Kristofer Houp, romansijer, pesnik i novinar, rođen je u Johanesburgu 1944, živi i radi u Francuskoj, a sebe naziva "lutajućim Južnoafrikancem".
Po objavljivanju prvih zbirki poezije Whitewashes (Belilo, 1971) i Cape Drives (Vožnje po Kejpu, 1974) za koju je dobio nagrade Thomas Pringle Engleske akademije Južnoafričke Republike i Cholmondeley, nagradu Društva pisaca Velike Britanije, Houp se sukobljava sa vlastima aparthejda i napušta Južnoafričku Republiku. Narednih petnaest godina provodi u dobrovoljnom izgnanstvu u Londonu, a potom, devedesetih, živi i u Moskvi i Beogradu. Sve vreme, međutim, u njegovim mnogobrojnim nagrađivanim delima preovlađuju teme koje se tiču rasizma i južnoafričkog društva uopšte. Njegov prvi roman Separate Development (Odvojeno razvijanje, 1981) odmah po objavljivanju zabranjen je u Južnoafričkoj Republici, a nagrađen priznanjem David Higham u Engleskoj.U Britaniji potom izlaze zbirke poezije In the Country of the Black Pig (U zemlji crne svinje, 1981) i Englishman (Englez, 1985).
Među proznim delima izdvajaju se Kruger’s Alp (Krugerov vrh, 1984), roman za koji je dobio nagradu Whitebread, The Hottentot Room (Hotentotska soba, 1986), Black Swan (Crni labud, 1987), My Chocolate Redeemer (Moj čokoladni spasilac, 1989), Darkest England (Najmračnija Engleska, 1996), Me, the Moon and Elvis Presley (Ja, mesec i Elvis Presli, 1997), Heaven Forbid (Ne daj bože, 2001), Ljubavnici moje majke (My Mother’s Lovers, 2007, Geopoetika 2012), The Garden of Bad Dreams (Vrt ružnih snova i druge priče, 2008) i Lov na anđele (Shooting Angels, 2011, Geopoetika 2013) i Džimfiš (Jimfish, 2015).
Njegov roman Serenity House (Kuća spokoja, 1992) našao se u najužem izboru za nagradu Man Booker.
Pored proznih dela, Houp je napisao autobiografiju White Boy Running (Beli dečak trči, 1988), putopis Moscow! Moscow! (Moskva! Moskva!, 1990), za koji je dobio nagradu udruženja PEN, kao i biografiju zimbabveanskog predsednika Roberta Mugabea Brothers Under the Skin: Travels in Tyranny (Braća ispod kože: Putovanja u tiraniju, 2003) i Pokretni kafe bluz: U potrazi za novom Južnom Afrikom (The Café de Move-on Blues: In Search of the New South Africa, 2018), književno putovanje koje istražuje sadašnju Južnu Afriku postaparthejda u kojoj su iznevereni nade i snovi o nepostojanju rasnih razlika.
17.09.06 Danas
Afrika piščeve mladosti
Ljubavnici moje majke, Kristofer Houp
Afrika je i komedija i tragedija, kaže Kristofer Houp, južnoafrički pisac koji poslednje tri decenije živi u Engleskoj i Francuskoj, ali se Africi neprestano vraća i stalnim putovanjima kroz njene fascinantne predele i kroz teme svojih romana, priča i publicističkih dela. "To je jedno od nekoliko mesta gde je žena simbol čitave zemlje, kao u ‘Majci Africi’ a ipak je zapanjujuće indiferentna prema sudbini svoje dece." Majka, Afrika, i njihova deca - to je, ukratko i tema najnovijeg Houpovog romana "Ljubavnici moje majke" (My Mother’s Lovers) koji se upravo pojavio u engleskim knjižarama, a od kojeg njegov izdavač "Atlantic" očekuje da skrene pažnju žirija najprestižnijih književnih nagrada.
Satira i ironija neizbežni su u ovom, kao i u prethodnim Houpovim proznim delima. Afrika u eri aparthejda i postaparthejda viđena je očima dečaka Aleksandra koji provodi detinjstvo u Johanezburgu. Njegov duhovni i emotivni razvoj, kao i svest o identitetu, obeleženi su edipovski dominantnom ličnošću njegove majke Ketlin koja je protagonista knjige. Houpova vrlina, oneobičavanje naoko realističnog miljea i prosedea njegovih proza bizarnim detaljima, likovima, situacijama na ivici groteske i crnog humora, i ovde je došla do izražaja.
Njegova junakinja je nesvakidašnja žena koja ume da pilotira i često avionom leti do obližnjih afričkih zemalja u posete brojnim "ujacima", kako ona pred nevinim detetom naziva svoje ljubavnike. Ona je pravi potomak istraživača-avantursta kakvi su obeležili doba kolonizovanja crnog kontinenta: ide u lov, zna da boksuje, ali i da štrika, ništa ne može da je zbuni, voli da prikuplja egzotične predmete, brine o svemu, ali često zaboravlja da brine o svom jedincu. "Nikad nisam video nikog ko je umeo da puši lulu tako ljupko, ili da pripaljuje veliku cigaru s takvom prvorazrednom elegancijom", kaže Aleksandar za svoju majku. Hiperaktivna, nesposobna da se bilo gde skrasi, ona je uključena i u borbu protiv aparthejda, jer pomaže aktiviste Afričkog nacionalnog fronta da pobegnu iz Južnoafričke unije, radeći to iz čiste zabave, dok u njenom dvorištu borave, kao neke egzotične biljke, pigmeji iz tropskih šuma. Ona se ne bori protiv aparthejda ni iz kakvih liberalnih pobuda jer je, više od rasne pripadnosti, interesuju ljudi i njihove individualne osobine i kvaliteti.
Odgovarajući na nedavnom književnom festivalu u Edinburgu o pozadini svog romana, Houp napominje da kao što taj dečak-junak pokušava da se izbori sa ambivalentnim odnosom prema roditeljki, koji ne može ni da razreši niti da ga se oslobodi, tako se i beli Afrikanci bore da definišu svoj odnos prema kontinentu na kojem su se zadesili, "skoro istorijskom slučajnošću". "‘Ljubavnici moje majke’, stoga, istražuju", kaže dalje Houp, "to veliko pitanje koje lebdi nad kontinuiranim opstankom u Africi onih koji su u nju došli iz Evrope. Reč je o pitanju ljubavi i pripadnosti." Afrika je za Houpa "prestonica vreline. I to zbog toga što su mnogi koji su se ovde nastanili videli Afriku kao mesto gde mogu sebe ponovo da pronađu i kao jedan neispunjen prostor u koji mogu da projektuju vlastite snove i aspiracije. Afrika kao neki bioskop, ako hoćete - otud ti smešni šeširi i čudno ponašanje".
A kao Afrika je, dakle, osnovno slovo oko koga se vrti Houpova književna azbuka koja, po pravilu, završava tamo gde je on počeo: Sa J, kao Johanezburg. Za ovaj grad famozna junakinja-avijatičarka kaže da "nema istoriju, ali ima policijski dosije". Houp svoj rodni grad, kojem se neprestano vraća, vidi kao metaforu celog kontinenta. To je najveći grad južno od Kaira, kaže on, "ujedno rudarski grad, mesto pozlaćenih tanjira, kurvinski, božanstveno uzbudljiv i mračan u isti mah".
Aleksandrovo detinjstvo obeležavaju, stoga, susreti s brojnim "ujacima", od kojih je jedan, moguće, i njegov otac: elegantni lekar iz Lestera, u kožnom odelu, koji istražuje zmije i pčele u divljini Afrike, ali je on nebitan za sudbinu dečaka kome je snažna persona majke i otac i mati. Kasnije, kad odraste, Aleksandar postaje trgovački putnik i obilazi svet, dok ga ne pozovu da dođe u Johanezburg nakon majčine smrti, gde prisustvuje čudnoj deobi njenog nasleđa - raznih egzotičnih predmeta koje je ona zaveštala svom sinu i njegovim "ujacima".
Mada je glavni junak "Ljubavnika moje majke" vršnjak Houpa, rođenog takođe 1944. u Johanezburgu, pisac poriče bilo kakve autobiografske veze između dečaka, njegove majke i svoje vlastite porodične situacije.
Kristofer Houp, inače, početkom sedamdesetih proteran je iz Južne Afrike, u kojoj je radio kao novinar, s vizom u jednom pravcu, bez mogućnosti povratka, posle objavljivanja prvog romana "Odvojeni razvitak". U tom kasnije nagrađivanom delu karikaturalno je prikazao anomalije aparthejda u svojoj rodnoj zemlji "u kojoj stvar koja je istinita u zoru, do podneva postaje laž", kako stoji u epighrafu njegovog najnovijeg romana "Ljubavnici moje majke".
Kritičari najnoviji Houpov roman prema intenzitetu satire i farse porede s njegovim remek-delom "Najmračnija Engleska" (objavljenim i kod nas tokom devedesetih u beogradskoj kući Clio), u kojem je Engleska viđena očima bušmana koji dolazi u prestonicu Engleske da traži pravdu za svoje pleme i svoje sunarodnike od kraljice i zapada u niz za njega neshvatljivih, tragikomičnih situacija u dodiru s civilizacijom kolonizatora koju pokušava da razume, makar i naopako. Osim brojnih romana posvećenih životu u Južnoj Africi u vreme aparthejda i kasnije, odnosno sudbinama pripadnika njenog naroda u egzilu, objavio je i više publicističkih knjiga, od kojih je jedna posvećena i biografiji Roberta Mugabea, i brojnih eseja, od kojih su se neki svojevremeno bavili raspadom Titovog nasleđa na prostoru bivše Jugoslavije početkom devedesetih godina.
V. Roganović
01.01.00
Vreme
06.03.1999.
Novo britansko pismo (4)
Bušmanin u Londonu
Kristofer Houp u Najmračnijoj Engleskoj nemilosrdno potkazuje sve stereotipe koje su o sebi i drugima u stanju da isfabrikuju Vlasnici Dominantnog Diskursa, u ovom slucaju (eks)kolonijalni Britanci
Mnogo se (i ovde) govorilo i pisalo o postmodernizmu kao književnom postupkupravcu, a ništa manje ni o postmoderni kao stanju duhova u smiraj milenijuma. Shvaćena kao odustajanje čoveka Zapada od bezgranične ("modernističke") vere u Razum i Napredak, kao osvešćeno relativizovanje, ako ne i ukidanje hijerarhijskih odnosa pojmova i vrednosti (važnonevažno, centarperiferija, istorijasvakodnevica, umetničkobanalno etc.), postmoderna-kao-tekstualnost zaposela je, umnogome, centralno mesto u svetu ideja. U književnosti, domaćoj i prevodnoj, to je rezultiralo pojavom niza dela čija je naglašena ambicija upravo svojevrsna demitologizacija famoznih Velikih Priča, i obrtanje - obično u parodijskom ključu, ali nikako samo sa zabavnim iliti zabavljačkim namerama - uvreženih pojmova i odnosa pravo na glavu.
Roman engleskog pisca - koji je prvih četrdesetak godina života proživeo u Južnoj Africi - Kristofera Houpa (Christopher Hope) "Najmračnija Engleska" (Darkest England, 1996; srpsko izdanje: Clio, Beograd 1998; preveo Đorđe Krivokapić) reprezentativan je primer ovog postupka persiflaže, izneveravanja čitaočevog horizonta očekivanja tj. obrtanja i razgradnje "dominantnog", kolonijalnog i kolonizujućeg diskursa, onog koji je svakom pravom čitaocu Zapada odlično poznat iz sopstvenog "sentimentalnog vaspitanja".
O čemu se radi? "Najmračnija Engleska" je uzbudljiva satirična priča - zaogrnuta u formu pikarskog romana, još jedne rasne "evrocentrične" discipline! - o burnim doživljajima bušmanskog lovca-nomada Dejvida Monga Buija u dalekoj, egzotičnoj i čudnoj zemlji, punoj krajnje ekscentričnih domorodaca koji pate od svakovrsnog sujeverja i neznanja: o Engleskoj, naime... I to ovoj savremenoj, iz devedesetih godina ovog veka. Već na nivou naslova, Kristofer Houp uvodi zabavnu inverziju (i istorijsko-kulturološku diverziju!), parodirajući naslov knjige Najmračnija Afrika čuvenog ostrvskog istraživača Henrija Mortona Stenlija, naslov iz vremena kada se još nedvosmisleno verovalo u podelu na Njih Divljake i Nas Civilizovane... Fabula romana kao i "istraživački postupak" naratora Mongo Buija (do čije beležnice samozatajni autor, kako to obično biva, sasvim slučajno dolazi...) dosledno slede taj pravac i tu "diverzantsku" piščevu intenciju, "osvetnički" sprovodeći nad britanskim domorocima opservatorski postupak koji je dugo bio rezervisan samo za Buijeve zemljake i ostale obojene Zemljane. Pri tome, narator u Englesku zaista pada s Marsa, bez osnovnih znanja o toj zemlji i o svemu što čini život, svakodnevicu, politiku i kulturu čoveka Zapada. Bui dolazi u Britaniju kao izaslanik svog naroda, kojem je kraljica Viktorija još 1877. crno-na-belo obećala svaku moguću zaštitu, u znak zahvalnosti za pomoć u Burskim ratovima; pošto su toliko ugroženi da im preti totalno istrebljenje, Bui dolazi da podseti kraljicu-potomka na dato obećanje...
Bušmanski lovac zagubljen u džungli oblačne, kišovite (post)industrijske Engleske, razume se, dopada svih mogućih nevolja: trpaju ga u zatvor, u ludnicu, "humani" pop hoće da ga preobrati, seljaci bi da ga linčuju, fudbalski navijači ga ponižavaju, bahati aristokrata opsednut lovom i ubijanjem zarobljava ga i tretira kao kućno živinče, pohotne žene izvode "naučne eksperimente" na njegovom večito ukrućenom palamaru... grom i pakao! Bui sve vreme pokušava da dokuči šta mu se - i zašto - dešava, a Houp majstorski kontrastira njegovu dirljivu naivnost i prostodušnost sa nizom informacija koje ovaj beleži, ali čiji smisao ne razume, ali koje su zato iskvarenom čitaocu i te kako odgonetljive: tako pratimo susrete "divljeg" Bušmanina s opasnim ludacima koje niko takvima ne drži, sa zločincima, licemerima i secikesama koji su odreda Potporni Stubovi Društva, sa "zlatnom omladinom" u vidu fudbalskih neovarvara koji se odlikuju manirima i lucidnošću slabije razvijenih pavijana, sa rasističkim policajcima koji za sve što ne razumeju (a malo šta razumeju) kažu da je tamo nekakvo mambo-džambo, dakle puka besmislica, trtljanje kojem su svi Stranci neizlečivo skloni... Posle niza urnebesnih peripetija, koje je gotovo nemoguće "dajdžestirati" - a koje Houp koristi za superiorno sprdanje sa svim engleskim "svetinjama", ritualima (vidi kako nepodnošljivo lako dolazimo do pojmova koji se koriste i za "urođenike"?!) i narcističkim samoobožavanjem jedne nacije koja je izgubila Imperiju ali ne i imperijalnu nabusitost - Dejvid Mungo Bui konačno uspeva da se vidi i porazgovara i sa samom engleskom kraljicom, ali tu ga tek čeka razočarenje: i ona je samo onemoćali maneken stare slave, rezignirana osoba koja otelovljuje instituciju koju više niko ne uzima za ozbiljno...
Kristofer Houp u Najmračnijoj Engleskoj nemilosrdno - a sa mnogo sjajnog humora i pripovedačkog umeća, bez grozomornog ideološkog popovanja kojem su skloni razni doktrinarni "manjinski" pisci, koji misle da ih sama ta "manjinskost" ili, pak, "emancipatorske ideje" i anti-ovo-ili-ono angažman mogu učiniti piscima - potkazuje sve stereotipe koje su o sebi i drugima u stanju da isfabrikuju Vlasnici Dominantnog Diskursa, u ovom slučaju (eks)kolonijalni Britanci. Cinično portretirajući "svakodnevni fašizam" (Umberto Eko) bogatih i moćnih, koji se hrani na mitovima o superiornosti vlastitog kolektiva, Houp je povremeno, doduše, blizu i tome da lansira, odnosno reinkarnira kontra-mit, onaj o Dobrom Divljaku, anđeoski nevinom biću koje kinje i kvare Veliki Beli Ljudi. A treba reći da je i taj mit deo inventara ropotarnice potrošenih evropskih ideja, nastao iz kompleksa samomržnje kod nekih najboljih duhova "velikih naroda". Houpova razorna ironija, ipak, odvodi ga sa ruba te stranputice, koja bi bitno naškodila koherentnosti i uverljivosti teksta. Zato je Najmračnija Engleska, koliko god na površini bila "antiengleska" utoliko što sahranjuje sve samozaljubljene predstave Večitog Malograđanina o sreći-što-smo-mi-baš-mi-i-što-smo-baš-takvi (ne znam zašto, pade mi na pamet moronski dijalog s početka Ćelave pevačice?!), u isto vreme nastavljač najbolje tradicije ostrvske književne satire. Zato je to, između ostalog, velika kultura: što više nemilosrdnog iživljavanja nad učmalom i samozadovoljnom engleštinom (englishness), to se dublje ukorenjujete u najbolje tradicije britanskog duha...
Teofil Pančić
