Goran Tribuson je rođen 1948. godine i jedan je od najproduktivnijih i najčitanijih hrvatskih proznih pisaca.Godine 1972. objavio je svoju prvu knjigu Zavjera kartografa, a potom još nekoliko zbirki priča, a objavljen je i izbor njegovih priča u knjizi Osmi okular.Napisao je niz romana i dva autobiografska zapisa Rani dani i Trava i korov.Takođe je radio i scenarije za filmove.
– Ti se ne slažeš ni s kim osim s kartaškom fukarom iz Obrtničkog doma. I sa švercerima, s kojima ćeš kad-tad završiti iza brave.
Tu, naravno, ujak Emil ustaje, tobože uvrijeđen kaže kako na njega, budući da je nepoželjan u ovoj kući, više ne treba ni računati, i odlazi van, velik u svojoj patetičnoj gesti, bez obzira na to što je sve što je otac kazao čista istina, i što je prije teatralnog odlaska pojeo sve, od govedske juhe, preko dvostruke porcije paprika, pa sve do deserta u vidu buhtli, za koje baka upravo govori kako su tamniji od lignita i manji od jarebičjih jaja. Nikoga to u kući ne dira, jer svi dobro poznaju ujakovu glumu, nikoga osim majke, kojoj samo što nisu suze u očima zbog tužne sudbine njezina neshvaćena brata.
– Sad si ga uvrijedio... – govori majka drhtavim glasom i počinje prati posuđe ne bi li se tako obranila od navale emocija. – Ne bih se začudila da sada zbilja ode.
– E, a ja bih se baš začudio! Došao je ovamo na tri dana i ostao četiri godine. On da ode! Nismo mi te sreće!
– Otići će. Ima i on svoj ponos.
– Pa neka ode! Ne dao Bog većeg zla!
09.09.07 Danas
Gorak smeh
Ne dao Bog većeg zla, Goran Tribuson
Neuobičajen je redosled kojim se tekst Gorana Tribusona Ne dao Bog većeg zla, pretvarao u roman koji je nedavno za srpsko tržište izdala Laguna. Naime, pisac je prvo napisao scenario, zatim je po tom tekstu snimljen film, a poslednji se pojavio sam roman, koji je upravo zbog pomenutih okolnosti ispao prilično epizodičan i klišeiziran.
Pet godina zakašnjenja u odnosu na hrvatsko izdanje, u slučaju Tribusonovog romana ne znače ništa jer Ne dao bog većeg zla prati odrastanje i sazrevanje Siniše Ančića Frule negde u hrvatskoj provinciji (obavešteni tvrde da je u pitanju gradić Bjelovar), od njegovog ranog detinjstva pa do odlaska na fakultet u Zagreb. Ove godine učenja poklapaju se sa prvih dvadeset, dvadeset i pet godina Titove Jugoslavije, i to roman čini potpuno razumljivim svima koji su rasli u sličnim okolnostima diljem prostora ove, već šesnaest godina, nepostojeće zemlje.
Likovi koji nastanjuju i određuju Sinišin svet mogli su se sretati u svim manjim gradovima, od Triglava do Đevđelije. U pitanju su tri generacije. Praroditelji koji se sećaju starih dobrih vremena i provode preostale zemaljske dane pripremajući se za smrt. Zatim tu je roditeljska generacija, koju čine strogi partijski rukovodioci, sitni šverceri, poslušni građani i građanke, preletači koji su promenili uniformu pred sam kraj poslednjeg rata. Nasuprot njima stoji generacija koja raste, i koja se polako, ali neumitno bori za svoje mesto pod suncem: Sinišini drugovi Zumza i Kompa, kao i devojke zbog kojih mladi junak gubi srce i razum, a povremeno stavlja i glavu pod loptu, Hana Šolc i Cica.
Svakom ko je gledao makar i jednu epizodu serije Grlom u jagode (posle svih repriza koje se na "jeftinom" nacionalnom servisu emituju, teško je pomisliti da ima nekoga ko nije upoznat sa doživljajima Baneta Bumbara i kompanije) znaće o čemu se u Tribusonovom romanu radi. Ako uzmete u obzir i to da je Zumza debeo, a Kompa glup, te da je Siniša sklon zaljubljivanju - moći ćete i sami da zamislite situacije u koje zapada glavni junak kada osniva bend, kada se zaljubljuje, kada pokušava da obrlati roditelje da mu kupe televizor ili traperice.
Postoji, ipak, nešto što čini ovaj roman vrednim čitanja, nešto što vam bez obzira na nebrojeno puta viđene situacije izmamljuje gorak osmeh na licu. Tajna je sadržana u vešto izabranom naslovu koji se kao lajtmotiv pojavljuje u nekoliko situacija u romanu: ne dao Bog većeg zla. Kada Fruli i njegovom ocu pečeno prase sklizne sa sanki u sneg, zabrinuti sin raspituje se za "zdravlje" novogodišnje pečenke, a otac mu bezbrižno odgovara pomenutom sentencom. Čitalac, za razliku od junaka ove pripovesti, vrlo dobro zna da je bog početkom poslednje decenije prošlog stoleća okrenuo glavu od bivše nam države, i dopustio da problem pečenog odojka u snegu deluje zaista kao ruganje onome što se dogodilo.
Tribuson, naravno, računa na kontekst u kojem se knjiga pojavljuje pred čitaocima. Ipak, za lakoverne i sklone zaboravu, on buduće skliznuće državnog odojka u krvavo blato građanskog rata pri kraju romana ilustruje sa dva zloslutna primera. Prvi je preobražaj lokalnog partijskog moćnika Blaže Nekvinde u oduševljenog hristoborca, a drugi je pretvaranje Cice, jedne od devojaka u romanu, u sponzorišu. Na kraju epizode sa Cicom, Frulu će udariti i slomiti mu ruku automobil hitne pomoći koji je naručen za njega, što na simboličkom planu ima priličnu težinu.
Postojanje dve perspektive, nevine i naivne koja ostaje unutar romanesknog sveta, i one koja je svesna svih potonjih moralnih skliznuća u devedesetim, daje ovom romanu ozbiljnost koja u mnogome nadilazi Tribusonov prepoznatljivo šaljiv ton. Da nema toga, Ne dao Bog većeg zla vrlo bi lako skliznuo u patetiku replike poznatih filmskih i književnih obrazaca. Ovako, on stoji kao spomenik jednom dobu i jednoj generaciji, koja bi trebalo pažljivo da preispita svoju prošlost. Nisam siguran da bi iskreno gledanje unazad bilo toliko smešno.
Vladimir Arsenić
