01.01.00
Politika
29.01.2001.
Reč i slika: Ranko Krstajić
Beskrajno umnožavanje snova
Umetnost nije preslikavanje stvarnosti, niti imitacija života koja je lepša od života, već je ona isključivo plod imaginacije
"Ja sam Avram Pekeš, neuropsihijatar u duševnoj bolnici N. U svojoj višegodišnjoj lekarskoj praksi imao sam mnogo neobičnih pacijenata, ali "slučaj" izvesnog Jagoša Bekeza mislim da zaslužuje posebnu pažnju".
Ovim rečima počinje novi roman Ranka Krstajića "Martinov greh", koji je objavila beogradska "Prosveta", i koji je bio u širem izboru i za "Vitalovu" i za NIN-ovu nagradu.
Ranko Krstajić (1952), autor knjiga: "Slučaj gospodina Asimova" (1984), "Noći crnoga meseca" (1988), "Antalogija svetske fantastike" (1989) i "Senka u magli" (1994), u novom romanu "Martinov greh" ispisuje sudbinu junaka koji u sebi nosi "stid čitavog ljudskog roda".
o Roman "Martinov greh" nastao je proširivanjem (i prerađivanjem) istoimene novele iz zbirke "Noći crnog meseca". Pisci imaju običaj da potkradaju druge pisce, a Vi potkradate samog sebe?
- Ne bih rekao da je ovde reč o bilo kakvom potkradanju, već, jednostavno, o težnji da se dosegne perfekcija. Svaki ozbiljni pisac celog života piše jednu istu knjigu. Pišući novelu "Noći crnog meseca" sve vreme sam osećao da ta tema zahteva neku širu formu, pa sam morao da je proširim. Tako je nastao roman "Martinov greh", koji na prvi pogled i nema mnogo zajedničkog sa pomenutom novelom.
o Vaš najnoviji roman pripada žanru fantastičnog romana. Otkuda sklonost ka fantastici i čak horor-fantastici?
- Ako je tačno mišljenje da pisac ne bira žanr, nego da žanr bira pisca, onda je moja sklonost ka fantastici došla sama po sebi. Piscu koji je rođen na padinama Durmitora ne preostaje ništa drugo nego da bude fantastičar. Uostalom, svakom čoveku koji ume da gleda, sve će izgledati fantastično, i u svemu će moći da uživa. Isto tako, samo pisac koji ume da dočara atmosferu fantastičnog, može da pomera granice stvarnog i nestvarnog i da stvara sopstvene svetove. Nema prave umetnosti bez fantastike, pa zato i nije čudo što je fantastika najcenjeniji književni žanr u svetu. Umereni horor fantastiku pojačava i čini je uzbudljivijom.
Neka druga realnost
o Zar stvarnost nije bila, prethodnik desetak godina, dovoljno strašna, zar je tim stvarnim krugovima pakla trebalo dodavati i nove?
- Naravno, nema ničeg fantastičnijeg od svakodnevne realnosti, govorio je Dostojevski. Ceo ovaj vek, a posebno naša svakodnevica poslednjih desetak godina, bio je toliko strašan da prevazilazi svaku fantastiku. Međutim, ja nisam od onih pisaca koji inspiraciju traže u svakodnevnoj realnosti, jer smatram da umetnost nije preslikavanje stvarnosti, niti imitacija života koja je lepša od života, već je ona isključivo plod imaginacije. Isto tako, umetnost nije ni bekstvo od činjenica i život u svetu iluzija. Pre bih rekao da je umetnost beskrajno umnožavanje snova i stvaranje neke druge realnosti. Zato je pisanje fantastike isto što i hod ivicom noža iznad provalije.
o U romanu govorite o ponavljanju ljudskih sudbina, o naslednom prokletstvu, o nerazmrsivosti snova i stvarnosti. Šta je teže i opasnije: ono u nama ili ono što dolazi spolja?
- Strah od misterije, od nepoznatog, najveći je od svih strahova koje čovek poznaje, a nema veće nepoznanice od beskrajnih ponora ljudske duše. Ljudske sudbine, ljudski gresi i prokletstva, snovi, nade i košmari su nepromenjive kategorije koje se uvek, ciklično, u pravilnim razmacima pojavljuju ili nestaju. Ako nam se nečiji život, ili neki događaj, učine izuzetnim i neponovljivim, to je samo zato što nam nije uvek dato da u tami beskrajnog niza vekova prepoznamo onu vrednost čiju smo, ko zna koju po redu, reinkarnaciju uhvatili u mrežu stvaralačke imaginacije.
A ono "strašno" što dolazi spolja, to nisu bure, orkani i tajfuni; to su ljudi iz našeg bližeg ili daljeg okruženja. Sol Belou je u romanu "Henderson kralj kiše" rekao da surova stvarnost nije ništa u odnosu na ono što neki ljudi nose u duši. Mislim da jedino deca u svojoj uplašenosti veruju da opasnost dolazi samo "spolja". Valter Benjamin u "Berlinskom detinjstvu", na jednom mestu kaže, da se kao dete najbezbednije osećao gledajući kroz prozor kako pada jaka kiša. Verovao je da tada njegovi neprijatelji ne mogu doći po njega.
o Na poseban način tretirate i problem samoće. Umetnicima usamljenost, za razliku od običnih smrtnika, prija...
- Samoća i tišina ne postoje, jer nikada nismo sami, i nikada nije sasvim tiho, samo što to svako oko i svako uho ne može da vidi, i ne može da čuje. Zato je umetnost "štampana" na matrici ultrazvuka i retko vidljivog duginog spektra. Samoća je, dakle, prividni osećaj i prirodni odraz nesavršenosti ljudskog roda, a celokupna umetnost sveta je, u neku ruku, prizivanje ljubavi koja bi poslužila kao paravan za prikrivanje osećaja beskrajne ljudske samoće.
Distanca od sopstvenog dela
o Podjednako ste uspešni i u literaturi u slikarstvu. Šta više, bolje, potpunije, ispunjava usamljenost umetnika: pisana reč ili slika?
- Na ovo pitanje je zaista teško odgovoriti. Sve je to jedno te isto delo, emanirano iz jedne duše. Stepen bliskosti i stepen prisnosti podrazumevaju i izvesnu distancu od sopstvenog dela, a ta distanca ne postoji. Zato stvaraocu skoro uvek nedostaje reinterpretacija kada pokuša da vrednuje svoje delo. Još u antičko doba slavni grčki pesnik Simonid je rekao da je slikarstvo poezija koja ćuti, a poezija je slikarstvo koje govori. Međutim, moje slikarstvo i moja književnost su dva mora koja spajaju oblasti koje razdvajaju, kako bi rekao Aleksandar Poup.
o Može li se nacrtati "Martinov greh"?
- "Martinov greh" se može naslikati. On je, zapravo, naslikan na našim licima i kao odraz u ogledalu, umnožava se u našim očima. Tako, ontološki gledano, svi mi pojedinačno, kao kamenčići jednog mozaika, svakodnevno "slikamo" svoje grešno poreklo sadržano u sopstvenom arhetipu. Martinov greh je greh svih nas.
o Da li, inače, reč pretvarate u sliku, ili od slike pravite reč?
- To pitanje zahteva širu teorijsku ravan. Da li reči podrazumevaju sliku pojma sa svim njegovim važnijim odlikama. Ili su pojmovima i slikama samo uslovno nadenute reči - nezaobilazno je semiotičko pitanje koje se unekoliko može objasniti već odavno čuvenom tezom da bi "ruža lepo mirisala i pod drugim imenom". Dakle, suština ruže je u boji i u mirisu, a ne u reči koja je označava. Reči koje u sebi ne nose emocionalni naboj - ne znače ništa. Otud pisanje lepih stihova ne znači i stvaranje poezije. Zato je ta alhemija pretvaranja emocije u sliku, a slike zatim u reči, za mene najlepša čarolija i izazov u procesu stvaranja literarnog dela.
o Jesu li to dva jezika, ili samo dva izraza jednog te istog umetničkog jezika!
- U umetnosti ne postoji sindrom vavilonske kule, ili jezičkog galimatijasa. Umetnost je jedna i nedeljiva. Ona se samo prividno ispoljava u različitim oblicima da bi pojačala čaroliju i sačuvala svoju misteriju. Umetnost je biće za sebe koje se hrani samo dušom i krvlju umetnika. Zato je umetnost umiranje u lepoti, a svako umetničko delo - jedna mala smrt, jedna presvučena anđeoska košuljica.
Zoran Radisavljević
01.01.00
Večernje novosti
20.06.2001.
KNJIZEVNA KRITIKA
Ludilo greha
"Martinov greh" Ranka Krstajica, u izdanju "Prosvete"
OVO u romanu Ranka Krstajica "Martinov greh" nije fantastika. To je moc greha da u coveku stvara granicna stanja kad se san i java mesaju i kad je ta vrsta ludila izlaz ili bekstvo svejedno.
Glavni junak vraca se u rodnu kucu, na ivici sume a da tacno ne zna ko je gde je i sta ce tu. Tu se jedva, i malo po malo priseca rodoskrvnog greha i svoga i svojih predaka, zbog cega se tacno ne zna ko je tu kome rod i pomoz bog. Sve je na nekoj ivici kad moze i ne mora da bude a biva i boli i muci negde iznutra, pomerajuci granice stvarnosti, koje su fantasticne, ka nestvarnostima koje bivaju realnost.
Pisac insistira da sve to bude ludilo a oseca da se tu ludilo i umetnost dodiruju. To je ispovedna poetika teskih snova i stravicnog bunila u jeziku, i bivanju koje iz tog jezika nice kao pod velom. Jezik se ovde prepreda oko vlati poetickih, melodicnih spazama sto bivaju iznad bivanja i raznose granicne omame covekove svesti u neku nepojamnu nedodjiju u kojoj je i strasno lepo i zlo ponad sebe opevano. To je jezik koji mili preko bivanja ostavljajuci klecani, svileni trag po njima, pa se ne zna da li je greh izvor umetnosti ili je umetnost greh.
Taj junakov nehoticni povratak - to je stara istina da se ubica vraca na mesto zlocina. I umesto da se sve negde u sebi samom izmiri, sve se jos zesce ponavlja. Incestuoznost raste, svest se pod njenom neminovnoscu rastace, pa je bunilo sve vece. I kad junak ponovo bezi, i cuje decji plac za sobom, sve je otislo predaleko. Samo je svest pomerena, stvarnost umetnosti razudjena toliko da se izdize iznad stvarnosti zivljenja.
To nije fantastika. To je velika moc umetnosti da postane cin bekstva, moc jezika da opisuje neopisivo i cuva tajnu bezeci od nje dok ga ona prati i podstice kao senka od koje se pobeci ne moze.
Dragoljub STOJADINOVIC
