Merdevine za u nebo

20.05.03

Za sobom ima 49 prevoda sa srpskog na grcki, a sada joj je "Prosveta" objavila prvu knjigu "Merdevine za u nebo"

Nije nimalo lako definisati Gagu Rosic. Kada je pre dve decenije otišla u Grcku, stidljivo je kucala od vrata do vrata tražeci posao. Od tada do danas uradila je cak 49 prevoda sa srpskog na grcki jezik i obrnuto. Predstavila je Grcima i Kusturicu, Branislava Lecica kao reditelja i glumca, Nikitu Milivojevica, sada i Slobodana Unkovskog, "viteza pozorišta" kako ga zove, koji ce u Nacionalnom teatru u Atini postaviti "Cetvrtu sestru" Uroša Glovackog.

Zahvaljujuci Gagi Rosic, u grckim izlozima knjižara stoje Pavic, Kiš, Kovacevic ("Sneg u Atini" Vidosav Stevanovic posvetio je Gagi). Našim citaocima približila je spisateljice Zirani Zateli, Ismismi Kapantai, Eleni Ladija i cuvenu pesnikinju Kiki Dimula. "Uvek sam prevodila pisca, a ne Muškarca ili Ženu", napominje na našu opasku da je prevodila samo prozaistkinje i pesnikinju.

Gaga Rosic je kao svojevrstan ambasador kulture predstavila atinskoj publici Kusturicu, ali i Branislava Lecica kao reditelja, zatim Nikitu Milivojevica. Sada radi sa "vitezom pozorišta" Slobodanom Unkovskim koji avgusta pocinje u Nacionalnom teatru u Atini da režira "Cetvrtu sestru" Uroša Glovackog.

Oko 150 strana gustog teksta, prozno poetskih reminiscencija, nisu ni cisti putopis ni autobiografija. Iskustvo žene koja je svu svoju zaradu uložila u putovanja da bi cak upoznala i dvogodišnjeg lamu na Tibetu i potom se razocarala u cuveni Bertolucijev film, da bi pohodila Sfingu kraj Kaira, zagledanu u nigdinu, ili satima cutala u Ankor Vatu u Kambodži. Pohodila je i manastire sveta Petre u Libiji, u potrazi za svetim gralom i celu pricu poput molitve, završava jednim – amin! Ima u tim redovima i Miljkovica i Matica, ali i Kastanede i Rubaija, kao i recenice njene bake da nije dovoljno biti samo dobar, vec treba i ciniti dobra dela. Sva u hrišcanskim vodama, plovila je i zenom, i islamom, i jogom i otvorena srca želela da spozna sve više. Da spozna da se kraj nalazi zapravo na pocetku, pa, ipak, koracamo. I tako pricamo, tu nadomak "Politike" ,u restoranu koji se zove poput najvece slobodne ptice "Orao".

Dvostruki prtljag

Pitamo otkud tolika opsesija putovanjima?

– Covek nikad ne putuje sam – odgovara Gaga Rosic. – Uvek ima dvostruki prtljag. Jedan, sa kojim pode sa nekim ljudima, sa nekim stanjima u sebi, i drugi sa kojim se vraca. Nikad nisam samo sebe radi putovala, vec da bih tacnije odredila ljude i život oko sebe. Zato sam se u knjizi cuvala opisivanja. Dotaknem mesto, ali je to samo reper. Nisam htela da to bude putopis i zato me je obradovalo kada je to i Milisav Savic spoznao, jer se sama knjiga izborila za formu.

- Kako ste se usudili da posle Pavica, Kiša, Basare, Albaharija i sami pišete?

– Evo, sada izlazi u mom prevodu "Ukleta zemlja" Svetislava Basare u Atini, i to je moj cetrdeset deveti prevod. Moja je vokacija prevodenje, ali moja knjiga se sama pisala u meni. A zatim to granicno iskustvo života, taj susret sa bolešcu, sve se to uskladištilo i kao neka papucica za gas bila je impuls, i nije se moglo nazad. Nisam koristila nikakve zabeleške. Pisala sam prijateljima sa tih putovanja.

- Imate li ih mnogo?

– Ne, mislim da covek koji ima više od pet prijatelja nema nijednog pravog. Na tim putovanjima sam spoznala na koliko delova se mogu deliti i davati drugima. Ne volim da razvodnjavam osecanja, to je kao bacati bisere pred svinje. Nikada nisam išla na turisticka putovanja, nikad sa turistickom agencijom, niti sam pisala "turisticke" razglednice. One su bile deo moje knjige. Ja sam honorare ugradila u ta putovanja, u sebe, ja nisam cigle zidala. Sada kad sam napisala "Merdevine za u nebo" shvatila sam da sam sazidala jedan ogromni oblakoder! Taj oblakoder su moje nezidane kuce i vikendice, sa tih visina vidim svet drugacije nego drugi. Sa svake precke tih merdevina ukazuju mi se zelene doline pomilovanja... Ali, ipak, ja nisam pisac, ja sam prevodilac i potrebna sam onima koji su zaista pisci.

Egzistencijalna tradicija

- Uspeli ste da izbegnete i temu rata i globalizacije, cime se današnji pisci najcešce bave?

– Bavila sam se egzistencijalnom tranzicijom, jer kao hrišcanin verujem da posle svega mora dobro da nadvlada. I sama sam se spoticala i padala, ali sam uvek ustajala. I na tom globalnom planu koji ste pomenuli, znamo da su se mnoge velike civilizacije urušavale, zatvarale krugove da bi pocinjao neki drugi, u tom uzrocno-posledicnom lancu. Ja moram da verujem da dolaze neka bolja vremena, inace ništa ne bi imalo smisla. Zato moja putovanja nisu usmerena na upoznavanje drugih, vec da bih spoznala sebe. Jer, covek koji ne poznaje sebe ne može da poznaje ni druge.

Na kraju nam Gaga Rosic otkriva malu tajnu: knjigu je posvetila kcerci Mariji koja je završila studije u Parizu. Ona je bila prvi citac rukopisa, ona ce je i prevesti na francuski. U meduvremenu, Gaga Rosic radice na novim prevodima, stalno težeci da prevede i "Seobe" Crnjanskog koje je opsedaju godinama. Radice i u pozorištu. Uostalom, clan je Olimpijskog komiteta za Balkan kad je rec o pozorištima koja ce igrati predstave u vreme olimpijade u Grckoj, sledece godine.

Mirjana Radoševic