Mark Frosen. To je moje ime. Etimologija je protiv mene. Mark znači „konj“ na starom bretonskom. Za Gale konj je predstavljao otelovljenje zla. Koren mar označava smrt. Na srednjovekovnom francuskom reč košmar znači „konj u trku“, a na engleskom je košmar „night mare“ iliti noćna kobila. Najzad, u legendi o Tristanu i Izoldi, kralj Marko ima konjske uši, a onaj koji ga podstiče na delovanje jeste đavolski patuljak po imenu – Frosen.
Mark Frosen.
Imam četrdeset godina. Nemam posao, novac, prijatelje, kuću, živim na račun žena, a kad se taj račun iscrpi, odlazim. Moji mladalački snovi su propali. Želeo sam da stvaram umetnička dela, umesto toga sam ratovao, malo javnog istupanja, malo zatvora – a sve zbog umetnosti. Zavisnik sam od tri droge: poezije, pastisa i noći. Seks mi je na kraju dosadio, ali treba nekako zaraditi za hleb. Što se tiče Boga, ne želim mu nikakvo zlo. Voleo bih da verujem, voleo bih da mi moja smrt da neki smisao, kad već život nije.
Imam sve što je potrebno da se ljudima dopadnem i da im se ne dopadnem. Visok sam metar i osamdeset pet (malo sam pogrbljen, priznajem), imam crnu kovrdžavu kosu, visoko čelo, obrve kao gavranova krila u letu, oči boje lešnika koje, u kišnim danima, naginju ka zelenoj nijansi, prav nos, malo širih nozdrva, lepo oblikovane, ne preterano mesnate usne, rupicu na bradi koja se vidi kad se smejem. Samo što se sad retko smejem. Takođe imam i podočnjake, alkoholičarski ten, crte lica ogrubele usled raznoraznih preterivanja, žućkaste zube, previše blistav pogled za koji bi se moglo pomisliti da je odraz moje životnosti, a koji, međutim, odaje moju odsutnost iz života.
Moje šake. Reklo bi se da će svakog momenta zasvirati klavir. Tvorac mi je dao pogrešne šake, prevario se. I sam bih očekivao da će me dopasti ne tako dugački i tanki prsti, već pre oni koji su stvoreni da saviju i smrskaju.
Kad je reč o koži, nemam ništa posebno da prijavim, osim možda voštano beo ten. Mada se nisam nikada bavio sportom, građen sam kao gladijator, što mi i danas otvara vrata mnogih arena.
Imam velika stopala, nosim broj četrdeset i šest. Počeo sam da nosim taj broj još kao klinac. Već tada sam mnogo šetao. Imao sam utisak da sam nešto izgubio i da treba to da tražim.
Nikakvog posebnog belega nemam, osim tetovaže na pubičnoj kosti na kojoj je nekad pisalo: CARPE DIEM. U Alžiru, nakon ranjavanja, obrijali su mi donji stomak. Dlake su ponovo izrasle, više se ništa ne vidi.
Inventar moje garderobe je kratak i sastoji se od zelenih flanelskih pantalona, jednog para cipela i sakoa od tvida koji ima već deset godina. Visio je na čiviluku u jednom kineskom restoranu u Latinskom kvartu. Njegov vlasnik je ručao. Izgledalo mi je da bi mi baš legao. Jednostavno sam izašao sa njim.
Telesna higijena je moja opsesija. Plašim se pasa, grozim se mačaka, voleo bih da plivam, kada bih znao, prestao sam da pušim, više volim crveno meso nego ribu, biram burgundac pre nego vina iz Bordoa, imam bezrazložne napade mržnje i sažaljenja, ne podnosim zvuk turpije, ni dece na školskom dvorištu, pišem jer sam razočaran, neopterećen razlozima koje ljudi izmišljaju da bi imali utisak da deluju. Čitam Frans-soar sa radošću: svi ti starci isečeni na komade, svi ti silovani psi, kancerozni pacovi, svi ti šakali dokazuju mi da je svet bolestan i da sam ja dobro.
Nisam dobro. Ali nisi u pravu, Bursuplufe, što misliš da sam dotakao dno. Trenutno ništa drugo ne radim osim što se oporavljam, i taj proces završiće se kad nađem kariku.
Bursupluf je zamišljeni saučesnik koji sa mnom deli ceo moj život. Grozan je prema meni od mog raskida sa Kristel i smrtno je uvređen. Po njemu, nisam održao reč. Ali ovog puta ću je održati, mislim reč, čvrsto ću je stegnuti, neću joj dati da se izmigolji. Imao sam pet ili šest godina kad sam izmislio Bursuplufa da bih pobedio pošast, tačnije dve pošasti – Pinkuake i krabujon.
Pinkuaki su odrasli, a krabujon je izraz kojim opisujem aroganciju sa kojom oni gledaju na decu.
Kakva nesreća, Bursuplufe, ako Pinkuaki pobede.
II
Ovaj svet ugledao sam u Montalbeku, u Eru , 6. februara 1939. U stvari, nisam baš mogao mnogo da vidim, jer je noć bila veoma mračna, usled nekakvog kvara na strujnoj mreži.
Montalbek je varošica na obali reke, sva prožeta istorijom. Ne možete iskopati rupu ili proširiti jarak, a da odnekud ne iskrsne neki bodež, parče oklopa, mač, prastara kost ili – ceo kostur. Zato i imamo onaj dosadni muzej u kom sam, kao mali, doživeo svoje najmračnije susrete sa bubašvabama. Muzeji su mrtvačnice uspomena, a ja ne volim da gledam leševe.
Montalbek je siv, posut kišicom tokom cele godine. Nisko nebo kao da je umotano u mrežu. I ni iz čega, odjednom, kiša se pretvori u gnjecavi sneg, i gradić bude začaran belom letargijom, pa se čini kao da se smenjuju lažni dani i lažne noći. Nad Montalbekom dominira ruševina dvorca Gajar koja me je, u zavisnosti od dana, podsećala na granitnu oklopnjaču, gipsani dekor ili na usta nekog iskeženog, bezubog džina. Montalbek je, takođe, prestonica dosade. Šta čine ovdašnji Pinkuaki da bi prevarili dosadu? Rade što i svi drugi Pinkuaki – rade ono. Ono je reč koju koristim da opišem seksualne ludorije. Imao sam dvanaest godina kad sam prvi put radio ono. Evo kako sam to opisao u svom dnevniku, 1951. godine.
6. decembar
Nije trebalo da mama umre. Od njene smrti u našoj kući sve nestaje. Kad tata ujutro iseče pet parčadi šunke i stavi ih u ostavu, do uveče ih ostane samo tri. Ja sam ćapio jedno, ali ko je ćapio drugo? Isto je i sa bocama vina. Ne možemo da im uđemo u trag. Siguran sam da je kriva Žakota, naša služavka. Ona je Bretonka. Tati je za rođendan poklonila kalisone , pa se on sad ne usuđuje da je otpusti.
Tata kaže da su za to potrebni dokazi i da je on prezauzet u apoteci da bi imao vremena da je nadgleda. Moju braću, Marsela i Tima baš zabole za to. Baka ne voli Žakotu, a ja ne volim ni baku ni Žakotu. Ne puštaju me da pravim sendviče kako ja hoću – sa medom preko putera, džemom preko meda i kakaom preko džema.
8. decembar
Voleo bih da je vidim skroz golu. Kad se nagne, vide joj se grudi. Napisao sam pesmu Bursuplufu. Nije baš moja, ali mu to nisam rekao:
Od Pernambuka sve do Potomaka
Drevne Inke ostaviše zbirku vrednu,
Čitavu starinarnicu, čuda svakojaka
Predmeta raznih gomilu jednu.
Kamene statue što su klesali Asteci,
Maske što izradi nepoznata ruka,
Eksponate na izložbi u gliptoteci
U vreme velikog Čalklintlikuka.
9. decembar
Pravio sam se da me boli zub i ranije sam se vratio iz škole. Apoteka je bila zatvorena „zbog inventara“. To je već treći inventar ovog meseca. Baka nije bila tu, kao ni Marsel i Tim. Potražio sam Žakotu, ali je nigde nije bilo. Popeo sam se na sprat. Iza tatinih vrata čuli su se neki zvuci. Pogledao sam kroz ključaonicu i ugledao sam tatu. Nije imao pantalone i radio je „ono“ sa Žakotom. Došlo mi je da ih ubijem.
12. decembar
Bursupluf mi je rekao da mu se moja pesma veoma dopala, ali ne znam u kojoj je knjizi pronašao nastavak:
A još pre vakta Manka Kapaka
Oski, Etrurci, Ekvi i ostali,
očarani menhirima iz Karnaka,
samo su u biftecima uživali.
Stari Jukatanci od njih naučiše
šta može da stvori ljudska ruka,
Pa duboki kanal i sami iskopaše
U vreme velikog Čalklintlikuka.
13. decembar
Tata je kupio 350 grama kolačića zvanih čokoladni tartufi, da bi ih poklonio baki za Novu godinu. Jutros je izmerio paketić, ostalo je samo 300 grama. Kad ga je večeras izmerio, bilo je 250 grama. Međutim, kutija izgleda netaknuta, čak je i mašna na svom mestu. Ja sam maznuo nekoliko čokoladnih tartufa, ali neke je drpila i Žakota. Tata kaže da smo tako pomogli baki da ne dobije bubuljice.
18. decembar
Bursupluf mi je dao dobru ideju kako da zaskočim Žakotu.
21. decembar
I uspelo je! Prekjuče ujutro, iz apoteke sam uzeo posudice u kojima je tata pravio čepiće. U njih sam usuo istopljenu čokoladu i dodao metilensko plavo. Žakoti sam rekao da su to čepići od čokolade, da ću ih ostaviti na prozor da se stvrdnu i da ne sme da ih dira. Jutros već nije bilo pola čepića. Tata je rekao da je verovatno kriv neki mačak. On je već bio otišao kad je Žakota sišla. Brada, usta i ruke bili su joj potpuno plavi. Ispričala je kako je prosula merbromin, da je bolesna i da će se vratiti u krevet. Napravio sam se da krećem u školu, ali sam čekao da Baka ode u prodavnicu, pa sam se brzo popeo na tavan gde je bila Žakotina soba. Ušao sam bez kucanja. Bila je u krevetu, sa plavom bradom i ustima. Nisam znao šta da kažem, pa sam joj se zagledao u oči i rekao: „Ako mi ne pokažeš grudi, sve ću ispričati Baki, kako sam te video sa tatom,i kako sam stavio metilensko plavo u čokoladu. A sve ću da ispričam i tvom vereniku, onom vatrogascu“. Najpre me je pogledala nekako čudno, neprijateljski, a zatim prijateljski. To je potrajalo. Onda se uspravila. Spavaćica se skroz providela, ali ju je ipak zadigla. Nije mi bilo dobro. Ustala je iz kreveta, uhvatila me za ruku i uvukla me u krevet. Mirisalo je na znoj i mislim da smo radili „ono“. Zatim sam se onesvestio, pa je morala da mi da rum da bih došao sebi.
*
Moj tata je, dakle, bio apotekar, ali je mnogo više od toga voleo lov na patke, pecanje, perno, Žakotu, kao i proučavanje nutritivnog sadržaja omiljene švajcarske čokolade, što je predstavljalo njegovu uvrnutu strast, zbog koje nije prezao od čeprkanja po kantama za otpatke ili slivnicima. Sa susedima je igrao domine i kroket. Izbegavao je da razgovara sa svojom decom, kao da smo neki uljezi sa kojima mora da drži distancu.
O mojoj majci nije hteo da prozbori ni reč. Znam samo da je bila italijanskog porekla i da ju je obožavao. Ona u stvari nije bila mrtva, napustila ga je, bez znaka upozorenja, nakon Timovog rođenja. Sve nas je napustila da bi otišla u Meksiko sa jednim lokalnim pčelarom. Kao što je govorio Bursupluf, pošla za pčelama, pa dospela u osinjak.
Bilo nas je trojica braće. Najstariji, Marsel, je poludeo. Zaista treba biti lud pa da oduzmeš sebi život u dvadeset i petoj godini. Već od šesnaeste godine, njegova narav počela je da se menja. Na zidu svoje sobe crtao je olovkom na hiljade kosturskih glava. Spavao je sklupčan na svom jastuku, savijenih nogu, kako bi napravio mesta za duha koji ga je noću pohodio. U bašti je iskopao jamu i rekao: „Ovo je moj grob“. Kao onaj baron iz romana Itala Kalvina, nastanio se na drvetu. Popeo bi se na tamarisk u Ulici Kornej ili na kesten u Aveniji Leklerk, i silazio bi tek kad dođu vatrogasci sa lestvama. Jednom je ostao dva dana na vrhu platana, gde su ga najzad borci protiv vatre našli polumrtvog od zime i gladi. Ironijom sudbine, spasao ga je Rejmon, Žakotin momak, koji se popeo da proćaska s njim i da ga ubedi da siđe na čvrsto tlo. Kad je sišao, Marsel je samo umornim glasom rekao našoj babi da mnogo žali, ali da će film izgleda morati da snimi na nekoj drugoj planeti.
Otrovao se valijumom jednog nedeljnog popodneva. Otac je tvrdio da je to bio nesrećan slučaj.
Tim, moj mlađi brat, još kao mali pokazivao je sklonost ka licemerju. Pod izgovorom da pomaže ocu u apoteci, prodavao je za svoj račun dezodoranse, rukavice za piling, paste za zube i druge kozmetičke preparate. On je danas javni beležnik. Razlika između nas je u tome što ja ne znam šta je moral, a Tim ga je otkrio nakon što je dostigao svoj društveni status. Sad vara samo ako može da nađe rupu u zakonu. Ja varam otvoreno, a to je nepristojno.
Sa nama je živeo i čika Adolf. Bog zna zašto je moj otac ponudio smeštaj toj ništariji za koju su nas vezivale sumnjive rođačke veze. Imao je pedeset godina, bio je samac, a, što je posebno zanimljivo, bio je izviđač. Drugim rečima, krao je bogu dane. Svakog jutra dosađivao nam je svojim omiljenim izviđačkim refrenom: Izgubljen u beskrajnoj pustinji, nikuda ne može beduin nesrećni, bez kamile neće odmaći nimalo, bez tog dara što mu je Proviđenje poslalo. Nama je Proviđenje poslalo čika-Adolfa.
I zimi i leti brijao je torzo nasred dvorišta. Večito je bio u nekim kožnim gaćama. Oko vrata je nosio maramu čiji su krajevi bili provučeni kroz kožni obruč. Svoju kratku kosu terao je nagore, a tu frizuru u obliku četke nosio je kao opomenu dugokosima. Čelo mu je već bilo povisoko i potpuno golo. Bio je navalio da ga opet pošumljava metodom koju mu je preporučio jedan kolega izviđač. Ona se sastojala u tome da se masažnim pokretima u kožu glave utrljava tečnost marke Sveti Marko. Ali moj svetac zaštitnik nije mu bio naklonjen, te je Adolfova upornost, s kojom je svake večeri trljao ćelu, ostala uzaludna.
Svoje slobodno vreme – a to znači ceo svoj život – Adolf je provodio organizujući „Džambori“ na koji ja nikada nisam hteo da odem. Za one koji ne znaju šta je „Džambori“, radi se o smotri izviđača, čija tradicija doseže sve do Roberta Bejdena Pauela, oca izviđaštva. Kretali su u zoru, predvođeni zastavničarima, noseći sve i svašta, i vucarali su se tako po prirodi pevajući iz sveg glasa famoznu pesmu o izgubljenom beduinu. Predveče su podizali kamp. Improvizovali su nužnike u prirodi, palili vatru, pekli kobasice, pravili oranžade, bdeli, prizivali boga Akelu, izvodili ritual inicijacije još friških izviđača koji su, na primer, morali da pojedu pastu za zube. I to bi ukratko bili najznačajniji trenuci „Džamborija“. Zatim bi svi sklopili svoje švajcarske nožiće sa šest sečiva, odmotavali vreće za spavanje koje je, možda, neki šaljivdžija „ukrasio“ plastičnim govnetom ili paukom. Ispriča se još jedna smešna priča za kraj i – spavanjac.
Najzad, bila je tu i baba, majka moje majke, mršava, usukana Sicilijanka, koja je iz Italije, navodno, došla da bi se brinula o nama. Mrzeo sam je, svi su je mrzeli, ponajviše moj tata. Došla je jedne večeri, baš na moj rođendan, sa svojim pekinezerom Milordom, jednim groznim kerčetom spljoštene njuške. Torta sa kafom, na kojoj su ponosno gorele četiri svećice, poput mrtvačkog sanduka širila je oko sebe neku mračnu, morbidnu atmosferu. „Baba će živeti sa nama“, objavio je tata. Baba se nasmešila, a zatim nastavila da srkuće desertno vino. Bila je sva nekako šiljata, podsećala je na Kruelu, vešticu oštrih noktiju, koju je nacrtao Volt Dizni. Dobila je dužnost da upravlja kućnim redom, što je ona i činila, prilično diktatorski, podelivši našu svakodnevicu u male segmente i svakim se pojedinačno bavila: odlučivala je o paljenju svetla, uvela je drakonski raspored, izvrnula je naopako svaku našu i najmanju naviku. Sve je promenila, čak je i voda dobila drugačiji ukus.
Za početak, baba je uvela „dan sveca“. Cela ta operacija trajala bi 24 sata, počev od svitanja do svitanja narednog dana. Svaki kandidat za sveca morao je da dobije jednoglasnu porodičnu podršku. Potencijalnom svecu pripale bi sve mučeničke dužnosti oličene u escajgu, posuđu, metli, žici za ribanje itd. Povrh svega, morao je da se stavi na raspolaganje svakome bez pogovora. Na „dan sveca“ Žakota je uživala. Pravilo je nalagalo i da kandidat ne progovori ni jednu jedinu reč tokom trajanja ispita.
Ukupno smo imali tri svetačka dana i jedan tokom kog se održala kanonizacija kandidata. Naravno, tu čast zaslužio je ljigavac Tim. Ali dobio je šta je zaslužio. Marsel i ja iskoristili smo priliku da mu se legalno osvetimo za sve njegove pakosti. Ustajući iz kreveta, Marsel se popišao po njemu. Nešto kasnije, ja sam prosuo njegovu čokoladu u sudoper i naterao sam ga da popije punu čašu ribljeg ulja. Popodne ga je baba poslala da odnese neke prnje u Crveni krst. Zatim je morao da utovari ugalj gospođi Grene, nepokretnoj komšinici, kao i da donese punu torbu čičoka, te da ih sve oljušti. Kad se vratio, Tim je u bašti zatekao Marselov bicikl. Gume su bile probušene. Morao je brzo da ih naduva, kako ne bi ostao bez titule sveca. Tim je i to uspeo. Dok se ovaj bavio njegovim gumama, Marsel mu je ubacio puža u majicu, pa ga smrskao preko džempera. Tim se samo smešio. Marsel je zatim smislio, da bi ga navodno ponovo krstio, da se Tim, skroz go, zagnjuri u kadicu sa ledenom vodom u kojoj je isprobavao zakrpljene gume. Ukočen od zime, dok se hladna voda slivala sa njega, Tim je izgledao kao da je nečim očaran. Marsel mu je lupio šamar. Ne, Tim nije zaplakao. Oponašao je prve hrišćane, prigrlio je profesionalno mučeništvo za koje se već nazirala buduća nagrada. I odmah se bacio na novi zadatak. Točak bicikla izgledao je kao oreol oko njegove glave, zakrpe za gume od kaučuka u njegovim rukama podsećale su na hostije, pretvarao se, dakle, u sveca na naše oči.
Za večerom, Tim je dao do znanja da je naporan dan kriv za to što su mu ruke prljave, a lice izmučeno. Besna, baba ga je oterala od stola, vičući kako svetac prljavih ruku sigurno ima i nečistu savest. Tim je otrčao da ižulja kožu plavim kamenom. Sutradan ujutro kanonizovan je od strane porodičnog komiteta. Novopečeni svetac, ipak, nije imao ništa konkretno od tog unapređenja, osim časti što je odabran. Njušio je da je namagarčen, kako smo mu i govorili.
Dakle, bilo nas je sedmoro u kući – lepa cifra – pet muškaraca i dve žene. Da ne zaboravim i Milorda kog smo po ceo dan maltretirali. Marsel je čak pokušao i da mu nabije u čmar figaro namazan svinjskom mašću.
*
Da bi se zaokružila slika o karakteru varalice, prilično je važno znati, makar u grubim crtama, kako je odrastao, u kakvom je okruženju oštrio zube. Nevolja je u tome što se ta prevarantska crta karaktera s godinama produbljuje. Skoro da sam odustao od toga da živim o trošku naivki, dovoljno neiskvarenih da mogu da zamišljaju da sam ja, negde u dubini duše, ipak jedno kvalitetno testo koje će baš one prve umeti da oblikuju kako treba. Ubica može biti i onaj koji nikog nije ubio. Jer, koja bi druga reč bolje opisala onoga koji čini sve da za druge postane otelovljenje zanosa, da bi već sutradan raskinuo stare zavete i pretvorio se, u očima prevarenih, u jednu veliku ranu, otrovnu i gnojnu? Postao sam majstor umetnosti ubijanja, mada mi to nije bila namera. Moja poslednja žrtva zove se Kristel.
Prvi šok koji sam doživeo bio je Marselova smrt. Imao sam trinaest godina. Ubio se u podrumu. Ležao je među bocama, u bari prolivenog jeftinog vina. Jedna krvava linija delila mu je lice napola. Očigledno je prvo morao da se napije. Osećao sam se prevarenim. Dakle, stvari se u životu ne odvijaju onako kako sam ja verovao. Počeo sam da nazirem pukotine. Bolest se ne može uvek pobediti lekom, glad hlebom, zima letom, noć danom: naš svet je uvek na korak do propasti.
Sa trinaest godina nisam znao da ću morati ići u rat i da ću tamo na svojoj koži osetiti značenje reči „hrabrost“, „čast“ i „kukavičluk“. Ipak, nikada nisam uspeo da razlučim da li sam ja hrabar ili ne. Nije dovoljno imati smelosti da ubiješ. Jednom mi je došlo da sam bio toliko suguran u sebe da sam pokušao nemoguće i uživeo se u ulogu junaka. Drugom prilikom, kad sam vojevao u Alžiru, našao sam se oči u oči sa jednim tipom naoružanim puškomitraljezom, vrlo sličnom mom. Video sam da se nije skoro obrijao, bio je prljav i polusvestan od umora. Gledao me je svojim izmučenim očima. Nisam imao hrabrosti da ubijem tog lepog, crnomanjastog momka kojem je očigledno nedostajala jedna mirna noć da bi se dobro naspavao i vratio u život. Kad je zapucao, ništa više nisam čuo. Hrabrost se sastoji u tome da ponekad pobedimo svoj prvi instinkt.
Nemojte me optuživati za autobografski nombrilizam. To što iznosim ovde svoje uspomene nije da bih skrenuo pažnju na sebe, niti da bih oprao savest. Griža savesti omogućava i poslednjem gadu da pobedi osećaj krivice tako što će okolo njome da paradira. Priznajem da sam uvek voleo da pričam o sebi, ali to je zato što u tim rečenicama pronalazim nekakvo utočište, jer bar mogu da se nadam, čak i kad je ta nada slabašna, da će na kraju da se pojavi sličnost između opisanog lika i stvarnog aktera i da će se, jednog dana, sve što sam radio nekako ublažiti.
Eto, imao sam detinjstvo iz kog se nikada nisam ispetljao. Naprotiv, uvek sam bio sklon da u njega sve dublje uranjam. Padao sam i propadao u detinjstvo i poigravao se svojim zdravljem kao da mi je ponovo dvadeseta.
A tek moje zdravlje – majko mila! Šta sve ono nije preživelo. Narušavao sam ga razvratom i alkoholom čim sam odmerio koliko ono može da istrpi. Bilo je to oko moje petnaeste godine. Još uvek nisam pravio veliku štetu, ograničavajući se na sitne gluposti, poput nekoliko zaredom neprospavanih noći, što sam postizao pomoću maksitona koji sam krao iz očeve apoteke. Ljubav prema pastisu razvio sam sasvim slučajno. Dok sam bio adolescent, nalivao sam u sebe po desetak čašica dnevno. Kad sam se vratio iz Alžira, došao sam do cifre trideset na dan i, poput psa koji svoju teritoriju obeležava dizanjem noge, ja sam bio veran barovima za koje su me vezivale uspomene na moja nezaboravna pijanstva. Nisam propuštao priliku ni da praznim flaše piva, viskija, rakije, uvek po ustaljenom redu poznatom profesionalnim pijancima, tako da bi jedno alkoholno piće moglo da poništi efekte prethodnog.
Čelično zdravlje i večiti mamurluk – to sam bio ja. Ipak, alkohol mi nije pričinjavao onoliko patnje koliko bi se očekivalo. I kad me je bolela glava uspeo sam da sačuvam svoj šarm – šarm čoveka koji je mrtav pijan. Ali koliko je samo važna sudbina za svakog pojedinca! Da sam na rođenju dobio samo malo osetljiviju jetru, verovatno sada ne bih bio ovde. A možda bih, prisiljen na suzdržavanje, video stvarnost u drugom svetlu, a ne kroz ovaj varljivi kristal koji mi je pomutio pogled. Ne bih se osećao toliko posebnim, ne bih se poigravao, sa vrha mojih veštačkih rajeva, sa srećom koja se na kraju okrenula protiv mene. Živeti život očigledno znači dati ga, ali ne znam više kome bih ga mogao dati, a ni šta bih tačno dao. U krajnjem slučaju, mogao bih sebi da uzmem život, ali to bi bila prilično egoistična žrtva, a i ne pridajem sebi toliki značaj da bih poželeo svoj kraj. I tako, kako to obično biva, pijem da zaboravim da pijem, a sada i da zaboravim Kristel.
