Mi smo, mila, zenitistički svet

15.02.09 Polja

Rabota traganja za nepatvorenim poetskim biserima u knjigama savremenih pesnikaovdašnjih, često teška i jalova (a uvek nekako usamljenička), ume znatiželjnika da iznenadisasvim neobičnim plodovima. Među stihovnim svetonazorima koji su počesto prepoznatljivi,bilo zato što se pesnici samo-ponavljaju, ili što slede utabane generacijske i doktrinarnestaze, desi se (istina vrlo retko) glas koji odstupa, pojava koja je nesvakidašnja isamosvojna. Redovno je reč o pesnicima posebnog kova, onima koji pripadaju avangardi,na koje nisu upereni refl ektori velike književne (estradne) scene (naravno, avangarda jeuvek apartna i ekskluzivna, jer da nije tako ona ne bi tragala za novim pesničkim putevimaveć bi hodila i pripadala oprobanim, akademističkim prtinama).
Pesnička knjiga Milana Micića (1961) Mi smo, mila, zenitistički svet čitaoca će ponajpreprivući poznatim pojmovima – zenitizmom i prezimenom Micić, koje je, pak, samo po sebi,zenitistički pojam. U daljem traganju otkriva se da Milan Micić jeste bliski rođak braće Ljubomirai Branislava Micića, osnivača zenitizma, tog neponovljivo razbarušenog, buntovničkog,silovitog umetničkog pokliča iz prvih decenija XX veka. Snažan zamah pesničkihenergija koje su ujedinili mladost i gnev stvorio je pokret koji je bio samosvojan kako naprostorima ondašnje Kraljevine SHS, tako i šire, jer su pesnici širili zenitizam kroz Evropu.U tom vremenu koje, nakon Velikog rata i nezamislivih stradanja i razaranja, obiluje svakovrsnim„izmima“, zenitizam je originalni pokret koji stavlja pod znak pitanja celokupnuevropsku i svetsku civilizaciju koje su gurale mase u beskrajnu bedu i nezamislivo nasilje.Bez obzira na kasnije hvale ili osporavanja, kontradiktorne (politikantske) optužbe za propagiranjeanticivilizacijskog varvarstva ili „nazadnih“ tendencija, zenitizam ostaje nužni,ali retki dah svežine u ustajaloj književno-umetničkoj sredini čiji značaj se proteže decenijamapošto pokret nestane ugušen jalovom nezainteresovanošću okoline.
Znajući sve ovo, a imajući na umu i latinsku nomen est omen, već dobrano zaintrigiranistiholjubac otvara knjigu i lista stranice, suočavajući se sa stihovima koje ona donosi. Većposle nekoliko pesama (u knjizi nema uobičajenih podela na cikluse) sa njima se uspostavljaintenzivna komunikacija, utemeljena delom na prepoznavanju, a delom na otkrivanju.Čitanjem se, u vrtoglavom kolopletu slika, prepoznaje onaj neobavezni, nonšalantnii namerno iskrivljeni odnos prema stvarnosti (realnostima) tako mio zenitistima (ali isvim ostalim avangardistima). Provokacija kao strategija, poigravanje znanim, oveštalimsituacijama i njihovo iščašenje, izmeštanje iz kvazisigurnosti svakodnevne rutine jesteprvi sloj senzacija koje Micić odašilje, i po tome je blizak svojim prethodnicima po prezimenui umetničko-buntovnom opredeljenju. Istina, nema i vizuelne provokacije koju jeZenit nosio: nedostaju slova različitih veličina, kvadrati, linije, strelice, ali je duh svežineočuvan i sposoban da izazove čuđenje, natera na stanku u čitanju, na ponovno, laganoiščitavanje da bi se slika-metafora sveta razumela. A kakav je to „svet“ u kome postoji,očito kao izdvojena celina, Micićev „zenitistički svet“?
Micićevo utemeljenje je u civilizaciji Zapada s kraja XX veka, sa svim tehnološkim mogućnostimai prednostima, sa šarenim reklamama koje zasenjuju oči 24 sata, svakodnevno.To je svet koji obećava večnu lepotu i mladost, bogatstva veća od najbujnijih snova,svet robnih marki, „brendova“, hromiranog čelika, sterilnosti. Na materijalnu se nastavljavirtuelna realnost, varljiva, neopipljiva, a sveprisutna, usađena u sam um čoveka s krajaMilenijuma. Pomenuti tehno buljuk, navodno, postoji samo da bi njegovi korisnici bilisrećni podajući mu se, zarađujući i trošeći. Na prvi pogled sve su ovo odlike društva blagostanja,takoreći Raja na Zemlji u kome se uživa bez kraja i konca. No, da li je baš tako?Iz pesme u pesmu otkrivaju se pukotine u sjajnoj obrazini tog „vrlog, novog sveta“.Ponegde su one gotovo neprimetne, uz tek poneko lako iskakanje iz redosleda koji podrazumevazdrav razum. No, na drugim se mestima-stihovima razotkriva da iza sjaja zevapraznina, ispraznost, dosada i neinventivnost. Tako se postupno spoznaje da bogatstvoima svoju pravu cenu, a ona nije u novcu već u lišavanju ljudi njihove prirodnosti, u brisanjunjihove svesti koja savetuje primirenost, uzdržanost, štednju. Umesto toga propagirajuse načela bahatog, bezrazložnog i besmislenog razbacivanja, samoživost koja u imesopstvene sreće osuđuje potomstvo na stradanja i propast. A da bi se ovi ciljevi ostvarili,nužno je lišiti jedinke sposobnosti da misle, da budu samosvesne i sposobne da se odredeu prostoru i vremenu, da slobodno odlučuju o svom životu; ovaj se zadatak ostvarujeneprestanim propagiranjem „ispravnih“, poželjnih modela življenja i ponašanja, namernimsprečavanjem da se ličnosti (istinski) obrazuju i razviju, insistiranjem na slepom pokoravanjunagonima. Tek biće koje ne ume da misli već radi ono što mu se (pukom silom ilimilinom reklama) naredi može biti idealan podanik, istovremeno srećan što mu je „dozvoljeno“da radi i uživa, oslobođen savesti i dubljih/viših emocija. Svet ispranih umovakoji traže instant zadovoljstva jeste idealan svet zapadne civilizacije. Taj i takav svet defi -nitivno i neopozivo nije zenitistički svet.
Zenitizam odbija da učestvuje u farsama tzv. civilizacije. On ne zaboravlja prirodnostčoveka kao bića koje je poniklo u Prirodi i kome nije cilj da postane njen gospodar makari po cenu da satre Prirodu. Zenitizam poznaje izmirenost sa Prirodom koja donosi i izmirenostčoveka sa samim sobom i svojom zajednicom. Zenitistički svet ne hrli u tzv. Napredakbez obzira na cenu koju će platiti neke kasnije generacije. Konačno, zenitistički svet jesamosvestan, zna šta se oko njega dešava, ne zatvara oči pred mračnim istinama. Zbogsvega toga zenitizam nije bio drag političkoj i ekonomskoj vlasti; zbog toga on i danasodstupa od utabanih puteva ćutanja i mirenja.
Nažalost, vrline zenitističkog sveta sveopšte su prokažene i samo malo jakih i hrabrihostaju im verni. Razneti po različitim prostorima, utopljeni u mase bezličnih, zenitisti opstajuusamljeni ili, retko, u ljubavnom paru. O takvom paru peva ova knjiga. Pesme se,nominalno, uvek obraćaju Brani (kojoj su i posvećene) i razvijaju se kao ispovest bilo samogpoetskog subjekta, bilo njega i dragane mu kao para. U nizu iskaza, onih pozitivnih(ja/mi jesmo...), bilo odrečnih (ja/mi nismo...) gradi se, mozaički, u fragmentima, portretjednog (osetljivog) lica i jedne (tanane) zajednice u vremenu i prostoru, čas fascinantnompo svojim mogućnostima i blagodetima, čas neprijateljskog prema onima koji odudarajuod konvencija i, konačno, (pre)često nezainteresovanog, indiferentnog prema svima kojise ne kreću stazama civilizacijskog/potrošačkog raja. Pesme lako iskoračuju iz mikro svetajedinke u makro svet grupe/države/civilizacije, iz ličnih doživljaja u preporučene/poželjneurbane šablone. Nesputanost i nekonvencionalnost asocijacija i poređenja, tako milaavangardi, nosi jaku dozu začudnosti kojom čitaoca izbacuje sa uskih drumova rutinskejezičko-smisaone standardizacije (propagirane masovnim medijima i namenjene brisanjudubljih mentalnih sadržaja konzumenata instant sreće). Otuda u ovim pesmama nemaničega što se podrazumeva, pa nema ni čitanja s pola pažnje. Samo puna angažovanost uotkrivanju i spoznaji pesničkih slika nagradiće čitaoca uživanjem kako u jezičko-smisaonimkalamburima tako i u sasvim novim pesničkim horizontima. A oni (horizonti) su (i tuje to napred pominjano otkrovenje), zahvaljujući sposobnosti pesnika da istupi iz rutine ibaci prodorniji pogled sa strane, dublji i puniji nego obični i uobičajeni (i u življenju i upoeziji), jer sagledavaju i sadrže ne samo slojeve emotivnosti ličnosti/para već i širinu (ilibolje rečeno proračunatu uskost) civilizacijskih okvira u kojima ta ličnost egzistira i prinuđenaje da trpi svakovrsne uticaje i ograničenja. Tako se raskriljuje velika slika društva kojese samodovoljno i samodopadljivo šepuri sjajnim tehno fasadama iza kojih je duhovnaispraznost i beda kojoj samo retki (odabrani) uspevaju da izmaknu po cenu svog otpadništvai teškog opstanka. Ovaj neveseli zaključak, koji pesnik ne nameće već pušta da sesamostalno formira u čitaočevoj svesti, dodatno je potcrtan vrcavošću i visprenošću stihova,odnosno njihovim gorkim humorom. U konačnom sagledavanju, knjiga Milana MicićaMi smo, mila, zenitistički svet prijatno je i vredno iznenađenje u tekućoj pesničkoj produkcijii defi nitivno zaslužuje čitalačku i kritičarsku pažnju i uvažavanje.

Ilija Bakić