Silven Tridel, kanadski pisac koji je stekao visoko obrazovanje iz oblasti egzaktnih nauka i kinematografije, od 1985. godine bavi se, uspešno, isključivo pisanjem.Prvi roman ovog "filozofa i pesnika života" Dah harmatana, dobio je od Kvebečke književne akademije Nagradu Moazon (1987), a dodeljena mu je i nagrada Kanada-Švajcarska (1988). Njegova zbirka priča Proroci dobila je nagradu Edgar-Lesperans (1994). U književnoj javnosti zapažene su i Tridelove knjige za mlade i Fondacija Espas-anfan dodelila mu je nagradu Vilaž du livr (za knjigu Potkrovlje gospodina Bazila, 1998), kao i nagradu za ukupo delo, Sent-Egziperi 1998. godine u kategoriji frankofonije.Pre nego što je za knjigu priča More tišine dobio Guvernerovu nagradu, 2007. godine, dva puta je bio nominovan za to prestižno književno priznanje (1986. i 1994.)
11.02.09 B92
Devet priča
More tišine, Silven Tridel
S obzirom na relativnu oskudnost podataka o ovom čoveku (bar za nas koji ne čitamo francuski) hajde da napravimo nesrećnu paralelu sa piscem jedne druge zbirke priča koju je Geopoetika takođe nedavno izdala, Nacukijem Ikezavom. Oba autora u književnost dolaze sa polja egzaktnih nauka. Međutim, dok iz Japančevih priča izbija opčinjenost geologijom i astrofizikom, ovog frankofonog Kanađanina zaokuplja nešto drugo: medicinske nauke. Građa ljudskog tela apsolutno fascinira Tridela, a tu svoju preokupaciju on pretače u pisanu reč na način u kome se oseća rableovski duh natopljen izvesnom lotreamonovskom morbidnošću. Izgleda mi da su ova dva autora koja su pisala njegovim maternjim jezikom izvršila nemali uticaj na Tridela, a ako vam je to poređenje bliže, nisu mu strani ni „antropološki horori“ njegovog zemljaka Dejvida Kronenberga.
Okej, ko je shvatio shvatio. More tišine prilično je gorko, a bogami i naporno štivo. Devet priča od kojih se ova zbirka sastoji bave se raznoraznim patološkim stanjima ljudskog organizma, što psihičkim što somatskim. (Uzgred, utoliko mi blesavije zvuči podatak da se ovaj pisac proslavio i knjigama za mlade čitaoce. Na šta li to liči, pitam se.) Dok se probijate kroz ovaj prilično gusti tekst natopljen anatomskim pojedinostima, povremeno može da vam zasmeta lirska meditativnost, koja neretko nadomešta fabulu, i prevelika količina intelektualizma. Katolička religija takođe igra bitnu ulogu u ovim pričama. Pripovedajući o porodičnim prokletstvima, klošarima sa mesijanskim ambicijama i mladim samoubicama, Kanađanin se duboko upušta u prilično ozbiljne teozofske rasprave.
Sve ovo na momente ume da zazvuči prilično napaljeno. Ipak, kada kroz taj religiozni i medicinski galimatijas nekako prokrčite svoj put, postaje vam jasno da ste se susreli sa autorom osobene vizure koji bi možda mogao malo da smanji doživljaj, ali koji bez sumnje ima šta da kaže.
Prvo, sav taj njegov visokoparni stil nije bez izvesne zavodljivosti. Po dubokoj vezanosti za folklor, našeg čitaoca može da podseti na ono što je u mladim danima radio Vidosav Stevanović u knjizi Nišči. A drugo, iako sa svojim temama naličja života i sveta kao mesta zla dobrano preteruje (i to na način klinca koji se loži na morbidarije), možete u knjizi naići na izvestan broj mesta koja su savim odmerena, ni suviše napaljena ni suviše intelektualna, i koja šalju sasvim jasne poruke.
To se sasvim dobro može sagledati u poslednjem i ujedno najboljem tekstu ove zbirke; priča „Crnačka lađa“ u sebi objedinjuje sve vrline Tridelovog pisanja i svu megalomaniju koja narušava kvalitet Mora tišine. U pitanju je solilokvij čoveka na rubu smrti koji se obraća svom sinu. Tridel uspeva da na relativno malo prostora ubedljivo sažme čitav život svog junaka, njegove intelektualne preokupacije, privrženost roditeljima, putanju njegovog propalog braka. Vrlo uspešno pisac zadire u životne ćorsokake svog lika: ljubav i očinstvo polja su na kojima se on apsolutno nije snašao, pa sada umire mučen krivicom i gorčinom. Ipak, pored svih ovih „ljudskih“ kvaliteta, sa kojima se Kanađanin odlično snalazi, „Crnačku lađu“ zagušuje preterana količina erudicije, za koju se eventualno može naći opravdanje u tome da je junak zamišljen kao osoba kod koje intelekt preteže nad umećem običnog života, ali koja svakako zamagljuje priču. Pa ako se još doda bizarno otkriće do koga dolazimo na kraju, da junak ima dva čmara, dobija se već i previše elemenata koji opterećuju tekst.
Eto, to su vam te dve strane Tridelovog pisanja. A šta tu preteže izvol’te pa odredite sami ukoliko se odlučite na čitanje. Mene nemojte da pitate, jer tu već na scenu stupa ono što svaki individualni čitalac projektuje u delo. Nije ovo svačija šoljica čaja.
Rastko Simić
