Mene nikad nisu puštali da pričam

20.06.14 Danas

Par bakalina koji priča o filozofiji! Čine to pred mušterijama, lekarima. Lekarka je trudna, ne krije svoju začuđenost. Naravno, razgovor takvog sadržaja ponajmanje je očekivala u prodavnici u kojoj su crne masline jedinstvene u kraju. Debela i njen matori nastavljaju igru kao da lekar i lekarka nisu prisutni: „Fridrihiću, Frido, Ničeiću moj, hoćeš li večeras u krevetu da mi čitaš Toko je govorio Zaratursta.
Hoćeš, debelice moja? A?“ Prirodno, lekar i lekarska vratili su se i narednog dana da se čuda naslušaju, kupili su svašta, čak probali da započnu i razgovor, spomenuli su Hajdergera, ali... Debela i matori samo su ćutali i činili sve da ostanu „beznačajne jedinke, radnici u kombinezonu, vazduh, neživa bića...“ Rečju, da ostanu ljudi iz drugog filma, štono kažu. Zapravo, u pitanju je velika lekcija jednog para bakalina intelektualcima. Lekcija iz duše. Iz duše?
Vidimo Mamu, u salonu kuće u ulici Kolombres, otvoren balkon, ona za klavirom, peva iz duše. Slika za dugo pamćenje. A Tata? Nema ga, odmaglio sa Austrougarkom. S vremena na vreme, mama ga traži, tetka Morin naseda raznoraznim glasinama i prenosi ih Mami. Priča Iz dna duše tek prva je u zbirci koja obrađuje apsurdno do savršenstva (otkud Austougarka na sastanku Udruženja Iraca?), koju krasi poseban humor, ali i pripovedanje koje za sobom ostavlja filozofeme kao što je: da je zaborav poricanje.
Za slavu radosti čitanja, na poseban način, jeste i priča Mene nisu nikad puštali da pričam. Šta se sve izdešavalo u nekoliko nedelja iza Ćoćijeve kuće u nepopločanom dvorištu, ispod vinove loze? Još bitnije, šta se sve izdešavalo u spavaćoj sobi? Junaci događanja su Zule (Ćoćijeva žena), Cakana (žena Tita Milionera), Jolanda (Betova žena) i On „koga nikad nisu puštali da priča“. Razlog njihovog okupljanja je roštilj, a zahvaljujući majstoru pripovedanja Blajstenu, svi akteri priče svoje uloge su odigrali savršeno. I u narednoj priči Carpe diem junaci baš znaju „iskoristiti priliku“. Dablin - na jug je jedna od onih poželjnih pet savršeno napisanih priča koje je potpisao Isidoro Blajsten. Sve mislimo da nema među ljubiteljima priče onog koji ovu prvorazrednu pripovest već nije pročitao u antologiji Borhesova deca. Slede priče koje se čitaju u dahu: Tarmiti, Ujka Fakundo i Sreća.
Ko su Tarmiti - kakav je njihov način života? „I kada uđe Margarita u onom ekskluzivnom modelu pokojnice, vodeći Martina i Aleksa koji se drže za ruke, to izgleda kao da ulazi kraljica sa dva princa. ...(...)... Dokle je mogla da dogura Margarita (pitamo se i mi čitaoci). A deca? Deca su (međutim) tužna.
Kao čitaocima, možda će nam najduže „ostati u sećanju“ priča Ujka Fakundo. Jer, početak priče jeste ono najlepše što književnost može da nam da, ono za koje možemo da kažemo, u bilo kom kraju sveta, da slušamo naše. „To jesu (mamine reči) da psi predosećaju gazdinu smrt, da su deca iz razvedenih brakova uvek tužna, da najviše imaju oni koji najmanje troše; (tatine reči) da plivanje je najpotpuniji sport, da su Nemci izgubili rat u Rusiji zbog zime, da vojnici i mornari su svi rogonje, a i trgovački putnici (ume tata da pridoda), da za brijanje je stvarno najbolja britva i da je mnogo zdravije pušiti crni duvan nego svetli, (i nešto značajno i zanimljivo) da nijedan lekar ne operiše sopstvenu ženu; (sestrine reči) da nema ništa lepše nego ići u bioskop kad pada kiša i da ptica kada je sama umire od tuge; (reči „onog“ koji „pripoveda“) da nemačkoj industriji stvarno treba skinuti kapu“. A ujka Fakundo, crna ovca porodice? Vratio se posle više godina iz Nigdnine, i... svakome je poklonio nešto za čime je životno žudeo. Tati kutiju cigareta, pravih kubanskih. Sestri komplet, prsten i ogrlicu, mami maramu koju su isheklale paragvajske Indijanke, „našem pripovedaču“ nož sa sečivom Solingen, „drška i kanija bile su od srebra“. Prevrnuo se „svet“ jedne obične porodice, život im se promenio sve do one gorke istine a koja glasi da visine ne sahranjuju padanja. Mnogo se toga izdešavalo dokle se nisu vratili onim svakodnevnim rečima; da psi predosećaju gazdinu smrt, da vojnici i mornari su svi rogonje, da ptica kada je sama umire od tuge... A ujka Fakundo? U zidu je, počiva, tako se moralo.
Kako se razvija posao zvani Sreća? Odgovor daje istoimena Blajstenova priča za koju se mirne duše može reći da potpuno pripada „času iz književnosti“. Konačna verzija priče o Pigueu zahteva poseban pristup i maksimalnu pažnju čitalaca. Jer, dug je put do neočekivanog razrešenja, sve vri od „zbivanja u životu“ našeg junaka. I, dugo odzvanja ono njemu upućeno jedno te isto pitanje psihoanalitičara: „Zašto to ne učite, Norberto?“ Inače, žene i rodni Pigueu dva su konfliktna područja našeg junaka? Čime je zaslužio „status mužjaka na raspolaganju?“ Hoćemo li se malo duže zadržati u književnoj radionici Isidora Flejtesa? Možemo li da „žalimo“ što nema više „pisanih tragova“ o okruglom stolu u Kulturnom centru Negro Falučo a na temu Priča i roman: (kon)fuzija žanrova? Peti Amendola je više nego zanimljiv lik, i njene slike. Konačna verzija priče u Pigueu je... (Sada mi „glumimo“ psihoanalitičara): Zašto ste to učinili, Norberto?
Posle priče Žeđ, dugo nećete poželeti kriglu piva. Kočija i kraljica još jedna je uspela Blajstenova priča koju krase mnoge nijanse samog životnog spektra. Na kraju, tu je i Devetnaest korisnih saveta za predstavljanje jedne knjige. I zaključak da će ova zbirka priča dugo živeti u onom omeđenom prostoru između „pisca i čitaoca“, da će trajati sve uz misli kako „ono o čemu se ne može govoriti, o tome treba pisati“. Uostalom, mudro primeti Lajoš Kesegi da svaka dobra knjiga, poput ruke koja miluje, produžava nam život. Zbirka priča Mene nikad nisu puštali da pričam (u prevodu Ljiljane Popović Anđić i Branka Anđića) pripada takvim knjigama.
> MILAN R. SIMIĆ