Mai

08.11.03 Politika

Verovatno svaki čovek ima svoju priču o majci. Na samrti, moja majka je plakala – njene od straha izgubljene oči i moja nema nemoć. Figura bola i bespomoćnosti pred onom koja daje. I nemoći uopšte. Život se odmotava po svojim pravilima, mimo volje ljudi, koji jedino mogu da izaberu način prihvatanja – ili odbijanja – sudbine. Na univerzalnoj, pa i metafizičkoj, ravni značenja tako bi mogla glasiti poruka romana "Mai" indijske književnice Gitandžali Šri (1957).

Zanimljiv, jednostavno, misaono duboko, ali i donekle nekonzistentno ispripovedan, roman je propraćen ogledom "Mai: jedan pristup" indijske istoričarke Nite Kumar (1951). Sasvim u duhu aktuelnih teorija, ona knjigu sagledava iz sociološke, antropološke i feminističke perspektive, pružajući dragocene podatke vezane za specifičnosti Indije i inspirativne uvide u samo delo.

Pognuta

Gitandžali Šri nas može podsetiti na zaboravljenog Ivana Cankara iz naših starih lektira. Slovenački pripovedač je od lika majke stvorio tematsko- motivsku mrežu svog opusa, koji sa jedne strane nosi beleg realističkog poniranja u društvenu stvarnost, a sa druge nagrizajuću lirsku setu moderne. Na sličan način, i roman indijske spisateljice u prvi plan postavlja lirsku melanholiju, koja jedina ostaje posle svega da, u bolnoj lepoti sećanja, oplemeni sve nedosegnutosti čoveka.

I ona naraciju gradi na dva plana – realističko-socijalnom i simboličkom, lirskom i psihološkom. Njena mai je pognuta. Zabrađena, neprimetna, posuda bez oblika, koja postoji samo da bi ispunjavala tuđe želje. Tiranin svekar i džangrizava svekrva, suprug uvek po strani, kao i neprevodivi izrazi iz domaće kuhinje grade za nas egzotični milje, koji u biti posreduje univerzalnu poruku. Sputana običajima ponašanja u porodici i tradicionalnim pravilima sredine, mai je žrtva bez sopstvene volje i delatne odluke, pa njena deca uzalud pokušavaju da je oslobode ne shvatajući da je slabost snaga a bespomoćnost posebni način ovladavanja – ne samo sopstvenom sudbinom, nego i okruženjem.

Vatra

Oni majčinu gvozdenu volju i nezanemarljivu snagu ličnosti uviđaju posle očeve smrti. Tek pošto su otišli svi koji su tlačili mai, deca spoznaju da je ona oduvek bila ta koja je nosila kuću i porodicu. Posredi je svakako prikrivana moć, ali i neizmerna ljudska veličina. Prihvatajući ono što joj je zadato, mai se sve vreme borila da svoju decu oslobodi nameta. Sin i ćerka, doživljavajući kućni red kao svojevrsni zatvor, tražeći slobodu i u njoj sopstvenu ličnost, nisu nikada zastali nad njenom željom da očuva svoj svet. Nisu nikada uspeli da saznaju ništa od svega što se krilo ispod parde i kože, koji su zaklanjali njen unutrašnji život. Kao da im, štaviše, nije bilo ni na kraj pameti da ga i ona može imati.

Tako su i deca nad njom samo vršila nasilje. Tako se zaklapa i lanac sputanosti u romanu "Mai". Ne samo nemoćan pred tokovima života, ne samo isuviše mali pred zahtevima zajednice, čovek je ponajviše – što je i gorući momenat ovog dela – beskrajno udaljen od drugog čoveka. U tom je smislu bitan simbol vatre. Strasti, želja, čitavog skrivenog bogatstva unutrašnjeg sveta. Mnogostruko simbolična – svetlost viših svetova, plamen razuma, sila stvaranja i razaranja, vatra je opasna igračka sa kojom se, u nama samima, nosimo vođeni tek svojim snagama i slabostima, ne uspevajući da izađemo iz njenog začaranog kruga, ne uspevajući da dosegnemo drugog čoveka. Bezdan te – najveće – nemoći i beskrajni ponor između dva bića nadahnuli su najsetnije i najlepše stranice ovoga romana. Najdublji nivo sputanosti, agnosticizam, efektom izokrenutog ogledala nebom naše suštine, nevidljive pređe sećanja, širi lik mai – nesebičnosti i ljubavi, koje na okupu drže svet.

Dušica POTIĆ