Na reci kod "Dve ptice"

06.06.09 Danas

Čudesan roman irskog pisca Flena O’Brajena, Na reci kod Dve ptice, predstavlja praktično prvi postmodernistički roman, koji je napisan još davne 1939.godine. Zbog specifičnog stila bio je izuzetno zahtevan za prevođenje, tako da je njegov konačni transfer na srpski jezik, svakako događaj - koji je priredila izdavačka kuća Agora iz Zrenjanina.

Ovaj „intertekstualni lonac za topljenje, sa ukusom vrcavog humora“ preveo je sa engleskog Predrag Šaponja, a zapravo se radi o realističnoj priči o lenjom dablinskom studentu koji beži sa predavanja, podaje se čarima piva i noćnog života, a u slobodno vreme, kada ne pati od mamurluka, piše eksperimentalni roman o izmišljenom piscu Dermotu Trelisu, čiji junaci reše da se pobune protiv maltretiranja svoga autora.

Flen O’Brajen slobodno pozajmljuje junake iz irske mitologije i drugih žanrova i presađuje ih u milje Dablina iz tridesetih godina XX veka. Poigravanje citatima i žanrovima glavno je obeležje ovog romana, a Grejamu Grinu je knjiga bila u mislima od prvog čitanja, i smatrao ju je jednom od stotinu najboljih knjiga napisanih u prošlom veku. Ni Entoni Bardžis nije odoleo da O’Brajena uporedi sa Džojsom i smatrao je da je „njegovo delo, poput Džojsovog, toliko višeslojno da podseća na Dantea... Džojs i O’Brajen napadaju um čitaoca rečima i stilom, magijom i ludilom, beskrajnom stvaralačkom dovitljivošću“. Na kraju, oglasio se i sam Džojs i rekao za O’Brajena da je „pravi pisac, istinski komičnog duha“.

Prevodilac romana otkriva nam u svojoj belešci brojne detalje o autoru, kao i gotovo tragičnu sudbinu knjige. Flen O’Brajen napisao je ukupno pet romana i nosilac je bronzanog odličja na podijumu irske književnosti prošlog veka. Naravo, zlato pripada Džojsu, a srebrom je ovenčan Beket. I dok prva dvojica nose oreol izgnaništva i umetničke samosvesti, po rečima Predraga Šaponje, Brajana O’Nolana (1911-1966) – što je pravo ime pisca - pratila je legenda o „rano ispoljenom eruprivnom talentu koji je ubrzo potonuo u alkoholizam“.

Ta legenda je prerasla u dablinsku verziju biblijske parabole o bludnom sinu, ali sa tužnim završetkom. Ona govori o piscu rođenom u porodici u kojoj se govorilo irski, koji upisuje Univerzitetski koledž u Dablinu i, sledeći stope Džejmsa Džojsa, stiče izvanredan ugled u njegovom književnom i istorijskom društvu. Te 1939. objavljuje roman Na reci kod Dve ptice. koji se prodaje u svega 250 primeraka, dok ostatak tiraža strada u nemačkom bombardovanju Londona. Dve godine kasnije ne može da nađe izdavača za roman Treći policajac, kao ni za roman napisan na irskom, Sirota usta, zbog čega diže ruke od književnosti. Zapošljava se u državnoj službi, dok se pod pseudonimom Majls na Gopalin posvećuje humorističkom i satiričarskom radu u dnevnom listu, izašavši iz spisateljske blokade tek dve decenije kasnije komedijom Težak život i zabavnom satirom Arhiv iz Dalkija. Upravo kada je počeo da stiče širi krug poštovalaca, u koje su se ubrajali V. S. Pričet, Filip Tojnbi i Entoni Bardžis, umire od karcinoma pankreasa, i to na dan šale, 1. aprila 1966. godine.

Roman Na reci kod Dve ptice u naslovu ima doslovni prevod keltskog toponima, odnosno mesta na reci Šenon koje, po legendi, posećuje poludeli kralj Svini, a objavljen je po preporuci Longmanovog recenzenta Grejama Grina. Prevratnički karakter knjige Grin je opisao kao ?neprestano uzbuđenje, zadovoljstvo i ushićenje, kao kada se na pozornici odjednom razbije porcelan». Metaprozni nivo romana se razgranava u briljantne pastiše irskih mitova, vestern romana, biblijskih i pedagoških propovedi iz jezuitskih enciklopedija, parodije stare irske poezije i Džojsovog Portreta umetnika u mladosti, protkane prevodima Katula i legende o ludilu kralja Svinija, kao i drugim tekstualnim digresijama koje student, glavni junak, uvršćuje u svoje književno delo. Horhe Luis Borhes, kao jedan od prvih prikazivača ovog dela, navodi Šopenahuerovo gledište da su stanja snevanja i budnosti stranice iste knjige koju čitamo da bismo živeli i ukazuje da knjige koje se granaju u druge knjige, poput prvog romana Flena O?Brajena, «pomažu da osetimo to jedinstvo».

"Napisan ironično-komičnim tonom, razarajući aksiomatske koncepte o čitanju i pisanju, prvenac je autora kog su saplitali alkoholizam i nedostatak samopouzdanja, sumnjičavog u sopstveni umetnički talenat – a danas se smatra jednim od tri najcenjenija irska pisca prve polovine XX veka. "

G. Draganić-Nonin