neke su prvi put registrovane i za ceo Balkan, recimo "Gyromitra esculenta var. alba" koju sam otkrio 2002. godine u šumama Rožaja."
Pored gljivarskih priručnika, nosim i Ibrahimove knjige Harfa i vasiona, poezija (1971), Vežbanje osećanja, poezija, Oformiti jedinstvenu životinju, poezija, Vreli tragovi, poezija (1980), Na staklu zapisano, poezija (1987), Isti život, poezija, Zapisi i crte, prozni zapisi (1997), Pesme i, poezija (1998), Hora, poezija (2000) i "Nepročitane i druge pesme" (2006) koje sam kupio u "Prosvetinoj" knjižari pre nego što je voz krenuo za Crnu Goru.
Na planini molim "svetskog putnika" - noćnog leptira - moljca - Agriusa convolvulija, kog je Ibrahim otkrio u rožajskim planinama, da me odvede do urednika moje omiljene škole. Agrius convolvuli, stanovnik severne Afrike, koji je preleteo Sredozemno more i došao u Rožaje na 1.100 metara nadmorske visine, pomaže mi da konačno nađem Ibrahima Hadžića.
Dok mi potpisuje knjigu, kaže: "Živim u uverenju da sam pesnik, ali sebe smatram jugoslovenskim pesničkim otpadom. Između pisaca sa vrednim ostvarenjima, a u senci, kao što je recimo Miodrag Stanisavljević, i kvazistvaralaca koji nisu zanemareni od medija i kritike". Hoću da mu kažem da volim njegove pesme i da sam mu zahvalan za onakav školski program, ali ćutim. Znam šta će reći. "Celokupna slika mog uspešnog rada i uspešnog rada redakcije Školskog programa, zamagljena je kanceroznom senkom zbivanja u Jugoslaviji, Srbiji, Televiziji Srbije. Često mi se dešava da mi mladi, a i stariji ljudi koje srećem, kad saznaju kako se zovem, kažu kako im je moje ime odnekud poznato. Neki se sete, a neke moram da podsetim da su ga svojevremeno viđali na TV ekranu, kad su gledali emisije Školskog programa. Tada se obraduju i počnu priču o tome koliko su voleli te emisije, kako su to bile najbolje emisije koje je Televizija emitovala i kako su iz njih mnogo naučili. A ja, umesto da budem polaskan, osetim neki gorak ukus u ustima."
Dok silazim sa voza, sa 1.100 metara nadmorske visine u banatsku ravnicu, vraćajući se kući, shvatam da detinjstvo nema reprizu. n sa 1.100 metara nadmorske visine u banatsku ravnicu, vraćajući se kući, shvatam da detinjstvo nema reprizu.
Mića Vujičić
