Martin i Hana

28.10.11

Monparnas, nekada pariski slikarski kraj. Bulevar Raspaj, ulica u kojoj se rodila Simon de Bovoar, živeo Rembo, boravio Sava Šumanović, omiljeno šetalište Pikasa i Gertrude Štajn...

Ivana Hadži-Popović i Katrin Kleman u domu francuske književnice u Parizu
Ulazimo u elegantno zdanje u čijem je unutrašnjem dvorištu mala vila u staklu i zelenilu. Dočekuje nas Katrin Kleman, autorka romana „Martin i Hana“, o najvećem filozofu XX veka, i Hani Arent, jevrejskoj intelektualki velike duhovne dubine. On je njen profesor, ona njegov student. Uprkos njegovoj nacističkoj epizodi, njihova ljubav traje 50 godina. Ali sve vreme on je i oženjen sa Elfride...
Pokazujem joj prevod knjige na srpski jezik koju je izdao „Albatros plus“ iz Beograda. Korice na kojoj su fotografije filozofa i njegove učenice veoma joj se dopadaju i pita me da li su sve knjige kod nas tako lepe.
Budući da je ona Francuskinja, počinjem pitanjem:

Odakle zanimanje za Martina Hajdegera i Hanu Arent?
- Moji deda i baba stradali su 1944. u Aušvicu. Potom, studirala sam filozofiju, a u Francuskoj, Hajdeger je bio filozofski mentor. Nemačkom fenomenologijom bavili su se i Sartr i Lakan. Najzad, volim skandalozne veze, ljubav među neprijateljima, Tristana i Izoldu, našu evropsku matricu, mit koji nas je stvorio i koji uspeva.

U središtu vaše knjige ljubavni je trougao između Hajdegera, Hane i Elfride. Da li je na taj trougao imalo uticaja to što su oboje slavni?
- Ne, oni zapravo nikada nisu bili slavni i ljubavnici istovremeno. Kad je on bio slavan, ona nije bila ništa, kad je ona bila slavna, on nije bio ništa. Ne treba zaboraviti i treću jezivu Elfride.

Prema bibliografiji koju dajete na kraju knjige vidi se da ste koristili veliki broj biografskih izvora. A vaša mašta u tome?
- Moja mašta znala je ono što će se otkriti tek deset godina kasnije. Knjigu sam napisala u vreme kad njihova prepiska još nije poznata, a ja sam sve to već unela u roman. To mi se dešava često: nešto napišem, potom se ispostavi da se zbilo upravo tako.

Svoje najveće delo „Biće i vreme“ Hajdeger piše kada je njihova ljubav na vrhuncu. Mislite li da je tu uneo i deo misli Hane Arent?
- Uneo je njenu ljubav, njen poetski kapacitet, pojeo ih, svario. Ona je prvo bila pesnik, njena misao došla je s Amerikom, u kojoj boravi od 1941.

Da li mu ona obezbeđuje filozofsku nedodirljivost posle 1949?
- Filozofsku nedodirljivost obezbedila mu je Francuska i Žan-Pol Sartr, za koga je Hajdeger bio bog. Kada se Sartr 1938. inspirisao nemačkom fenomenologijom, sigurno nije o njegovom nacizmu znao ništa, a i u vreme Drugog svetskog rata bio je prilično neobazriv i naivan. Ni retki studenti koji su pre rata u Francuskoj studirali fenomenologiju nisu ništa znali. U Nemačkoj se, naravno, znalo, ali posle rata Hajdegerovo okruženje brižljivo je to skrivalo, nije im išlo u prilog. Bilo je njegovih učenika i još ih ima koji smatraju da on nije učinio ništa loše. Ni Karl Jaspers ništa nije govorio.
Mada filozof ruskog porekla, Vladimir Jankelevič, s kojim sam radila, nije dozvoljavao da se u njegovom društvu Hajdeger pominje. Nije objašnjavao zašto, samo je govorio da ima neke nacističke arhive, ali tada niko u to nije verovao. Sartr ni kasnije sigurno nije znao. Skandal je pukao sa osamdesetim i Viktorom Farijasom, čileanskim istoričarem i knjigom „Hajdeger i nacizam“.

Ljubav do poslednjeg daha

Budući da je njihov emotivni odnos počeo kad je Hana imala 18 godina pa do njenog poslednjeg dana, mislite li da se za oboje odigralo nešto značajno?
- Za Hajdegera baš i ne, pored nje imao je još ljubavnih veza. Za Hanu bilo je odlučujuće. Kad je 1933. napustila Nemačku, posle čega ju je čekalo teško iskustvo po francuskim logorima i izbeglištvu, raskinula je sa svime što je bio njen život: s rodnom zemljom, maternjim jezikom, velikom ljubavlju. Ljubav prema njemu i to što ju je voleo za nju je veoma važno. Da je Hajdeger nije napustio, bilo bi joj mnogo teže da ode, ali to ju je spaslo i učinilo filozofom.

Kad je Hana Arent 1933. pobegla iz Nemačke, prijatelji su je izvestili da se Hajdeger ružno ponaša prema filozofu Edmondu Huserlu, koji je Jevrejin. Ona mu šalje ljutito pismo i od njega dobija odgovor: „Kako se usuđujete da pomislite da sam antisemita kada sam voleo Vas?“
- Tačno, nije on bio antisemita, bio je kukavica. Antisemita je bila Elfride. Nacistkinja do kostiju i vrlo angažovana.

Čini se da na Hanu nije imao presudni uticaj njen veliki prijatelj i profesor, filozof Karl Jaspers, zadužen da komisiji Univerziteta u Frajburgu u vreme denacifikacije podnese izveštaj u kojem ga proglašava nacistom i opasnim za buduće studente. Odmah posle toga Hajdegeru ona pada pravo u zagrljaj. Zar to nije čudno za tako inteligentnu i obrazovanu Jevrejku?
- Nije, on je njena prva ljubav, filozofski učitelj, ima najlepši način da govori nemački, njen maternji jezik, a prema svemu tome ona je sentimentalna. Hoće da proveri kako sve to izgleda posle toliko godina i hoće da se osveti Elfride. Dolazi iz Amerike, vode ljubav, rehabilituje ga, štiti, sređuje mu tekstove, izbacuje sve što bi u Americi bilo sporno. Onda, otuda mu šalje svoje knjige, volela bi da joj uputi neku lepu reč, ali on ostaje hladan i ponaša se odvratno.

Kako objašnjavate da su se dva najvažnija čoveka njenog života nalazila na suprotnim stranama: Hajdeger nacista, Bliher komunista?

- Tu je i treći Ginter Štajn, alijas Anders, pisac. Bliher je bio autodidakt, levičar, utopista, u komunizmu mnogo angažovaniji, nego profesor Hajdeger u nacizmu. Inače, ne volim da suprotstavljam ta dva pojma.

Pre bih rekla da su ta tri veoma različita muškarca njenog života imala nešto zajedničko: seks s Hanom koji funkcioniše.

Može li se reći da je Hana Arent mrzela što je Jevrejka?
- O svom jevrejstvu pisala je zanimljive, ne pohvalne stvari i jevrejska zajednica ju je kritikovala. Imala je klasni pristup i kao i Frojd, gnušala se jadnih, prljavih Jevreja iz geta. To priznaje i sebe smatra otmenom, kultivisanom, vrlo slično Frojdu, iako je on iz geta potekao.

Da li je u ljubavi Hana nesretna? Da li je bolest njenog oca povezana s time?
- Veoma je važan njen sifilistični otac. U poslednjoj fazi njegove bolesti brinula je o njemu, a to je polna bolest. Do otkrića penicilina, 1939, to je užasna, veoma raširena bolest, građanska, svaki drugi muškarac je ima: umire se polako, menja se psiha, telo, nastupa opšta paraliza, delirijum. Isto kao kad bi nekoj devojčici danas otac umro od side.

Slažete li se da povodom genocida ona misli kao i Hajdeger - da su oni oduvek postojali?
- „Šoa“ je tehnički izum - u gasnim komorama Aušvica dnevno je stradalo deset hiljada ljudi. Tu je Hajdeger imao pravo. Rekao je da je to trijumf tehnike, ali nikada nije priznao krivicu. Samo je rekao: „Pogrešio sam“, nije se izvinio. Masakre sigurno nije odobravao, niko u Nemačkoj ih nije odobravao, ali do kraja ostao je nacista. Genocid kao ideja o krivici čitavog naroda razvila se mnogo kasnije, s rušenjem Berlinskog zida. S pojmom genocidnih ratova razvija se i dalje i postaje prava atomska bomba, ali to nije isto kao „Šoa“. Genocid je pisana volja o uništenju čitavog naroda. Nije to ni Ruanda, ni Jermeni ni Balkan, to su ratni zločini.
Na odlasku Katrin Kleman nam je još rekla i da kad je knjiga u Nemačkoj objavljena, Hajdegerov sin joj je pretio da će je tužiti i da će doći u knjižaru u Frajburgu gde je držala književno veče. Niti je došao niti ju je ikada tužio.

Ivana Hadži-Popović

09.08.12 Vreme

Ume to da bude velika nevolja, to kad čovek "misli u sebi" (a ne u drugome, šta li?), o čemu je Martin Hajdeger morao znati mnogo toga, jer postoje snažne indicije da je veoma često mislio u sebi, kako to već biva s filozofima. Ovo verovatno otuda što Hajdeger nije uspeo da se dovine do čistog zen stanja u kojem se načelno ne misli, ili barem ne "u sebi". A kako ono tačno izgleda poznato nam je iz antologijskog vica o Muji koji sjedi na kamenu, prolazi Suljo te ga pita "Šta to radiš, bolan Mujo, sjediš i misliš?", na šta će Mujo spokojno: "Jok, samo sjedim". U neku ruku, sjedeći & nemisleći Mujo je dovršeno i savršeno biće, impresivno poput mačke koja se sunča na stolici, biće koje je nekako unapred prevazišlo metafiziku i njojzi pripadajuće strepnje, otvorivši se čistom, neposredovanom postojanju. Mujo je nekako vanvremen i jednak samom sebi i otuda mu filozofija i "filozofiranje" naprosto nisu potrebni. Hajdeger, eto, ne dobacuje dotle, što ga istovremeno i nadahnjuje i muči, pa se otuda takoreći pravda zbog svog mentalnog poroka svojoj ženi Elfridi, kao u gorenavedenoj rečenici iz (recimo) romana Martin i Hana Katrin Kleman (s francuskog prevela Ivana Hadži Popović; Albatros plus, Beograd 2011).
Hm, kvragu, ako se Hajdegerova žena zove Elfride, zašto se onda roman ne zove Martin i Elfride? Eh, zato što od te građe romana bilo ne bi, ili bi bio užasno dosadan. Za roman je – kao i za štošta drugo, u knjigama i izvan njih – potreban treći, a još ako je taj treći niko drugi doli Hana Arent (koja takođe nije baš dobro stajala s Mujinom zen tehnikom), onda je to već sasvim druga pesma. Hana je Arent, dakle, taj "treći" u smislu jednoga Urednog Građanskog Odnošaja slavnog filozofa i njegove zakonite supružnice, ali opet, sam nas naslov upućuje i na moguće sasvim drugačije čitanje: porodična papirologija na stranu, nije li taj treći u ovoj priči baš ta mučena Elfride? Ona koja je imala teškoća da shvati zašto taj njen muž mora stalno nešto da "misli u sebi", mada mu se istovremeno i divila zbog svih tih misli koje je bezbeli slabo razumevala (a nerazumevanje načelno ne umanjuje divljenje, naprotiv).
Da su Hajdeger i Hana Arent "imali nešto" još kada je ona bila studentkinja a on filozofsko-profesorska "zvezda u usponu", te da je ta ljubavna veza na neki misteriozan način vaskrsavala i kasnije kroz njihov život, smatra se dokazanom stvari iz biografija dvoje filozofa. Da je odnos Martina i Hane, što kao ljubavnika, što kao filozofskih i političkih bića koja su se znala nalaziti na suprotnim stranama u ključnim pitanjima epohe (Hajdegerovo koketiranje s nacizmom, koje teško da je baš samo jedna nesrećna epizoda koja s njegovom filozofijom nema nikakve veze, ma koliko bezbrojni filozofovi epigoni to pokušavali dokazati; Hanino jevrejstvo, antinacizam, emigracija, antitotalitarizam, na koncu i bolni, ali neophodni i konsekventni sukob sa samim jevrejskim/izraelskim nacionalizmom) tema dostojna romana, u to je bilo lako poverovati. A sve što je dostojno romana, a još se zbiva među znamenitim i amblematičnim ličnostima epohe, taj će roman i dobiti... Pa se nama sada nositi s tim.
Valja odmah reći: knjigu Katrin Kleman čitao sam, naročito prvih, recimo, stotinak stranica, sa otporom koji se gdegde graničio s podsmehom; ima u njoj nečega – čuj, nečega: mnogo čega! – od herc-romana koji se, eto, ne dešava između sredovečne daktilografkinje zvane Helga i muževnog raspuštenca-fizijatra zvanog Udo u kakvoj romantičnoj mitteleuropskoj banji, nego između dvoje velikih filozofa, uz odlučujuće prisustvo Trećeg Elementa u vidu Elfride. Taj iritirajući herc-ton provlači se ovom knjigom uzduž i popreko, a utisku nimalo ne pomaže ni traljavo obavljen urednički posao srpskog izdanja, to jest pre svega upadljiva lektorsko-korektorska neuređenost prevoda. U takvim situacijama najpametnije je zafrljačiti knjižuljak o zid i okrenuti se nečemu drugom, zar ne? Nije li život prekratak da se majemo loše zaslađenim limunadama, koje pri tome i nisu od pravog limuna? Pa ipak, knjigu sam dočitao i, štaviše, nije mi žao zbog toga. Jer je, odviše lako uočljivim nedostacima uprkos, bila vredna utrošenog vremena. Eto paradoksa? Možda, ali kako god. O čemu se tu onda radi?
Godina je 1975, Hajdeger je vrlo star i vrlo bolestan, jedva i svestan sveta oko sebe; Hana Arent dolazi mu u poslednju posetu; Elfride, koja Arentovu instinktivno nikada nije "mirisala" (last but not the least zbog svog dubinskog antisemitizma), ali je zapravo tek vrlo kasno saznala za "pravu" prirodu veze između njenog muža i nje, dočekuje je s – vidi vraga – hladnim neprijateljstvom, ali dve žene ipak stupaju u dugačak razgovor (obe su svesne da je to i opraštanje i oproštaj, u izvesnoj meri) koji je nekovrsna okosnica ovog romana: verbalni sraz dveju suparnica, kao odmeravanje i trajan, dubinski sukob dva životna principa, jednog recimo (malo)građanskog, kućevno-domaćinskog, mediokritetskog (a kojem će Arentova pripisati i Hajdegerovo posrtanje oko hitlerizma, dakle transferišući ga Elfridi, kao da je ona filozofov duhovni guru za "zemaljske stvari"...), a drugog pak filozofskog i u isto vreme aktivnog, u-svetu-delujućeg; a šta je jadni, već uglavnom nesvesni Martin u svemu tome? Eh, biće razapeto između svoje prirode i svojih strasti... Ta, nije li Hana njegov "prirodni" životni partner, a ne priprosta, posesivna hausfrau Elfride? S jedne strane da, ali opet, nije li filozof izabrao baš tu i takvu Elfride da bude karijatida na kojoj će se zasnivati "praktična" strana njegovog života, da bi on mogao "misliti u sebi" do mile volje? Ako je tako, i ako je – suma sumarum – u svemu tome ipak bio nesrećan, nije li to nesreća koju je posve zaslužio? Te ne važi li to, u neku ruku, i za trajnu, neizlečivu fasciniranost Hane Arent svojim moralno vrlo dubioznim ljubavnikom? Zašto čovek koji nepodnošljivo olako odbaci ljubav svog života ne bi odbacio i štošta drugo?
Knjiga Katrin Kleman, osim okosnice u vidu dijaloga dveju ostarelih žena, vrluda kroz vremena i prostore dvadesetog veka, kroz živote dvoje filozofa, tražeći u njima uzroke i objašnjenja njihovih životnih puteva i posrtanja, uzgred fino ocrtavajući glavne međaše i prevratne događaje epohe. Što toga više ima, to onaj isprva presnažni herc utisak slabi, zato mi je knjiga u svojoj drugoj i trećoj trećini nekako više prijala – ili sam se samo bolje adaptirao na taj ton... U svakom slučaju, na koncu se pokazuje da je Martin i Hana štivo koje je zagrebalo po prirodi jednog na mnogo načina fascinantnog odnosa na način koji neretko uspeva da nadiđe ugrađenu jednodimenzionalnost i tabloidnost; dovoljno za kvalitetno letnje štivo, ali još bolje ako posluži kao izazov za čitanje nekoliko ozbiljnih, a lako dostupnih intelektualno-biografskih studija (o) ovim filozofima, pre svega o Arentovoj.
O Muji, što jeste jeste, niko neće napisati "intelektualnu biografiju", valjda otuda što je on sam sopstvena biografija, a to nas vraća na priču o zenu i o savršenstvu, običnom čoveku – pa makar bio i filozof – sasvim nedostižnom...

Teofil Pančić

21.02.12 Danas

Poznata francuska spisateljica Katrin Kleman, autorka brojnih i zapaženih rasprava iz oblasti sociologije i teorijske psihoanalize, dugogodišnja saradnica uglednog profesora filozofije na pariskoj Sorboni Vladimira Jankeleviča, podstaknuta intelektualnom biografijom Hane Arent, koju je sačinila Elisabeth Young Bruehl - napisala je zanimljiv i uzbudljiv roman - koji u osnovi predstavlja pre svega intimnu dramu dveju žena: Elfride, Hajdegerove supruge, rigidne protestantkinje i zlobne antisemitkinje, i Hane Arent, dugogodišnje saradnice i ljubavnice velikog nemačkog mislioca.
Naime, mlada studentkinja Hana i njen sedamnaest godina stariji profesor od svog prvog susreta na univerzitetu u Frajburgu 1924. godine, doživeli su obostranu, gotovo strasnu ljubav koja je vremenom prerasla u trajnu emotivnu i duhovnu bliskost što ih nije napuštala do kraja života. Za dugogodišnju vezu između Martina i Hane, Hajdegerova supruga Elfride je saznala sa impozantnim zakašnjenjem od četvrt veka. Po svemu sudeći, u ovoj činjenici valja potražiti razloge ogromne mržnje koju je Elfride ispoljavala prema svojoj suparnici, znamenitoj jevrejskoj filozofkinji. Godine 1975. Martin Hajdeger je već ozbiljno oronuli i bolesni starac koji nakon dugog vremena, u svojoj vlastitoj kući, prima u posetu Hanu Arent. Iako je za sve ovo unapred znala, Elfride nije imala dovoljno smelosti da Hanin dolazak na bilo koji način spreči. U tom trenutku započinje duga - nimalo prijatna rasprava dveju žena. Hana sa uzornom upornošću optužuje Elfride da je ona isključivi krivac Hajdegerovog olakog pristajanja uz nacistički režim, dok Elfride optužuje Hanu da je bizarna preljubnica i podla „rušiteljica srećnih brakova“. Dve starice se međusobno žestoko optužuju, ogrezle u mržnji i povremenoj volji za kakvim-takvim izmirenjem.
Razume se, kao i u nekim drugim prilikama, delo Katrin Kleman je uobičajen spoj faktografske građe i spisateljičine fikcije. Rečju, ovaj spis nije filozofski traktat nego književno svedočanstvo o jednoj skrovitoj, ličnoj povesti Hajdegerovih i kao takvog ga treba čitati.
Svega nekoliko meseci nakon posete čoveku svoga života, Hana Arent umire u Njujorku, u 69. godini života. Godinu dana docnije, 1976. u Frajburgu, u osamdeset i sedmoj godini umire i Martin Hajdeger. Čudesnom igrom sudbine, kako to inače često biva, Elfride je nadživela i Martin i Hanu. Umrla je 1992. u devedeset i osmoj godini života. Dočekala je pad Berlinskog zida, ali i trijumf vladavine planetarne tehnike kao presudnog činioca univerzalne globalizacije sveta, onakvog kakvog ga je u svojim filozofskim i profetskim slutnjama nagovestio njen slavni suprug Marti Hajdeger - najveći i najkontroverzniji nemački mislilac dvadesetog veka.

Jovo Cvjetković

27.01.12 Večernje novosti

U delu Katrin Kleman kroz tri ispovesti osvetljeni etički i politički stavovi, ali i erotski porivi čuvenog filozofa i njegove studentkinje.

NAD bolesničkom posteljom penzionisanog profesora filozofije susreću se dve starice. Supruga i ljubavnica. U jednom dugom kišnom danu, odani čuvar njegovog porodičnog mira i njegova najveća životna strast, pokušavaju da svedu decenijske račune... Zaplet u ovom ljubavnom trouglu dobija neočekivani obrt sa saznanjem da su ljubavnici Martin Hajdeger i Hana Arent.
Francuska književnica Katrin Kleman ispisala je ovu priču inspirisana poslednjim susretom jednog od najvećih nemačkih filozofa 20. veka, osuđenog zbog podrške nacistima i njegove nekadašnje učenice, koja je svetsku slavu slobodnog mislioca stekla zalažući se za prava svojih sunarodnika Jevreja. Roman “Martin i Hana”, u prevodu Ivane Hadži-Popović, nedavno je, dvanaest godina posle prvog francuskog izdanja, objavio “Albatros plus”.
“Hana je bila more, Orijent zore, a Martin - Zapad sutona, spoj između sunca i bivstva. Na tom mestu iz snova, Martin nije imao drugih reči. Njegove oči nestajale su u Haninim, do kože,” piše Katrin Kleman.
ROMANI I ESEJI FRANCUSKOJ i svetskoj javnosti Katrin Kleman jednako je poznata kao romanopisac i autor teorijskih eseja. Završila je čuvenu parisku “Ekol normal Superijer”, gde se školovala pod uticajem Klod Levi Strosa i Žaka Lakana, pokazavši posebno interesovanje za antropologiju i psihoanalizu. Bila je i dugogodišnji asistent Vladimiru Jankeleviču na Sorboni. Prvi roman “Sultanija” objavila je 1981. godine, a slede “Venecijanski Maor”, “Plava strava”, “Za ljubav Indije”, “Gospođa”, “Teovo putovanje” i “Martin i Hana”. Od teoretskih dela izdvajaju se “Klod Levi Stros ili ustrojstvo i nesreća”, “Snaga reči”, “Frojdova deca su umorna”, “Život i legenda Žaka Lakana”.
Radnja romana započinje 15. avgusta 1975. godine, kada na proputovanju kroz Evropu, Hana Arent koja tada već 30 godina živi u Americi, dolazi u Frajburg i zatiče nemoćnog i posrnulog Martina, muškarca koji je snagom svoje misli pola veka bio vladar njenoga srca i uma, uprkos muževima, ljubavnicima, ratu, holokaustu.
Nad njim bdi Elfride Hajdger “Nemica, zakonita.”
Držeći se okvira činjenica iz života Hajdegerovih i Arentove, Katrin Kleman i sama filozof po obrazovanju, kroz tri paralelne ispovesti, osvetljava etičke, političke, životne stavove svojih junaka, ali i njihove erotske porive:
“Zajedno, kada su se voleli, Martin i Hana slušali su Betovena, ne paleći lampu. Na njihove isprepletane ruke padala je senka, na njihove neme usne; i kada je klečeći između Martinovih nogu Hana poželela da se pomeri, stezao ju je jače, da nekako zauzda njeno nestrpljivo telo.
Muzika nije volela uzbuđenje, muzika nije podnosila stvarnost... Potom bi igla na ploči počela da grebe. Martin bi popustio stisak kolena i nagao se da svoje usne spusti na Hanine, jezik ubaci do njenog nepca i tako upije melodiju, koja se završila.”
Romansa je započela 1924. na univerzitetu u Marburgu, a tajno su se sastajali četiri godine (Martin je već sa Elfride imao dva sina). Već slavni profesor Hajdeger, koji je poklekloj nemačkoj i umornoj evropskoj misli vratio veru u moć filozofije, nadahnuće nalazi u 17 godina mlađoj Jevrejki, koja mu se divi studentskim zanosom. U romanu Klemanove, zove je “moja Grčka”:
“Zemlja korena, govorio je. Domovina filozofije. U pepeljastoj senci maslina, duh Grčke iskrsavao je između dorskih stubova, a duh Grčke bila je ona, govorio joj je Martin.”
Kada pedeset godina kasnije, Hana Arent ulazi u konačan obračun sa svojom suparnicom, jedna od najvatrenijih rasprava vodi se oko toga koja je od dve žene imala presudniji uticaj na nastajanje čuvenih Hajdegerovih dela. Elfride ističe svoju požrtvovanost, odanost, praktičnost, dok je Hana imala svoje, materijalne dokaze:
“Pismo joj je poslao u vreme kada je iznajmio seosku sobu da bi radio u miru, bez porodice. ’Bivstvo i vreme’ nastalo je u vrsti filozofske groznice, koju bez nje ne bi ni spoznao, bez njegove tajne devojke. To joj je i napisao”.
Ljubavna oluja smiruje se Haninim bekstvom u Berlin, da bi na scenu stupila istorijska pošast, marš nacista ka vlasti, zbog koje će svoje bekstvo, kao Jevrejka, nastaviti ka Francuskoj, a potom i Americi. U onom što je za Hanine sunarodnike bila smrtna presuda, veliki profesor Hajdeger vidi istorijsku šansu za svoju otadžbinu.
Učlanjuje se u Hitlerovu stranku, postaje rektor frajburškog univerziteta, ali vrlo brzo, kada od njega zatraže da ukloni nepodobne ljude i knjige, posle samo deset meseci - daje ostavku.
Taj kratak politički zanos i zabluda, koštaće ga posle rata: otpušten je sa fakulteta, oduzete su mu počasti, osuđen na tri godine gubitka građanske časti. Veliki Hajdeger povlači se u sebe, u depresiju... Sve dok se 1950. godine u njegov život ne vrati Hana. Još jedan strastan susret, posle koga Elfridi prvi put priznaje svoju tajnu ljubav. Martin i Hana viđaće se i dopisivati još četvrt veka, ali nikad više sami uz Betovena. Nad njihovim susretima stražariće verna supruga.
Samo četiri meseca posle poslednje posete Frajburgu, Hana Arent umire u Njujorku, u šezedset devetoj godini. Pokosiće je srčani udar pred prijateljima. Šest meseci kasnije umire u svom krevetu već ozbiljno oboleli Martin. Elfride Hajdeger nadživeće ih skoro dve decenije. Umrla je u 98. godini i sahranjena je pored svog muža.

POZORIŠNA VERZIJA

LjUBAV Hane Arent i Martina Hajdegera dospela je i na pozorišnu scenu, ali ne kao dramatizacija romana Katrin Kleman. Pod istim imenom “Martin i Hana”, komad koji se igrao na of Brodveju i na nekoliko britanskih scena napisala je novinarka Kejt Fodor. Svoje delo zasnovala je na prepisci između bivše studentkinje i njenog profesora, a radnja drame započinje tokom Nirmberškog procesa, sa koga Hana Arent izveštava za “Njujorker”, istovremeno započinjući pismo Hajdegeru u kome povlači prethodno izrečene optužbe na račun njegove saradnje sa nacistima.

Miljana KRALj

16.10.11 Politika

Nedavno se pojavio prevod knjige Martin i Hana,francuske spisateljke Katrin Kleman (Albatros plus, Beograd, 2011). Skretanju pažnje na tu knjigu znatno je doprineo tekst „Neprijatelji u zabranjenoj ljubavi“, koji je Mirjana Sretenović objavila u Kulturnom dodatku „Politike“ od 10. septembra 2011. Pročitavši tu veoma povoljnu recenziju, bio sam podstaknut da knjigu Klemanove o Martinu Hajdegeru i Hani Arent (jer o njima je, zajedno s Elfridom Hajdeger, tu reč) odmah nabavim, utoliko pre što sam se poslednjih godina, u sklopu istraživanja o Hajdegerovoj filozofskoj prepisci, bavio i odnosom Arentove i Hajdegera. Kada sam knjigu pročitao, bio sam zaprepašćen – ne toliko njom samom, mada se autorka tek ponegde uzdigla iznad pretenciozne trivijalizacije (s primesama pornografije) jednog složenog egzistencijalno-intelektualnog odnosa u čijoj se osnovi nalazila ljubav, koliko nedopustivo velikim brojem prevodilačkih, iz neznanja nastalih promašaja i grešaka koji su tu knjigu, ionako ne naročito vrednu, sasvim unakazili i upropastili. Dokazâ ima na pretek.
Već je prva reč u knjizi pogrešno prevedena! Umesto „Frajburg u Brajzgau“ ili jednostavno „Frajburg“, stoji: „Frajburg-na-Brizgau“ (str. 7). To se provlači kroz celu knjigu, ponekad i kao „Frajburg-na-Brisgau“ (str. 68). Isto je i s „Kenisbergom“, kako prevoditeljka dosledno piše (str. 53, 62, 126, 145), ne znajući da je ime toga grada, za filozofiju toliko značajnog, „Kenigsberg“. Ako je u ovom slučaju jedno slovo uporno izostavljano, u drugom je nepotrebno dodavano. Prevoditeljka, naime, u celoj knjizi piše „Totenauberg“ (str. 46, 88, 93, 158, 194, 195), iako je pravi naziv „Totnauberg“. Za nju se, inače, Totnauberg nalazi u „Crnoj šumi“ (str. 88, 93), kako istrajno (osim na jednom mestu, str. 158) prevodi „Švarcvald“, naziv koji se i kod nas upotrebljava (deca, na primer, u geografiji uče da Dunav izvire u Švarcvaldu). Kolike su prevoditeljkine nevolje s nazivima nemačkih mesta ili pokrajina, pokazuje i ovaj drastičan primer: umesto „Baden-Virtemberg“, što je tačan naziv jedne nemačke federalne jedinice, ona piše: „Bade-Vurtemberg“ (str. 111). Da bi pak zbrka bila potpuna, ona se ne pridržava ni te greške, nego pravi još dve, jer se nailazi i na „Bad-Vurtemberg“ (str. 307), kao i na „Bade-Virtemberg“ (str. 248). Kod nje se, inače, pojavljuje „Švabija“ (str. 48), što zvuči pogrdno (iako nije pogrešno), dok bi „Švapska“ svakako zvučalo prihvatljivije. Kod nje je „Nirnberg“ postao „Ninberg“ (str. 63), jezero „Rajhenau“ pretvoreno je u „Rajzenau“ (str. 70), manastir „Bojron“ u „Beron“, a „Hesen“, nemačka pokrajina, u „Hese“ (str. 140), prezime poznatog pisca.
Nije manja prevoditeljkina nevolja ni sa imenima. Ona je Imanuela Kanta prekrstila u „Emanuela“ (str. 63), a Bihnera (Georga, nemačkog književnika) u „Buknera“ (str. 218). Marta Bervald, majka Hane Arent, kod nje je „Marta Birvald“ (str. 275), a Elizabeta Blohman „Elizabeta Blokman“ (str. 90).
Neko bi te greške s jednim slovom mogao smatrati oprostivim, a ukazivanje na njih sitničavim. Dobro. Ali, šta da se radi s „Ben fon Vajsom“ (str. 33), jer je, u stvari, reč o Benu fon Vizeu, bliskom prijatelju Hane Arent iz mladih dana?! Nije drukčije ni sa „Karlom Lovičem“ (str. 313). Prevoditeljka jednostavno ne zna da je taj izmišljeni „Lovič“ stvarni Karl Levit, poznati Hajdegerov učenik i, docnije, oštar kritičar, čije su knjige, o čemu prevoditeljka očigledno nije obaveštena, štampane i kod nas.
Naposletku, prevoditeljka nam je velikodušno podarila i jedno svoje krupno otkriće, obogaćujući naše dosadašnje znanje o Platonu i unoseći pravu pometnju u redove poznavalaca Platonovog dela. Od sada bi, naime, u spisak Platonovih dijaloga neizostavno trebalo uvrstiti i onaj koji se, kako nas je obavestila, zove Banket (str. 80)! Do sada se kod nas, zahvaljujući prevodu našeg uglednog filologa i filozofa Miloša Đurića, znalo za Platonovu Gozbu, ali će se od sada morati voditi računa i o Platonovom Banketu. A možda će se na kakvom banketu, upriličenom, recimo, u Crnoj šumi, naći i vispren gost koji će biti kadar da razabere šta je „gluvarenje bivstva“, kako se prevoditeljka zabavno izrazila na str. 123.
Ako bi se neko zapitao kako je urednik mogao da „pusti“ tako aljkavo prevedenu knjigu, njegovo pitanje bi se ispostavilo kao neumesno. Jer, prevoditeljka knjige s tolikim promašajima i greškama jeste u isti mah urednica biblioteke (Galika) u kojoj je knjiga objavljena. Pogubna personalna unija. A pošto nigde nije navedeno ime korektora ili korektorke, na dušu urednice moraju ići i mnogobrojne štamparske greške.

Danilo N. Basta


Politika, 30.10.2011.


Slovne greške i ostalo

Povodom teksta „Banket u Crnoj šumi”, u Kulturnom dodatku „Politike”, od 15. oktobra 2011.

U svom članku Banket u Crnoj Šumi, uvaženi akademik Danilo N. Basta ne samo da kritikuje recenziju Mirjane Sretenović romana Martin i Hana o najvećem filozofu dvadesetog veka Nemcu Martinu Hajdegeru, objavljenu u „Politici”, 10. septembra 2011, i pisca Francuskinju Katrin Kleman,koja se tek na „retkim mestima uzdigla iznad pretenciozne trivijalnosti s primesama pornografije”, već je i taj „loš” roman potpuno „upropašćen i unakažen nedopustivo velikim brojem prevodilačkih grešaka”.
Kad se njegov obiman tekst od pedeset sedam redova pročita, na prvi pogled zaista se čini da je ta knjiga, budući „bez literarne vrednosti”, prevodom svedena na ništavilo. A, zapravo greške koje se pripisuju „prevoditeljki” koja je knjigu prevela s francuskog, što nije bez značaja za ocenu grešaka, a ne s nemačkog jezika svode se na: jednoslovne: umesto pravilnog Kenigsberg u knjizi stoji Kenisberg, umesto Totnauberg stoji Totenauberg, umesto Rajhenau stoji Rajzenau, umesto Hesen stoji Hese, što je Gospodin Basta iskoristio da se prevodiocu podsmehne kako ne samo da ne zna da prevodi nego nije čula ni za velikog nemačkog pisca Hermana Hesea. Umesto prezimena Bervald stoji Birvald,umesto prezimena Blohman stoji Blokman i to samo na jednom mestu,dok je na ostalim pravilno, umesto Imanuel Kant stoji Emanuel; dvoslovne: umesto Bojron stoji Beron, umesto Bihner stoji Bukner, umesto Beno Fon Vize stoji Beno Fon Vajse; i višeslovne:umesto Frajburg-u-Brajzgau stoji Frajburg-na-Brizgau, umesto Baden-Virtemberg negde stoji Bade-Vurtemberg, negde Bad-Vurtemberg, a negde Bade-Virtemberg.
Za geografsku oblast Švarcvald,koju Francuzi nazivaju Crna Šuma, pri prevodu koristila sam obe reči, što mi je zamereno. Za Švabiju (kako stoji u prevodu) kaže da nije pogrešno koliko je pogrdno i da bi „Švapska” bilo prihvatljivije,mada stanovnici te oblasti sami sebe nazivaju Švabama.
Najzad dolazim i na greške koje lično smatram velikim propustom: za Platonovu Gozbu u prevodu stoji Banket, kao i kod Francuza, a u bibliografiji na kraju knjige za Hajdegerovog učenika Karla Levita – Karl Lovič.
Na kraju naglasila bih da je sve vreme reč o romanu kao književnom žanru, ne o filozofskim spisima referentnim za nauku, pa nalazim da čitaoci ovog zanimljivog romana o ljubavnom trouglu između Hajdegera, Elfride i Hane Arent ipak neće biti oštećeni. I da su reči koje je akademik upotrebio: „zaprepašćen, unakažen, upropašćen” potpuno neprimerene dobronamernoj kritici, preterane i neumesne i, reklo bi se, u funkciji njegove lične promocije.
Uostalom, ovakve greške dogodile su se, eto, i u ozbiljnoj izdavačkoj kući kao što je „Albatros Plus”. Uočili smo ih i sami, pa je u pripremi i erata za ovaj roman.

Ivana Hadži-Popović

„prevoditeljka i urednica – pogubna personalna unija”,
kako reče cenjeni profesor, dakle najzad otkriveni „pogubni sukob interesa i u nas”

11.09.11 Politika

U knjizi „Martin i Hana” Katrin Kleman piše o odnosu poznatih filozofa, Nemca Martina Hajdegera i Jevrejke Hane Arent, unutar ljubavnog trougla, ali i političkih prilika 20. vekaMartin Hajdeger
Dve žene združene nad posteljom onemoćalog voljenog čoveka za čiju su se naklonost godinama takmičile, piju zajedno kafu i drhte nad uzglavljem najvećeg filozofa 20. veka Martina Hajdegera, dok njegov blistavi um, u košmaru, više nije u stanju da promišlja velika pitanja bivstvovanja i egzistencije. Jedna mu je žena, brižna supruga i majka, koju je zapostavljao posvećen knjigama i filozofskim razmišljanjima, druga ljubavnica, eliksir mladosti i intelektualnog naboja. Elfride Hajdeger, Hana Arent i Martin Hajdeger – ljubavni trougao, zabranjena ljubav i sveznajući pripovedač zajedno sa njima.
Francuski filozof, pisac, feministkinja i književna kritičarka Katrin Kleman u knjizi „Martin i Hana” (Albatros plus) uvodi nas kroz ključaonicu Hajdegerove kuće, i na osnovu svojevrsnog književnog voajerizma uvlači čitaoca u lavirint njihovih krivica, prezira, rivaliteta i strasti.
Inspiraciju za knjigu autorka je našla na osnovu nekoliko redova koje je napisala Elizabet Jung-Beruel, biograf Hane Arent, o primirju, odnosno pomirenju dve žene pored kreveta bolesnog voljenog, s namerom da opiše podjednako buran život dvoje poznatih filozofa.
Pomoću vremenskih kolaža Katrin Kleman ocrtava portret nemačke teoretičarke politike i filozofa jevrejskog porekla, Hane Arent, opčinjene delima svog profesora Hajdegera i pre njihovog ličnog poznanstva. Sedamnaest godina stariji profesor, iako promenljivog raspoloženja, ni zgodan, ni lep, „ jedna zabrinuta duša u zdepastom telu”, s mračnim mislima, kao maleni Bog erudicijom je zasenio mladu nadobudnu intelektualku u nastajanju. Njihova zabranjena ljubav, s prekidima, između ostalog i zbog Haninih odlazaka u Francusku, Španiju i Ameriku, ali i ostalih njenih ljubavi, za suprugu Elfride ostaje tajna čitavih dvadeset godina.
Prateći razgovore dve neprijateljice kroz čitavo štivo, čitalac će, međutim, shvatiti da su poznatom blistavom umu i podvojenom čoveku, i bile potrebne ove dve žene, i da se s različitim uzimanjima od njih dve tek tada osećao potpuno i ostvareno. Elfride je Martinu održavala kuću i gnezdo, bila besprekorna kuvarica-kućanica, „s gotovo smislom za poslove unutar domaćinstva”, dok je sa Hanom mogao da bude Hajdeger koji je plenio pažnju u dugim i neiscrpnim filozofskim razgovorima.
Katrin Kleman pušta dve junakinje da se razgovorom ogledaju jedna u drugoj i upoznaju nepoznatu stranu čoveka kojeg su delile. Hana, građanka s šeširom, i Elfride, s keceljom i pletenicama oko glave. Jedna svetlost, druga senka. Jevrejka i Nemica. „Jedna sidro, druga talas”. I naposletku, obe na istom.
Katrin Kleman ne zaobilazi ni kratak ali pažnje vredan deo Hajdegerovog života koji se odnosi na njegovu nacističku prošlost i predstavlja nam promišljanja Jevrejke Hane Arent o tim, za nju razdirućim, pitanjima imajući u vidu da se upravo Arentova u svojim delima bavila pojmovima banalnosti i radikalnosti zla.
Hajdegerova podrška nacističkom pokretu za vreme svog mandata na dužnosti rektora u Frajburgu, za koju Hana krivi politički obojenu Elfridu – „Nemicu do kostiju”, završava se vrlo brzo zbog njegovog potonjeg neslaganja sa nacistima.
Književni kritičari će ironično primetiti da ova knjiga i pored, u prvom planu date, psihološke i etičke perspektive, zapravo pokazuje da je moguće strasno voleti svog najljućeg neprijatelja i kako dve nepomirljive strane, Jevreji i Nemci, ipak mogu biti prijatelji i posle holokausta...

Mirjana Sretenović