Majls - autobiografija

19.11.11 Večernje novosti

Zavodljiva i provokativna autobiografija Majlsa Dejvisa, svojevrsna je istorija modernog džeza. Otkriva kako su seks, droga i alkohol bili tragični deo džeza, mnogo pre nego što je nastao rokenrol

SLUŠAJTE. Najuzbudljivije osećanje koje sam ikad doživeo - sa odećom na sebi - bilo je kada sam 1944. godine prvi put čuo zajedno Diza i Berda u Sent Luisu, u Misuriju. Imao sam osamnaest godina... Upitao sam: “Molim? Šta je ovo?” Čoveče, to je bilo tako dobro da je bilo zastrašujuće.
Ovim rečima je Majls Dejvis (1926-1991) započeo priču o svom životu, u autobiografiji pod jednostavnim naslovom “Majls”, koju je nedavno objavila izdavačka kuća “Utopija” (prevod Mimica Petrović-Radovanović).
Knjiga je nastala transkripcijom snimljenih intervjua koje je sa trubačem vodio pesnik, profesor i novinar Kvinsi Trup. Objavljena je u Americi još 1989. i odmah postala nacionalni bestseler, a autori su dobili prestižnu “American Book Anjard”.
Životna priča na 400 strana, ništa ne zataškava. Od prve do poslednje stranice u knjizi provejava Majlsov autentični govorni jezik i glas, koji je, kako se ispostavilo, prenerazio mnoge jezičke puritance i književne dogmate u Americi. Majls otvoreno govori o svojim problemima sa drogom, mnogobrojnim ženama koje je imao, o rasizmu sa kojim se susretao. Ali, iznad svega, govori o svojoj muzici i o svom viđenju crnačke muzike i džeza, kao i o velikanima džeza s kojima je svirao i delio uspone i padove u karijeri. Zapravo, knjiga, po rečima izdavača, može da se shvati i kao istorija modernog džeza sagledana kroz vizuru jednog od njegovih nezaobilaznih i stožernih aktera.
Majls Djui Dejvis Treći, rođen je u Altonu, u Ilinoisu, malom gradu na reci Misisipi, i dobio ime po ocu, a ovaj po svom ocu. Svi u porodici zvali su ga junior i mrzeo je taj nadimak. Otac, intelektualac, diplomirao je na Baptističkom koledžu Arkanzasa, na Univerzitetu “Linkoln” u Pensilvaniji i stomatologiju na Severozapadnom univerzitetu. Majls kaže da je kao mladić gledao u te tri diplome, “te proklete stvari”, na zidu očeve ordinacije i mislio: “Do đavola, nadam se da neće tražiti i od mene da to uradim”. Majka Kliota svirala je violinu i klavir, poticala je iz muzičke porodice koja je pripadala srednjoj klasi.
- Od majke sam nasledio izgled, kao i ljubav prema odeći i osećaj za stil. Može se reći da sam od nje nasledio umetnički talenat - piše Majls.

Do dvanaeste godine muzika mu je postala najvažnija, za trinaesti rođendan od oca je dobio novu trubu, iako je majka insistirala da to bude violina. U osamnaestoj godini znao je da je došlo vreme da napusti Sent Luis, gde je svirao, i krene dalje:
- Spakovao sam stvari u jesen 1944. i uhvatio voz za Njujork, uveren da ću imati nešto za one drkadžije koje su tamo svirale... Imao sam osamnaest godina i bio sam neiskusan po pitanju nekih stvari, kao što su žene i droga. Ali, uzdao sam se u sposobnost da sviram muziku, da sviram trubu, i nisam se plašio života u Njujorku...

RASIZAM AMERIKA je toliko rasističko mesto da je to žalosno. Kao Južna Afrika, samo što je danas nešto više dezinfikovana; nije tako otvorena u svom rasizmu. Osim toga, sve je ostalo isto. Uvek sam imao izgrađeno mišljenje o rasizmu. Mogu da ga namirišem. Mogu da ga osetim iza sebe, gde god da je - piše Majls o rasizmu.
Svoju prvu nedelju u Velikoj jabuci proveo je tražeći Čarlija Berda Parkera i Dizija Gilespija. Još uvek je živeo bez poroka, nije pušio, pio... O čuvenoj školi “Džulijard” u koju je išao, Majls kaže:
- Još na samom početku nije mi se dopalo ono što se dešavalo u “Džulijardu”. Sve što su tamo govorili bilo je suviše belačko. Bio sam mnogo zainteresovaniji za ono što se dešavalo na džez sceni; to je i bio pravi razlog zbog koga sam želeo da dođem u Njujork, da uđem na džez scenu koja se dešavala oko “Mintons plejhausa” u Harlemu, i u ono što se dešavalo u Pedeset drugoj ulici, koju su svi u muzici nazivali “Ulica”...

A na toj sceni, osim pomenutih Parkera i Gilespija, svirali su: Koleman Hokins, Lester Jang, Ben Vebster, Klark Teri, Maks Rouč, Telonijus Monk, Bad Pauel, Dekster Gordon, Milt Džekson, Lokdžo Dejvis, Džimi Kob, Čarli Mingus... Njujork je, piše Majls, u ono vreme bio drugačiji jer ste mogli da idete ulicama u potrazi za džem-sešnima na kojima biste svirali. Štaviše, svi sjajni muzičari bili bi tu.
Čitamo kako je stvarana istorija ove muzike, ali Majls otkriva i naličje života velikih džezera, tamnu stranu koja je povukla mnoge na dno. Seks, droga i alkohol - bili su neodvojivi, tragični deo džeza, mnogo pre nego što je nastao rokenrol i prisvojio te poroke i taj moto.

UMOR OD ŽIVOTA OD 1975. do početka 1980. godine nisam ni dodirnuo trubu; više od četiri godine nijednom je nisam uzeo. Prolazio bih pored nje i gledao je, a onda bih razmišljao o tome da pokušam da je sviram. Ali, posle izvesnog vremena nisam čak ni to radio. Jednostavno sam zaboravio na nju zato što sam se bavio drugim stvarima koje uglavnom nisu bile dobre po mene. Ipak, radio sam ih i, kada se sad prisećam tih dana, ne osećam nikakvu krivicu zbog toga - napisao je Majls o vremenu kada je ostavio sviranje zbog narušenog zdravlja i zbog iscrpljenosti u umetničkom smislu, kada je osetio da nema više šta da kaže u muzici.
Majls otkriva kako je sviranje i druženje sa Čarlijem Parkerom unapredilo njegovu muziku. “Divio sam se Berdu više zbog toga što je bio sjajan muzičar nego što mi se dopadao kao čovek... on i Dizi su za mene bili kao očevi”, piše Majls.

Odlazak u Pariz 1949, na džez festival, posebno je uticao na njega:
- Tu sam upoznao Žan-Pola Sartra, Pabla Pikasa i Žilijet Greko. Nikad se u životu nisam tako osećao, osim kada sam prvi put čuo Berda i Dizija... Ali, to se ticalo muzike, ovo je bilo drugačije. Ticalo se života. Žilijet Greko i ja smo se zaljubili jedno u drugo. Nikad se ranije nisam ovako osećao.

Sa Ajrin je, tada, imao dvoje dece. Posle nedelju ili dve u Parizu, vratio se kući.
- Žilijet je tražila da ostanem. Čak me je i Sartr pitao: “Zašto se ti i Žilijet ne venčate?” Ipak, nisam, to uradio... Bio sam toliko depresivan kada sam se vratio, da sam se i pre nego što sam mogao to da shvatim, navukao na heroin za koji mi je trebalo četiri godine da ga ostavim, prvi put nisam mogao da se kontrolišem i tonuo sam ka smrti brže od bilo koga - zapisao je Majls.

Pedesetih pravi grupu sa Džonom Koltrejnom na saksofonu, Filijem Džoom na bubnjevima, Redom Garlandom na klaviru i Polom Čejmbersom na basu. Kvintet je od Majlsa i Trejna stvorio legende u muzičkom svetu. Majls je zarađivao mnogo novca, više nego bilo koji drugi džez muzičar.
- Muzika koju smo svirali postala je neverovatna. Bila je toliko sjajna da sam se noću ježio od nje, a isto je osećala i publika. Čoveče, stvari koje smo u kratkom roku svirali bile su strahovite, toliko strahovite da sam se štipao da vidim da li sam zaista tu. Gde god smo svirali klubovi su bili puni, redovi su se protezali niz ulicu, sa ljudima koji su stajali na kiši, snegu, hladnoći i vrućini. To je, čoveče, bilo fantastično. Mnogi poznati ljudi su dolazili svake noći da nas slušaju kako sviramo: Frenk Sinatra, Toni Benet, Ava Gardner, Elizabet Tejlor, Marlon Brando, Džejms Din, Ričard Barton, Šugar Rej Robinson... - piše Majls.

Opisuje i promene u džezu šezdesetih, kada su govorili da je džez mrtav i za to okrivili “fri stil”, a ljudi počinjali da slušaju rok muziku; sedamdesete, kada je krenuo u elektronski zvuk... Pored jedinstvenog trubačkog stila, Majls Dejvis je ostavio i jedan od žanrovski najheterogenijih opusa u istoriji muzike 20. veka.
- Kao muzičar i umetnik uvek sam želeo da svojom muzikom, koliko god mogu, doprem do što više ljudi. I nikad se toga nisam stideo. Nikad nisam smatrao da je muzika zvana “džez” namenjena da dopre do samo male grupe ljudi, ili da postane muzejski eksponat zaključan ispod stakla kao sve druge mrtve stvari koje se smatraju umetničkim - rekao je Majls.

B. ĐORĐEVIĆ