Mračna komora

Berlin, april 1921.

Rođenje. Majka ga privija uza se, ljulja i hrani prvim obrokom. Srećna je što drži u naručju život koji je osećala u sebi proteklih meseci. Rodio se malo prerano, ali nije previše malen, a sićušnim šakama čvrsto je zgrabio majčine prste. Ona ga već prepoznaje i voli. Njen muž stiže kući s posla, a babica ga odvodi na stranu. Sprečava ga da uđe pre nego što je prišao vratima spavaće sobe. Za razliku od svoje žene, ne stiže da pogleda sina i uveri se da je savršen: da ga zavoli pre nego što mu spozna manu.
Klinika je uskomešana od aktivnosti, doktor žustar ali simpatičan, preporučila ga je babica. Mladim roditeljima je saopšteno da se radi o urođenom poremećaju, mada ne ozbiljnom. Jednostavno rečeno, njihovom sinu nedostaje jedan mišić u grudnom košu. Pod uslovom da mu se pruži redovna fizioterapija, svakako će biti u stanju da piše i obavlja sve uobičajene aktivnosti. Nikada neće moći u potpunosti da koristi desnu ruku, naravno, i fizički rad neće biti moguć, ali nepostojanje pektoralnog mišića ne bi trebalo da bude značajnija smetnja. Možda će čak moći da se bavi sportom kad za to dođe vreme, ali ne treba da se previše nadaju. Kod kuće, brižljivo posmatraju svoju bebu koja guguče i rita se u krevecu. Blago povijene udove i dugačke prstiće, namreškanu mladu kožu. Divan je, i mladi roditelji se smeše jedno drugom, svako od njih spremno da se naglas nasmeje kad bi ono drugo htelo. Skidaju dečaku benkicu i dok se on pomera, zagledaju mu grudni koš i desno pazuho. Jedna strana mu je mršavija od druge, istina je. Ipak, obe ruke se dižu i spuštaju podjednako snažno kada ga hrane ili golicaju, jak je i živahan.
Mutti kliče: sve je u redu. Papi je grli, ne prestajući da gleda u svog sina. Sede zajedno na krevetu dugo, dišući, dok beba spava. A svom majušnom sinu daju ime Helmut, srčani, zato što ga oni takvog vide. Dovoljno savršen, baš kako treba.
Život između dva rata je opor: hrana jednostavna, obilje retko, životni prostor mali.
Helmutov otac je veteran i stalno kašlje noću, u jesen, kada je vlažno vreme. Stariji je od svoje žene i zahvalan je što mu se posrećilo, pa svaki dan iz kuće izlazi rano, nalazi posao, uvek iz početka. Kad se vrati kući, sve je čisto, a barem jedna od dve sobe je stalno zagrejana. I pošto je Helmutova majka mudra domaćica, uvek nešto ima na stolu.
Oboje roditelja je veoma srećno sa svojim jedincem i preduzimaju mere predostrožnosti da ne bi imali više dece, obasipajući pažnjom Helmuta, a on se smeje mnogo više nego što plače. Dušek koji njih troje dele prostran je i topao, i mada Helmut već priča i hoda, zaseban krevet za njega bio bi rasipanje, nešto nepoželjno, sramota. Mamica na prozorskom ispustu gaji začinsko i lekovito bilje i cveće, dopuštajući sinu da ga neguje; a ako tatica nije previše umoran kada dođe kući, peva mu uspavanku, ili dve. Jutarnje i večernje vežbe dečak izvodi kao igru, zajedno s roditeljima. On treba da misli da svi dečaci tako rade, da bi bili jaki kao njihovi očevi. Da su sve porodice srećne koliko i ova.
Za vreme toplih letnjih dana ranog detinjstva, mamica vodi Helmuta na dug put na sever, na obalu, dok njegov otac ostaje u gradu da radi, kakav god posao nađe. Helmut je za nedelju dana preplanuo kao kesten, a kosa mu je poplavela od sunca. Igra se go u plićacima sa ostalom decom, a mamica se sprijateljuje s drugim majkama na plaži. Nikada ne skreće pažnju na grudni koš svog sina, na njegovu ruku, i pošto izgleda da druge žene to ne primećuju, Mamica ćaska slobodnije, opušta se, leži na leđima i uživa u društvu i suncu. Letnje noći u sobama konačišta ispunjene su majkama što šapuću. Priče pred spavanje deci koja nisu usnula, poveravanja i podeljena cigareta kraj prozora otvorenog ka toplom, tamnom nebu.
Helmut je svestan da se majka penje u krevet, oseća miris dima u njenoj kosi. Opet zatvara oči, ponovo tone u san. Palac u ustima, pesak pod noktima, ukus slane plaže na koži.

Helmutov otac je našao stalni posao kod Herr Gladigaua, koji ima fotografsku radnju na stanici. Tri ili četiri dana u nedelji sigurnog prihoda. Tatica čisti mračnu komoru, menja hemikalije, a i čuva radnju kada Herr Gladigau mora nekud da ide. Gladigauu se sviđa novi nameštenik, ima poverenja u njega. On nema dece, udovac je, i uživa u kontaktu koji je uspostavio s jednom mladom i srećnom porodicom. Ne može da priušti da plati onoliko koliko bi želeo; onoliko koliko je potrebno Helmutovoj porodici. Zauzvrat, nudi da sačini fotografski zapis porodičnog života. Prvobitni dogovor je poziranje za portret svakih šest meseci: dok je dečak mali i brzo raste. Mamica je uzbuđena, tatica malo zbunjen, ali i zadovoljan. Ugovaraju prvu seansu slikanja za narednu sedmicu.
Snimak koji tatica bira prikazuje Helmuta kako stoji na očevom kolenu i desnom rukom pokazuje na ukrasne palme Herr Gladigaua, koje se nalaze na levoj strani slike, pokraj njegove majke. Oboje roditelja gledaju u njega i smeše se. Plavušan, uskoro više neće biti beba, desna ruka mu je potpuno ispružena, u visini ramena, možda tik iznad. Uobičajena poza za radoznalo, aktivno dete, ali nekonvencionalno za portret.
Gladigau je skloniji ozbiljnijim snimcima, napravljenim na početku seanse, gde svi koji poziraju gledaju pravo u aparat, a ruke su im skrštene na krilu. Ali, njegov nameštenik je tiho nepopustljiv i Gladigau ne pronalazi razlog da odbije njegov zahtev. Odabire jednostavan okvir, ni skup ni jeftin, i uredno umotava portret.

Pažljivo zakrpljena odeća i mršavi obrazi na ovom i narednim portretima ostavljaju na Gladigaua bolni utisak kada ih vidi. Tatica je kod njega skoro svakodnevno, s istim licem, u istom sakou i cipelama. Ali na snimcima, kad je sam u mračnoj komori, sve se to vidi previše direktno, oštro, jasno: obroci od kupusa i krompira, stalno dovijanje s onim što se ima, njegova žena, njegov sin s iskrivljenom rukom. Čim je mogao, Gladigau je obezbedio tatici puno radno vreme.
Već imaju dovoljno novca da se presele u bolji stan. Zakupljene stambene zgrade blizu stanice dobro su održavane, svetle i čiste, pa Helmut, prerastao krevet svojih roditelja, može da dobije sopstveni sobičak. Njihove nove komšije su ljubazne i ponosne što ovde stanuju, i u kraju ima mnogo dece s kojima Helmut može da se igra. Stidljiv je, i u početku više voli da posmatra vozove kako ulaze i izlaze iz stanice. Duga jutra provedena u zurenju kroz kuhinjski prozor, dok majka peva iza njega kuvajući i spremajući. Uskoro, ipak, prelazi na posmatranje vozova s odmorišta na stepenicama, a zatim sa stepeništa iza kuće. Ubrzo zaboravlja na vozove i trči po stražnjem dvorištu s drugom decom, razdragano se igrajući žmurke, jednu igru za drugom, sa skrivanjem, poterom i hvatanjem.
Mamica traži svog sina po stanu, na odmorištu, na stepeništu iza kuće, vidi ga kako trči. Provodi popodne kraj kuhinjskog prozora, gledajući ga kako se igra. Mamica vidi kako desna ruka njenog sina zaostaje za njim kad trči. Kako mu desno rame visi, i kako Helmut često pri trčanju malo poskoči, da bi pomogao desnoj strani da stigne preostali deo njegovog krhkog tela. I vidi da Helmut to radi nesvesno. Obraćajući pažnju na drugu decu, ona vidi mala stopala bez cipela kako hramlju dok trče preko neravnog tla. Bleda lica i oči s podočnjacima tamnim od gladi, izgrizene nokte i raščupane pletenice. Naravno, cipele mogu da se kupe, a može i hrana. Svakako, loše navike mogu da se zaborave, a kosa da se očešlja. Blagostanje, nega, pa ni disciplina, ne mogu da izleče Helmuta. Ali nijedno od komšijske dece mu se ne ruga, niti čak bulji u njega. I mada nikada ne odustaje od navike da posmatra i proverava, Helmutova Mutti dozvoljava sebi da odahne. Sa školom, međutim, stiže promena. Nastavnik fiskulture naređuje kompletan pregled svojih novih učenika. Bez potkošulja, stoje u stavu mirno, poređani po visini. Oni za koje se smatra da im je potreban specijalan tretman izvučeni su iz reda i skupljaju se u neravnomernu gomilu u uglu školskog dvorišta. Helmut je među debelim dečacima i među slabunjavim dečacima pokvarenih zuba, a ne zna zašto. Konačno se utvrđuje, pred nemim pogledom odeljenja, da on, za razliku od ostalih, ne može da podigne desnu ruku iznad ramena, i Helmut zna da nešto nije u redu s njim.
Kod kuće Mutti plače, a Papi kasnije besni. Narednog dana odlazi sa Helmutom u školu i zahteva da se njegovom sinu omogući da se bavi sportskim aktivnostima sa zdravom decom. Nikada nije imao problema kada se igrao u stražnjem dvorištu s komšijskom decom, niti leti na plaži.
Tatica je zamoljen da sačeka u prostranom holu. Nema stolica, pa stoji kraj samih vrata na parketu s visokim voštanim sjajem. Čas se završava, drugi počinje, a tatica sad već mnogo kasni na posao. U tišini se seća Helmutovog rođenja. Klinike u koju su ga vodili, sa istim ovakvim hodnicima; i istovetnih širokih, pokretnh vrata; i podjednakog osećanja uništene nade i stida zbog sina. Zamera babici, doktoru kome ih je poslala. Krivi ih što su se isprečili između njega i njegovog deteta. Zamera i razrednom starešini, mada se ne buni kada mu, najzad, pošalju poruku. Škola neće promeniti odluku. Helmut će se baviti gimnastikom da bi dopunio svoju svakodnevnu fizioterapiju, ali nema timskih igara, osim ako mu se stanje poboljša. Tatica čita poruku, uzima svoj šešir i kaput, i odlazi.
Te večeri kod kuće, otac uzima Helmuta i posadi ga sebi na koleno. On je snažan mali čovek kojeg Mutti i Papi vole i koji će se potruditi da pokaže školi koliko vredi. Radiće vežbe zajedno, sve troje. Prevladaće porodična upornost.
Ali Helmut je i dalje s debelim dečacima i slabunjavim dečacima pokvarenih zuba i još uvek ne može da uhvati loptu bačenu iznad visine ramena. Kod kuće, vežbe koje radi dvaput dnevno postaju energičnije, manje zabavne, naročito kada ih izvodi sa svojim ocem. U toaletu, dole niz hodnik, pomno opipava tanak mišić ispod desne ključne kosti. U velikom, blistavom prozoru pekare vidi kako mu desna ruka visi: kriva, spuštena, pritešnjena na uzani grudni koš.