Mali princ

Tada se pojavi lisica:
- Dobar dan - rece lisica.
- Dobar dan - pristojno odgovori mali princ, okrene se ali ne
vide nista.
- Evo me ovde - rece jedan glas - pod jabukom.
- Ko si ti? - upita mali princ. - Vrlo si lepa...
- Ja sam lisica - rece lisica.
- Dodji da se igramo - predlozi joj mali princ. - Tako sam tuzan.
- Ne mogu sa tobom da se igram - rece lisica - Nisam pripitomljena.
- O, oprosti! - rece mali princ.
Ali razmislivsi, on doda:
- Sta to znaci "pripitomiti"?
- Ti nisi odavde - rece lisica - sta trazis?
- Trazim ljude - rece mali princ. - Sta to znaci "pripitomiti"?
- Ljudi - rece lisica - imaju puske i love. To je bas nezgodno!
Jedino to ih zanima. Trazis li kokosi?
- Ne - odvrati mali princ. - Ja trazim prijatelje. Sta to znaci
"pripitomiti"?
- To je nesto vec odavno zaboravljeno - rece lisica.- To znaci
"uspostaviti veze".
- "Uspostaviti veze?"
- Naravno - rece lisica. - Ti si za mene jos uvek samo decak
slican stotinama hiljada drugih decaka. I nisi mi potreban. A ni
ja tebi nisam potrebna. Ja sam za tebe samo lisica kao stotine
hiljada drugih lisica. Ali ako me pripitomis, bicemo stvarno
potrebni jedno drugom. Ti ces za mene biti jedini na svetu. Ja
cu za tebe biti jedina na svetu.
- Pocinjem da razumem - rece mali princ. - Postoji jedna ruza...
milim da me je ona pripitomila...
- To je moguce - rece lisica. - Na Zemlji ima svega i svacega...
- Ah, to nije na Zemlji - rece mali princ.
Cinilo se da je lisica vrlo radoznala:
- Na nekoj drugoj planeti?
- Da.
- Ima li na toj planeti lovaca?
- Nema.
- Gle, to je zanimljivo! A kokosi?
- Nema.
- Nista nije savrseno - uzdahne lisica.
A lisica se vrati svojoj misli:
- Moj zivot je jednolican. Ja lovim kokoski, ljudi love mene.
Sve su kokosi slicne i svi ljudi su slicni. Ja se dakle, pomalo
dosadjujem. Ali, ako ne ti pripitomis, moj ce zivot biti kao
obasjan suncem. Upoznacu bat koraka sto ce se razlikovati od
svih ostalih. Drugi me koraci teraju pod zemlju. Tvoji ce me
kao muzika mamiti iz brloga. I onda pogledaj! Vidis li, tamo
dole, on zitna polja? Ja ne jedem hleb. Zito meni nista ne
znaci. Zitna me polja ni na sto ne podsecaju. To je tuzno! Ali
ti imas kosu boje zlata. Bice divno kad me pripitomis. Zito,
koje je zlacano, podsecace me na tebe. I ja cu voleti sapat
vetra u zitu...
Lisica zacuta i dugo je gledala malog princa.
- Molim te, pripitomi me...- rece ona.
- Vrlo rado - odgovori mali princ - ali nemam mnogo vremena.
Moram pronaci prijatelja i upoznati jos kojesta.
- Covek poznaje samo one stvari koje pripitomi - rece lisica.
Ljudi vise nemaju vremena da bilo sto upoznaju. Oni kupuju vec
gotove stvari kod trgovaca. Ali kao ne postoje trgovci prijateljima,
ljudi vise nemaju prijatelja. Ako hoces prijatelja, pripitomi me!
- Sta moram uciniti - upita mali princ.
- Moras biti vrlo strpljiv - odgovori lisica. - Prvo ces sesti
malo dalje od mene, eto tako, u travu. Ja cu te gledati krajickom
oka, a ti neces nista govoriti. Govor je izvor svih nesporazuma.
Ali ces svakoga dana moci sesti malo blize...
Sutradan mali princ ponovo dodje.
- Bolje bi bilo da si dosao u isto vreme - rece lisica - Ako
budes dolazio, na primer, u cetiri sata posle podne, ja cu biti
srecna vec u tri sata. Sto vreme bude dalje odmicalo, bicu sve
srecnija. U cetiri sata bicu vec toliko uzbudjena i uznemirena:
otkricu cenu srece! Ali ako budes dolazio bilo kada, ja nikada
necu znati za koji sat da pripitomim srce... Za to su potrebni
pravi obredi.
- Sta je to obred? - upita mali princ.
- I to je nesto davno zaboravljeno - rece lisica. - To je ono
sto jedan dan cini razlicitim od drugoga, jedan sat razlicitim
od drugih sati. Kod mojih lovaca, na primer, postoji jedan obred.
Oni cetvrtkom plesu sa seoskim devojkama. Zato je cetvrtak divan
dan! Ja se odsetam, cak do vinograda. Kad bi lovce plesali bilo
kada,svi bi dani licili jedan na drugi, a ja ne bih imala odmora.
Tako mali princ pripitomi lisicu. A kad se priblizio dan
rastanka:
- Ah! - rece lisica... - Place mi se.
- Sama si kriva - rece mali princ - ja ti nisam zeleo nikakvo
zlo, ali ti si htela da te pripitomim...
- Naravno - rece lisica.
- Ali sad ti se place! - rece mali princ.
- Naravno - odgovori lisica.
- Time, znaci, nista ne dobijas!
- Dobijam - rece lisica - zbog boje zita.
- Zatim se vrati da mi kazes zbogom, za cu ti pokloniti jednu
tajnu.
Mali princ podje da pogleda ruze.
- Vi uopste ne licite na moju ruzu, vi jos niste nista - rece
im on. Niko vas nije pripitomio, a ni vi niste nikoga pripitomile.
Vi ste kao sto je bila moja lisica. Bila je to obicna lisica
slicna stotinama hiljada drugih lisica. Ali ja sam je napravio
svojom prijateljicom, i ona je sada jedinstvena u svetu.
Ruzama je bilo vrlo neprijatno.
- Lepe ste, ali ste prazne - rece im on jos.- Za vas covek ne
moze umreti. Zaista, obican bi prolaznik poverovao da moja ruza
lici na vas. Ali ona je sama vaznija od svih vas zajedno zato sto
sam ja nju zalivao. Zato sto sam ja nju stavio pod stakleno zvono.
Zato sto sam ja nju zastitio zaklonom. Zato sto sam zbog nje
poubijao gusenice (osim one dve-tri sto sam ih ostavio radi leptira).
Zato sto sam ja nju slusao kako se zali, hvali, ili kako ponekad
cak i cuti. Zato sto je moja ruza.
I opet se vrati lisici.
- Zbogom - rece on.
- Zbogom - rece lisica. - Evo moje tajne. Vrlo je jednostavna:
covek samo srcem dobro vidi. Vazno je ocima nevidljivo.
- Vazno je ocima nevidljivo - ponovi mali princ da bi zapamtio.
- Vreme sto si ga izgubio za svoju ruzu cini tu ruzu tako
dragocenom.
- Vreme sto sam ga izgubio za moju ruzu... - ponovi mali princ
da bi zapamtio.
- Ljudi su zaboravili tu istinu - rece lisica. - Ali ti ne smes
da je zaboravis. Ti postajes zauvek odgovoran za ono sto si
pripitomio. Ti si odgovoran za svoju ruzu...
- Ja sam odgovoran za svoju ruzu... - ponovi mali princ da bi
zapamtio.

01.01.00

Blic 14.02.2000.

Profesor Mihailo Pavlović povo dom stogodišnjice legendarnog francuskog pisca i pilota Sent Egziperija

Kult heroizma "Malog princa"
Profesor Filološkog fakulteta Mihailo Pavlović održao je nedavno na Kolarcu predavanje o životu i delu Antoana de Sent Egziperija, legendarnog francuskog pisca i pilota. Autor "Malog princa", jedne od najčitanijih knjiga dvadesetog veka, Egziperi je, van bajkovitog sveta tog dela, bio heroj mnogo surovije sredine. Počeci letenja i civilne avijacije kojoj se Egziperi potpuno predao tražili su ljude naročitog kova. Iskustva iz ove oblasti pretočio je u nekoliko dela gde je opisao taj svet visokih moralnih i ljudskih normi, unevši čovečanstvo u treću dimeziju postojanja - visinu. Ove godine se u svetu obeležava stogodišnjica rođenja Antoana de Sent Egziperija za koga Profesor Pavlović tvrdi da je "propovedao moral ljudske veličine i osećanje odgovornosti. Za njega biti čovek znači biti odgovoran. Taj kult heroizma je bila jedna od njegovih glavnih poruka. To je i Andre Žid u jednom predgovoru napisao. Heroizam, savlađivanje prepreka, vršenje dužnosti, ulaganje napora čak i bez obzira na rezultat. Žrtvovanje i izvršavanje zadatka uz ljudsku solidarnost. To su poruke koje bi nama danas itekako bile potrebne. Svima, ali nama posebno." S obzirom da on za svoju književnost nije tražio drugu inspiraciju osim onog što mu se svakodnevno dešavalo, Mihailo Pavlović naglašava da je to kod Egziperija neodvojiv momenat: "Mi danas sa novom kritikom i novim pristupima, možemo da govorimo o opusu jednog pisca a da ne vodimo računa o životu koji je vodio, ili čak i da ne znamo njegovu biografiju. Ali, kada je u pitanju Sent Egziperi takav pristup je nezamisliv, jer kod njega je delo potpuno neodvojivo od života. Za njega je leteti značilo živeti. Da je u pitanju neki drugi pisac, ne bih toliko naglašavao biografiju, ali kod Egziperija sve što je u njegovim knjigama je ono što je doživeo on kao pilot ili njegovi drugovi letači, kao naprimer čuveni Mermons koji je bio pionir vazduhoplovstva. To je bilo herojsko doba avijacije između dva svetska rata kada je trebalo osvojiti nove linije. Egziperi je leteo na liniji Pariz-Dakar-Kazablanka, ili kasnije Njujork-Sajgon. Tu je imao neverovatna iskustva, recimo, pet puta je padao sa avionom, poslednji put su ga izneli iz olupine sa frakturom lobanje. Ali nikada ga nijedan pad nije obeshrabrio." Takav snažan pristup izazovima i otpor problemima naslutio je još 1926. godine kada je objavio novelu " L"aviateur" ("Avijatičar") iz koje je izašao roman "Južna poštanska služba". Egziperi tada počinje da o svom trošku uzima časove pilotaže. Nakon bezbrojnih sati preleta Francuske i Afrike objavljuje "Noćni let", a zatim i potresan opis jednog od svojih rušenja -"Zemlja ljudi". Tokom rata paralelno na engleskom i francuskom izlazi "Ratni pilot" ili "Let za Aras", kako je glasio naslov francuskog izdanja. O njegovom opusu profesor Pavlović kaže: "Mali princ" je objavljen prvo u Americi a zatim i Francuskoj 1943. godine. Egziperi je bio vrlo poznat u SAD, čak su neka od ovih dela tamo bila i bestseleri. Nedovršeno delo "Tvrđava" izašlo mu je 1948. godine. Za nju je sam Egziperi rekao da je "posthumna". Tu su skupljene njegove misli o ljudskom društvu i čovekovoj sudbini. Jedan francuski kritičar je rekao da je to najgore Egziperijevo delo u kome ima najboljih stranica, mada je opšte mišljenje da je "Mali Princ" njegova najlepša knjiga. Zanimljiv je podatak da je u Jugoslaviji bilo šezdeset izdanja "Malog princa", a od toga dvadeset prevoda. Aerodrom u Lionu gde je Egziperi rođen dobiće ove godine ime "Mali princ". Naslov ove knjige bi mogao da se prevede i kao "Mali vladar" jer na francuskom "prince" ne znači samo princ, nego etimološki znači vladalac. Taj dečko koga on sreće u pustinji je ustvari vladar jedne male planete sa koje je došao na Zemlju. Ali, takav naslov je kod nas suviše uobičajen da bi se menjao. Pustinja igra veliku ulogu kod Egziperija. Njega je jedan karavan beduina spasao kada je nakon pada lutao danima u pesku mada su mnogi njegovi drugovi piloti ubijeni od strane tih istih beduina. Pustinja kod Egziperija ima konkretno značenje ali je i jedna velika metafora. Pustinja ljudske duše i kao simbol opasnosti, prepreke koju treba savladati. Osim "Zemlje ljudi" gde se opisuju takva iskustva, i "Mali Princ" je inspirisan padom u pustinju. To je jedno alegorično delo puno simbola. Svaki simbol nije uvek potpuno jasan, ali jasno je da je to delo dirljiva poema o prijateljstvu i potrebi ljudske bliskosti."
I danas je tajna da li se Egziperi ponašao kao da je tražio smrt ili je to bila ogromna zaljubljenost u poziv gde se osećao moćnim i slobodnim u vazdušnom prostoru. Jer, kada je postao vojni pilot u Drugom svetskom ratu, on je već odavno prešao starosnu granicu za letenje. Američki oficir koji je bio komandant izviđačke jedinice kojoj je Egiperi dodeljen rekao mu je da on ne može više da leti. "Mnogi ljudi traže protekciju da se zaštite od opasnosti, Egziperi je tražio protekciju da mu se dopusti da ode na borbeni let. Odobreno mu je samo trinaest letova, a on je iskamčio još jedan. Na tom letu je misteriozno nestao. Iščeznuvši na nebu potvrdio je da je stajao iza svega što je dotad napisao" završava Mihailo Pavlović.
Branimir Gajić