Moj otac Fjodor Dostojevski

26.12.21 Danas

Pre nešto više od mesec dana, 11. novembra, napunila se dvestagodišnjica od rođenja jednog od najvećih svetskih pisaca čija slava ni danas ne bledi – Fjodora Dostojevskog.

I Rusija i celi svet obeležavaju ovaj datum, a tokom cele godine izdavači su se posebno potrudili da obnove njegova remek-dela, nadaleko slavne romane Zločin i kazna, Braća Karamazovi, Idiot, Zapisi iz podzemlja… potvrđujući time besmrtnost filozofskih, etičkih ideja kojima ih je ovaj pisac prožeo.

I njihovu važnost, osobito u današnjem vremenu u kojem se svet nalazi na duhovnoj prekretnici: ako krene jednim smerom koji mu se, nažalost se tako čini, više dopada, usput će potpuno izgubiti svaki osećaj za humanost i civilizovane vrednosti.

Drugi smer je mnogo teži, ali tom stazom svetu se pruža šansa da se duhovno obnovi, i pronađe sebe.

Dostojevski (Moskva, 1821 – Sankt Peterburg, 1881) svojim delom upućuje čoveka u ovom, drugom, smeru.

Njegov život nije bio lak, ali demoni sa kojima se suočavao donosili su mu iskustvo koje je u svojim romanima pretvarao u univerzalne teme.

O tome govore dve knjige (prevoditeljka obe je Slavka Jovanović), kojima beogradski izdavač NNK Internacional obeležio dvestagodišnjicu rođenja ovog pisca.

Prva knjiga, Moj otac Fjodor Dostojevski, čiji je autor piščeva ćerka Ljubov Dostojevskaja, već je doživela drugo izdanje koje se upravo ovih dana pojavilo u knjižarama.

Druga knjiga nosi naziv Godine bliskosti sa Dostojevskim, a autorka je Apolinarija Polina Suslova, sa kojom je Dostojevski bio u vezi dok je bio u braku sa svojom prvom ženom Marijom Dimitrijevnom.

Biografiju Moj otac Fjodor Dostojevski je Ljubov Dostojevskaja (1869-1926) napisala na osnovu sećanja, jer je u vreme kada je Dostojevski umro ona imala jedva dvanaestak godina.

Ta je sećanja prožela bogatom dokumentarnom građom vezanom za Dostojevskog, ali je biografiji dala poseban ton time što je njegove životne prekretnice prepoznavala u romanima koje je napisao.

Ljubov prati korene porodice Dostojevskog, ali i korene porodice svoje majke, druge piščeve žene, Ane, da bi i u jednom i u drugom svom roditelju pronašla one najvažnije životne tokove koji su ih opredelili da budu takvi ljudi kakvi su bili.

Iz te perspektive jasno je da je Ljubov subjektivna u svojim ocenama; njena ljubav prema Dostojevskom i majci Ani učinila je da biografija Moj otac Fjodor Dostojevski već samim naslovom sugeriše jedno izrazito lično viđenje.

Otud i negativne ocene njegove prve žene, Marije, a potom Apolinarije Suslove sa kojom je imao strasnu vezu, i prema kojoj je oblikovao neke ženske likove u svojim romanima.

Apolinarija Suslova, autorka druge knjige koja je, kao i prethodna, prvi put pred srpskim čitaocima – Godine bliskosti sa Dostojevskim, nije bila omiljena u svom vremenu.

Mlada, oslobađajući se stega patrijarhalnog, od savremenika je dobijala epitete – drska i neobuzdana žena, koja je „muškarcima koji su je voleli živote pretvorila u noćnu moru“.

Sa Dostojevskim se upoznala na jednoj književnoj večeri na kojoj je on čitao odlomke iz svog romana.

Nešto kasnije počela je njihova ljubavna veza koja se nije završila brakom; Apolinarija je odbila bračnu ponudu Dostojevskog, kad je postao udovac.

Varala ga je, on je za to znao, voleli su se i mrzeli. Istovremeno, jedno vreme bukvalno nisu mogli jedno bez drugog.

On je znao za njenu narcisoidnost, i za sebičnost, ona je njega smatrala genijem, ali mu u epitetima nije ostajala dužna jer ju je, kako je govorila i u knjizi pisala, on ponizio, i bio uzrok njenih dugogoodišnjih patnji.

Godine bliskosti sa Dostojevskim o svemu tome govore.

Anđelka Cvijić