01.01.00
Rec
jul - avgust
#47
Branko Romcevic
Disciplina bez palice
SVOJEVREMENO JE Ricard Rorti, preporucujuci anglo-saksonskoj javnosti radove Misela Fukoa, napisao da ovaj nudi dve stvari koje se odvajkada ocekuju od filozofa: mogucnost vrednovanja tekucih znanja i nagovestaje o promenama koje bi svet ucinile boljim. Ne dovodeci u pitanje autoritet americkog filozofa, mi smatramo da ce nakon citanja Nadzirati i kaznjavati (podnaslov: Rodjenje zatvora) malo ko uspeti da stekne utisak o zasnovanosti drugog dela Rortijeve tvrdnje. Jer, ova Fukoova knjiga ne samo da ne upucuje ni na kakve popravljacke recepte, vec, zahvaljujuci istancanim analizama nastanka i funkcionisanja disciplinskih obrazaca, svedoci o nezaustavljivom prirastu represivne aparature, sto ce, pretpostavljamo, u citalackoj svesti pre rezultirati slikom svemocnog Levijatana, nego optimizmom liberalne nade.
Premda poseduje izdiferenciranu "nervaturu" (istorizacija kaznenih politika klasicnog i modernog doba, bazirana na pojmovima nadzora, discipline i panoptizma), Nadzirati i kaznjavati kao da se opire dodeljivanju jednoznacne pozicije unutar Fukoovog opusa. Pre svega, ova knjiga, originalno objavljena 1975, zajedno sa Istorijom ludila u doba klasicizma (1961) i Radjanjem klinike (1963), spada u red Fukoovih radova posvecenih nastanku "totalnih ustanova" i novovekovnih procedura iskljucivanja i zatvaranja. Ali, iako se u njenom prednjem planu vrsi istrazivanje klasicnih i modernih kaznenih "poetika", Nadzirati i kaznjavati, zapravo, sve vreme govori o radjanju moderne jedinke kao proizvoda disciplinske moci, cime se pridruzuje problemskom jezgru Reci i stvari, temi covekove smrti u epohi Moderne. S trece strane, prisutne su i sugestije (Z. Jankovic) da Nadzirati i kaznjavati, buduci da ispituje genezu modernog individuuma kao objekta, ide u paru s trotomnom Istorijom seksualnosti, u kojoj se moderni individuum razmatra kao subjekt. Napokon, Delez je ukazivao na to da ovaj Fukoov spis pociva na kategorijama diskurzivnih i ne-diskurzivnih formacija, te da prema tome predstavlja produzetak Arheologije znanja.
Zametak disciplinske dresure, imanentne modernim drustvima, Fuko vidi u egzemplarnosti klasicistickih javnih pogubljenja. Svirepost kaznenih svetkovina klasicnog doba temeljila se na sasvim odredjenom razumevanju krsenja zakona. Naime, klasicno pravosudje drzalo je da povreda zakona nanosi stetu onome od koga zakon potice, a kako je sam suveren slovio za izvor zakona, to je ispadalo da krivicno delo, pored svoje neposredne zrtve, udara i na vrhovnu vlast (crimen majestatis), i to fizicki, posto zakon olicava kraljevu snagu. Stoga je kazna, kao odgovor na povredu kraljevog tela, imala da se svom silinom obrusi na telo zlocinca i nepovratno ga "zigose". U tome se, pored opravdanja za kaznenu torturu, nalazi i ono sto bismo mogli nazvati cvornom tackom Fukoovog teoretisanja: odnos istina-moc. Jer, recena svirepost, kako nije nista drugo do uvecana reprodukcija svireposti prvobitnog zlocinackog akta, iznosi istinu o ovome -- tako sto demonstrira suverenovu moc. Ova simbioza istine i moci -- ovaplocena posredstvom tela u koje se urezuje -- morala je biti citljiva za sve podanike. Zato se izvrsenje kazne nije smelo skrivati od ociju javnosti. Pozeljno je bilo da svako, prilikom upecatljivog prizora vrsenja vlasti, dobije jasan utisak o strahotama koje ga cekaju odvazi li se na neko nevaljalstvo, na skrnavljenje kraljevog nadmocnog tela.
Nakon 1789. godine, trazeno je da sudsko odlucivanje prestane da zavisi od privilegija vrhovne vlasti, te da se podredi "kontinuirano rasporedjenom dejstvu javne sile". Pravnici reformatori zahtevali su da se prekine sa fizickom represijom i da se, umesto gresnih tela, lancima drustvene poslusnosti okuje svest postojecih, ali narocio potencijalnih izgrednika. Bilo je zamisljeno da se nova tehnologija kaznjavanja organizuje kao skup sankcija koje ce za metu imati ne proslu, nego buducu povredu zakona. Kazna kao destimulisuci primer. To je vazilo i u klasicizmu, ali tamo je primer bio posledica kaznene neumerenosti, dok ovde on treba da "postane osnovno nacelo ekonomisanja kaznama i mera za njihovo tacno odredjivanje", znak koji racionalno povezuje predstavu zlocina sa predstavom kazne. Ova, kako je Fuko nazvao, semio-tehnika kaznjavanja, trebalo je da za svako krivicno delo odmeri kaznu koja mu najbolje pristaje (nema oznaciteljske proizvoljnosti), tvoreci tako kod podanika svest o neraskidivoj, prirodnoj skopcanosti zlocina sa kaznom. Verovalo se da bi to doprinelo potpunosti disciplinskog efekta. U tu svrhu, planirano je osmisljavanje citave lepeze najraznovrsnijih kazni (saobrazno mnostvenosti krivicnih dela), a snazno se zalagalo da kaznjavanja od ceremonija prerastu u neku vrstu skole, i za osudjenike i za gledaliste.
Na raskrscima, u parkovima, kraj puteva koji se popravljaju ili mostova koji se grade, u radionicama koje su svima pristupacne, u dubini rudnika koje ce ljudi posecivati -- hiljade malih prizora kaznjavanja. Za svako krivicno delo -- odgovarajuci zakon; za svakog prekrsitelja zakona -- odgovarajuca kazna. Kazna, vidljiva, recita, koja sve otkriva, objasnjava, opravdava, ubedjuje... Nema vise velikog, zastrasujuceg rituala javnih pogubljenja; svakodnevno ga na ulicama zamenjuje to ozbiljno pozoriste. (129)
.
Medjutim, nista od svega toga. Tokom devetnaestog veka, zatvor se nametnuo kao medijator izmedju sveta zlocina i sveta vrline. Kazne su postale monotone, a na mesto zivopisnih javnih prizora stupilo je saznanje o izvesnosti kaznenog procesa iza zatvorskih zidina. Disciplinske ustanove odnele su prevagu nad pravnim entuzijazmom. Fuko smatra da je tu presudni faktor bio razvoj zatvorskih modela u Engleskoj i Americi, koji su uspeli da usklade kaznjavanje sa svakodnevnim zivotom drustva. Uostalom, izgledalo je da je zatvor realizovao ponesto od reformatorskih mastanja: a) proklamovani cilj zatvora nije da se zlocin izbrise, vec da se izbegne njegovo ponavljanje, te je on zbog toga b) vaspitnog karaktera, s cim u vezi dopusta da c) kazne budu otvorene za individualne razlike. No, cini se da su odstupanja upadljivija: a) dok je kod reformatora kazna bila usmerena na predstave, u zatvoru je njen objekat telo (ne rascereceno, vec kontrolisano); b) kod reformatora je glavno sredstvo bilo povezivanje predstava u parove (zlocin/kazna, korist/steta), u zatvoru je to vezba; c) reformatori su isli na stvaranje pravnog subjekta, zatvor zeli poslusnu jedinku.
Fuko zastupa tezu da su zatvori posluzili kao laboratorija za kreiranje disciplinske moci, koja se ispostavlja kao nacin vrsenja vlasti u moderno doba. Moglo bi se reci da je u pitanju citav niz postupaka kojima se zaobilazi i potcinjava oficijelno vladajuca moc prava i zakona, sa svrhom da se poboljsa performativnost impersonalnog aparata vlasti. Sastavljajuci njenu "gramatiku", Fuko zakljucuje da disciplinska moc intervenise nad drustvenim telom pomocu tri zatvorski oprobana sredstva dresure: hijerarhijskog nadzora (preglednost jedinki, prikupljanje preciznih podataka o njima), normirajuce sankcije (kazneni podsistem u okviru disciplinske ustanove, kojim se sankcionisu zakasnjenja, kvalietet rada, karakter jedinke, nacin govora, telesno drzanje, seksualnost) i ispitivanja (pravljenje dosjea, pretvaranje jedinki u "slucajeve"). Primenjena na skole, kasarne, internate, bolnice, fabrike, disciplinska moc formira modernog individuuma, coveka humanizma, jedinku kojoj je zarad uvecanja proizvodno-korisne, oslabljena politicka snaga.
Najpregnantniji nacrt disciplinskih ustanova Fuko pronalazi u Bentamovom Panoptikonu. Otac modernog utilitarizma zamislio je konstrukciju ciji obod sacinjava zgrada prstenastog oblicja, izdeljena na celije; u centru zgrade stoji kula sa zamracenim prozorima koji gledaju u pravcu celija. Dijada videti/biti vidljiv razdvaja se, cime moc postaje neproverljiva, a nadzor apsolutan (zapravo, nadzor moze biti i sporadican, no nadziranima je uskracen neposredan uvid u to). "Dovoljan je samo jedan nadzornik u sredisnjoj kuli, a u svakoj celiji zatvoren je po jedan ludak, bolesnik, osudjenik, radnik ili ucenik". Posledica panopticki ustrojene discipline bice introjekcija prinuda koje vlast namece -- nadzirani ce se svojevoljno potcinjavati (ovo definitivno zalazi u frojdovske vode; medjutim, Fuko je imao negativan stav prema psihoanalizi, pa je bliskost panoptizma sa problemom superega ostavljena po strani). Zbog toga spoljasnje prisustvo vlasti prestaje da bude neophodno, sto znaci da je obezbedjeno "automatsko funkcionisanje moci".
.
Iz jednog fiktivnog odnosa mehanicki se radja stvarna potcinjenost, tako da nije potrebno pribeci sredstvima sile da bi se osudjenik prinudio na dobro ponasanje, ludak na krotkost, radnik na posao, djak na marljivost, bolesnik na postovanje lekarskih propisa... Panoptikon treba razumeti kao obrazac dejstva vlasti koji je najsire primenjiv; kao nacin da se utvrde odnosi moci u svakodnevnom zivotu. (229 i 232)
.
Dok je za Bentama bio tek projekat, za Fukoa je panoptikon realnost modernog sveta, mehanizam koji diskretnim prosledjivanjem moci gotovo puna dva veka fabrikuje disciplinske jedinke. Da Fuko ipak ne preteruje? Mozda. Ali zasto onda danasnji zatvor, u kome je panopticki obrazac najuocljiviji, "lici na fabrike, skole, kasarne, bolnice, koje pak sve lice na zatvore"? Sta se, na kraju, desava u samom zatvoru? Zvanicno, zatvor lisava slobode lica koja su prekrsila zakon, prevaspitava ih, i popravljena vraca zajednici. Fuko, naprotiv, misli da na terenu stvari stoje sasvim drugacije. Prvo, lice sa kojim zatvor posluje nije prekrsilac zakona nego prestupnik, osoba cija je karakterizacija odredjena biografijom, a ne pocinjenim krivicnim delom: ceo zivot prestupnikov dobija svoj telos u aktu koji ga je doveo u zatvor. Dalje, zatvor ne popravlja: zdruzujuci kriminalce s kriminalcima, on je centar za obuku i usavrsavanje istih, koje, konacno, ne vraca drustvu nego kriminalnim grupama na margini drustva. Sve u svemu, nema ni govora o suzbijanju kriminala, a taj debakl pravne moci predstavlja, po Fukou, sasvim izvestan uspeh disciplinske moci:
.
Zatvor i, opste uzev, same kazne, nemaju cilj da sprece sve oblike krsenja zakona, nego da medju njima uvedu razlike, razvrstaju ih, iskoriste... Zatvor doprinosi tome da se organizuje odredjen tip nezakonitosti, upadljiv i zigosan... on omogucuje da u senci ostanu one protivpravne radnje koje je potrebno ili nuzno tolerisati... Prestupnistvo postaje delotvorno politicko sredstvo za protivpravne delatnosti vladajuce klase... Organizuje se parapolicijska mreza koja neposredno saradjuje sa legalnom policijom i, u krajnjem slucaju, moze da postane neka vrsta paralelne vojske. (309, 314, 317, 318)
.
Fuko se u jednom intervjuu (Power / Knowledge) pojadao kako i petnaest godina nakon objavljivanja Istorije ludila prima uvredljiva pisma razjarenih psihijatara, resenih da mu tu knjigu nikako ne oproste. U slucaju Nadzirati i kaznjavati, spisak "pogodjenih" tesko da se moze saciniti iskljucivo od pripadnika jedne profesije; sada je izazov upucen policiji, sudstvu, zakonodavnoj i izvrsnoj vlasti, kao i njima lojalnom gradjanstvu. Ukratko -- sa vec pripravnim psihijatrima -- celokupnoj armaturi drustvene stabilnosti.
