Mitrova Amerika

03.08.12

Najsličnije su ljudske nevolje i nesreće: one bez obzira na versku, nacionalnu ili neku drugu pripadnost zbližavaju ljude, umanjuju razlike među njima
Beogradska „Prosveta” objavila je novi roman Petra Sarića „Mitrova Amerika”. Roman govori o podeli jedne porodice: kada je počeo Prvi svetski rat – otac i sin vraćaju se iz Amerike u otadžbinu, a ostatak porodice – majka i dvoje dece – ostaje u Americi. Razdvojenost čini svoje. Petar Sarić (1937), pesnik, romansijer, dramski pisac, autor četiri zbirke pesama, šest romana, jedne drame, radni vek (od 1958. godine), proveo je na Kosovu i Metohiji, gde i danas živi, na Brezovici, kod Uroševca.
Srbi, koji su se iseljavali u Ameriku, nisu menjali svoje navike. Mitar od Galvestona pravi svoje rodne Crkvice. Današnje generacije su prilagodljivije?
Kretanje ne bismo primetili kad se ono ne bi dešavalo pored onog što nam izgleda da miruje; i opet smo bez odgovora: šta se zapravo kreće – ono što leti, ili ono što se ne pomera? I eto, nikad nismo sigurni šta se oko nas i s nama dešava. Jer, ono što smo sigurni da smo videli, nije sigurno da smo videli! Najbolje smo videli – ako smo drukčije videli, jer to pre nas niko tako nije video. Od toga nema većeg zadovoljstva. Najčistija je ta varljiva istina: ona hrani svako umetničko delo. Tako je i s Mitrom u Galvestonu odakle je bolje video i doživeo svoje Crkvice no dok je u njima bio, kao što će iz Crkvica bolje videti i doživeti ono što mu se dešavalo u Galvestonu no dok je bio u njemu... Današnje generacije kao da slede Mitra. Iako su ostale bez mnogo čega, po čemu su se njihovi preci kazivali, i ponosili, ne bi im to, bez provere, trebalo uzimati za neki greh. Videti drukčije znači videti dalje.
Među radnicima, koji rade najteže poslove – Senegalcima, Indijcima, Srbima... vlada velika solidarnost. Danas toga nema. Kako objašnjavate toliku sebičnost ljudi?
Najsličnije su ljudske nevolje i nesreće. One bez obzira na versku, nacionalnu ili neku drugu pripadnost zbližavaju ljude, umanjuju razlike među njima, prave njihove kolektive, zamagljuju istinu o pojedincu i to do te mere da je čovek poverovao da poseduje ono što ne poseduje, da je njegovo ono što nije njegovo. Ukratko: da je on ono što nije! Zato je tako nesigurno njegovo saznanje o sebi (zaklonjeno sebičnošću).
Kada je počeo Prvi svetski rat – Mitar sa sinom kao dobrovoljac odlazi u Srbiju. U nedavnoj prošlosti, kada je kod nas izbio rat, omladina se sklanjala u evropske zemlje, Kanadu, Ameriku, Australiju... Odnos prema patriotizmu se, očigledno, promenio?
Mitra, poput talasa Meksičkog mora, zapljuskuju nered i zbrka koji lako pređu u preteći vrtlog, i s tim on živi. Zahvaljujući tom njegovom nespokoju, pred njim će se otvarati vrata (za koja nije ni znao da postoje) sa čijeg se praga vidi neviđeno. U ratu ta vrata najšire se otvore. Pa ipak, nismo sigurni da li je Mitar otišao da bi se borio za svoju otadžbinu, ili je pobegao iz Galvestona, kao što nam nije jasno od koga je pobegao (ako je pobegao): od svoje žene, ili od Amerike. Ni njemu to ne biva jasno. Bez tog košmara, u koji kao da je sam sebe gurnuo, i koji vaspostavlja neki svoj (kosmički) poredak, o njemu ne bismo saznali ono što smo saznali.
Tako se i saznanje o našoj generaciji, oslobođenoj patriotizma kakav smo do juče poznavali, gotovo samo nudi: ti mladi ljudi otvoreno i bez stida beže od rata. Ali njihov udes, koji su pokušali da izbegnu, nije manji od udesa onih koji su još spremni da krvare za rodnu grudu. Taj lom može biti i grđi i veći. Te promene oduvek su bile neminovne, podmukle i bolne.
Ovo je i roman o ljubavi koja nestaje. Da li se Mitar vraća u otadžbinu zbog nostalgije, ili zbog izgubljene ljubavi?
Nismo sigurni, rekosmo, šta je Mitra nateralo da sa sinom Dušanom ode iz Galvestona, i zato se naše poimanje njegovog beznađa – deo porodice ostaće u Americi i zaboraviti svoj srpski jezik, a deo će se vratiti u Mitrov zavičaj i zaboraviti engleski – ponavlja i učvršćuje.
Majka, čija deca govore engleski, prekoreva ih što ne govore i srpski, jer ko ostane bez „majčinog jezika”, ostaje bez duše, bez imena. Olako se odričemo svog korena, svoje tradicije, svog jezika?
U ljudskom biću, kojem je na bilo koji način uskraćen majčin govor, koje je tako ostalo bez duše, vlada pritajena ili otvorena pustoš. Ona može biti toliko vidljiva, da je pravo čudo kako se to biće, tako osakaćeno, kreće!
Što nam je Kosovo dalje – veli Nojko, jedan od junaka romana – to nam je bliže. Kako se danas živi na Kosovu i Metohiji? Čemu se nadate, šta očekujete od srpske države?
Kao što svaki čovek poseduje nešto čiji gubitak ne bi podneo, jer ga bez toga ne bi ni bilo, tako je i svaki narod vezan za neku svoju svetinju, za mit, po kom ga svet poznaje. Bez tog svog istorijskog i duhovnog središta i stecišta njegov opstanak bio bi nezamisliv. Za Srbe – to je Kosovo. Ono je naš Jerusalim, naš Hilandar. Tragedija nije samo naša, no i moćnika koji nameravaju da nam otmu Kosovo i Metohiju. Ona je ravna zaustavljanju točka, simbola kretanja. Ali nema sile koja to kruženje, kao ni ono u kosmosu, može da zaustavi. Na kraju jedne Mitrove knjige („Srpske junačke pesme”),pored beležaka sa datumima i potpisima čitalaca, ima i jedan anonimni zapis: „Kad bi mi Bog dao takvu moć kojom bih nadvladao svoju majušnu snagu, onda bi to ukazalo da je pronađena sila kojom bi bila ukroćena ona koja, otkad čovečanstvo beleži trag o sebi, teži da vlada svetom. Ali čoveku ta moć još nije dodeljena – u zabludi je onaj koji veruje da je poseduje – niti će mu biti dodeljena dok ne smogne snage da klekne; i počne smerno da se moli”.
----------------------------------------------
Ako bi Srbi ostali bez Kosova, i svet bi ostao bez Kosova
Čemu se nadate, šta očekujete od srpske države?
Mala je ili nikakva moć države Srbije. Malo je ono što ona danas može da učini za Kosovo i Metohiju. Ali, to će biti moguće kad se uspostavi ravnoteža među svetskim moćnicima, kad ne budu usamljeni na vrhu na koji su se popeli, te kad budu kadri da razumeju: ako bi Srbi ostali bez Kosova i svet bi ostao bez Kosova! A to ni posle svih bombardovanja nije moguće. Moguće su, nažalost, nove žrtve: kao da rat tek počinje. Jer demokratskaEvropa, pritisnuta Amerikom, još ne mari što se pred njenim očima nad kosovskim Srbima iz dana u dan, godinama vrše najbrutalniji zločini: ubistva, paljenja i rušenja srednjovekovnih hrišćanskih svetinja, progoni, pokori, poniženja svake vrste. Kad bi se Evropa jednom odvažila da se javno postidi, nada(i za nju i za Kosovo) ne bi izgledala tako daleko.
Zoran Radisavljević