Magda

20.04.12

„Tvornica” je umesto na cikluse, podeljena na pogone, a svaki od njih govori o jednom aspektu života u SFRJ

Pesnikinja Dragana Mladenović predstavila je nedavno u Kulturnom centru „Grad” svoju novu zbirku pesama „Magda”, objavljenu u izdanju beogradske „Fabrike knjige”.
U dosadašnjem pesničkom opusu ova mlada autorka ima nekoliko knjiga: Nema u tome nimalo poezije (2003), Raspad sistema (2005), Asocijalni program (2007), Tvornica (2006), Omot spisa (2008), Rodbina (2010), koja je objavljena i na nemačkom jeziku.
Dragana Mladenović je diplomirala srpsku i opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Novinar je u listu „Pančevac” i urednik književnog portala „Male novine”. Predstavila je svoju poeziju na sajmovima u Lajpcigu i Beču.
Junak vaše poslednje zbirke „Magda” bolje sagledava gorku stvarnost oko sebe u stanju kome nego što je to činio na javi. Posle takvih Pandorinih realija ostavljate li mu bar nadu da treba izdržati?
„Magda” je knjiga poezije koja govori o dva pola patnje. David, glavni junak i „pesnik-pripovedač”, najpre je suočen s patnjom, uslovno rečeno srećnijeg dela sveta; njegovoj isfrustriranosti donekle doprinosi čak i to što je neostvareni pisac, pa tek nakon izmeštanja iz realnosti, tj. kratkotrajnog upadanja u komu, on kako kažete dobija širu sliku gorke stvarnosti. Kroz stihove o Davidu i drugim likovima otvorene su i teme o solidarnosti, samoživosti, pisanju. „Magda”, rekla bih, postavlja pitanja, ali bez tendencije da pruži odgovore na njih. Da li Davidova Pandorina kutija ostavlja nadu u život, isključivo zavisi od čitaočeve percepcije.
U knjizi „Asocijalni program” pišete da je „asocijala novo osećanje sebe”. Asocijala je i svojevrsni program za opstanak u svetu u kojem živimo?
„Novo osećanje sebe” kao asocijalnog bića smestila sam u grad koji bubri i puca od života i prenaseljenosti. Reč je o paradoksalnoj situaciji u kojoj mogućnost pronalaženja srodnih duša i odgovarajućih sadržaja, gotovo parališe jedinku i vodi je u svesno odustajanje od „socijalizacije”.
U „Tvornici”, između ostalog, progovarate o deformacijama društva, ugnjetavanju radnika koji ili gladuju ili umiru gladujući. Izgleda kao da beležite, „prepisujete” stvarnost?
Važno je imati u vidu da je „Tvornica” konceptualna knjiga pesama koja opisuje nekadašnju Jugoslaviju i to poetskim intervencijama na vanliterarnim tekstovima nastalim u vreme postojanja te zemlje. „Tvornica” je umesto na cikluse, podeljena na pogone, a svaki od njih govori o jednom aspektu života u SFRJ. Ona se bavi jezikom i teritorijom Jugoslavije, zatim radničkom klasom u samoupravnom sistemu, kreiranjem slobodnog vremena i upotrebom uređajima karakterističnim za to doba, položajem žena... Ako se zanemari moja poetska intervencija, život je u toj knjizi doslovno prepisan.
U vašoj socijalno angažovanoj poeziji, dosledno narativnoj, naići ćemo na motive ratnih zločina, tranzicioni sistem, aktuelno političko stanje. Ovakva poezija mogla bi da se čita i na mitinzima a ne samo u tišini svoje sobe?
Čak i kada se ne bavim poetskim lomljenjem vanliterarne građe, a to sam u knjizi „Omot spisa” činila sa ustavom, zakonima, starim zapisima, ratnim dnevnicima itd, puštam da se stvarnost slobodno uplete među stihove. Moja poezija je posvećena čitaocima, ljubiteljima poezije i onima koji tek treba da otkriju kakva sve interesantna lica ona poseduje i, ma koliko angažovana ona bila, ne želim da o pesništvu razmišljam na „mitingaški” način.
Knjige su vam objavljene u Nemačkoj, gde ste i rođeni. Koliko je pesniku potrebno da se pojavi na stranom tržištu?
Moje rođenje u Nemačkoj nema nikakve veze s prevodom „Rodbine” na nemački. Do toga, kao i do prevoda te zbirke na švedski, došlo je krajnje spontano. Prihvatila sam savet Dejana Ilića, vlasnika izdavačke kuće „Fabrika knjiga”, u kojoj sam objavila četiri naslova, da je moj zadatak da pišem, a da će sve ostalo doći samo. Bio je u pravu.
Pored toga što ste pesnik i novinar, osećate li se i kao „mali preduzetnik”, s obzirom na to da ste i osnivač jednog internet-portala?
Osnivači internet-portala za kulturu i književnost teško se mogu smatrati malim preduzetnicima (i s navodnicima i bez njih). Takvi poduhvati, kojih u Srbiji ima mnogo, uglavnom opstaju samo zahvaljujući entuzijazmu. Pažnja koju su izazvale „Male novine” iznenadila je i mene samu.

Mirjana Sretenović

30.07.12 e-novine.com

Posle svega što je preživeo, posle preformatiranja sopstvene ličnosti, što se ogleda i u specifičnom odnosu sa negovateljicom Ljubom, koja je izgleda iz naših krajeva i slabo govori engleski, David se susreće i sa svojom (bivšom) suprugom, Vivijen, i ćerkom, Mairom. To što sa njima ne može da uspostavi komunikaciju i što ga one ponovo osuđuju ne osetivši ni za trenutak njegovo novo stanje, govori samo u prilog tezi da je duhovni preobražaj neprenosiv na druge i da u prosvetljenju čovek ostaje isti samo što mu je sada sve jasno, nema ambivalencije. Kao kada istočni majstor kaže da je najviša mudrost jesti kad si gladan i spavati kada ti se spava
Dobra poezija je kao hipnoza, reči u njoj odzvanjaju čudno prisno, zalaze u najskrivenije kutke čitaočeve svesti, menjaju strukturu podsvesnog, supstancu bića, reč postaje telo, zbiva se čudo kao pri stvaranju sveta. Čovek nije više isti posle nje. Poezija uči sofisticiranoj osećajnosti, uvodi u predele za koje i nismo znali da postoje. Takvo jedno veliko otvaranje bili su stihovi Vladislava Petkovića Disa.
Magda, magla, magma... ono što izbija iz dubine, ono je što može biti izazvano samo jakim potresom, padom, mutno kao suština, neprenosivo i neizrecivo a jedino važno, kada se shvati. U tzv. običnom životu nepriznato je jer traži posebnu vrstu sporosti i pažnje, posvećenja. Ogleda se u komunikaciji sa drugima i sa samim sobom. Nema ime, kao zen, a uvek je tu, u svakoj stvari. U pitanju je stanje svesti. Magda je njeno strano ime, odlično izabrano za ovu priliku, knjigu, jer ona je strankinja, ali najbliža. Ispod kože, u mozgu. Ma gde, može se desiti, ma-da, ma-ma... mantra Magda odlično odzvanja kao naslov. U njenim maglovitim slojevima kriju se i inicijali pesnikinje.
Neka od ovakvih razmišljanja mogao bi imati David, glavni junak nove knjige poezije Dragane Mladenović, Magda (2012). Njemu je moralo da se desi nešto strašno ne bi li uspeo da nasluti neizrecivu vrednost (svog) života. Do svoje nesreće živi on automatski isprazno i bez prave komunikacije sa Vivijen, suprugom, i dvoje dece, Mairom i Renatom. U prvom ciklusu knjige dobijamo obaveštenje o tome, o razvodu i o besmislu. Jedino što David stvarno želi jeste da postane pisac. To se ovde doživljava više kao želja da se dođe do sebe, nego da se piše šta god, a to i jeste pravi poriv za ozbiljno pisanje. Želja biva uslišena na jeziv način, padom u komu, halucinacijama i prikazanjima izmenjene svesti. Tada se i pojavljuje metafora Davidovog otkrovenja, Magda: iz magle izlazi/ magda// tako je mršava/ obična mlada// vidi joj se pupak/ vidi joj se vrpca (Vrpca). Ta vrpca je vrpca koja povezuje svetove i o kojoj sve visi. To je nešto suprotno od Dantea, koji kada je ugledao devojčicu Beatriče doživeo je ne znam koji stupanj blaženstva. Magda je podvodna, disovska, podsvesna Beatriče za Davida. Tu su i Ani, Mihael, Ena, Bred, Ružica, Tijana i drugi sa svojim paklenim životnim pričama, i sa kojima će David prvi put u životu da saoseća, susrevši ih u bolničkom okruženju. Iako deklarisan kao pisac, on, čini se, ništa još ne piše, samo doživljava transformaciju ličnosti, zbog čega ga Magda i čika: uronio si u vodu/ a ništa nisi popio. Ta voda je voda početka, iskona, pupka sveta, straha i potencije, tamo gde sam začet (Prepelica). Pervertirana, jeziva verzija istog prvotnog užasa data je u pesmi o kloniranju (Duplikat).
Posle svega što je preživeo, posle preformatiranja sopstvene ličnosti, što se ogleda i u specifičnom odnosu sa negovateljicom Ljubom, koja je izgleda iz naših krajeva i slabo govori engleski, David se susreće i sa svojom (bivšom) suprugom, Vivijen, i ćerkom, Mairom. To što sa njima ne može da uspostavi komunikaciju i što ga one ponovo osuđuju ne osetivši ni za trenutak njegovo novo stanje, govori samo u prilog tezi da je duhovni preobražaj neprenosiv na druge i da u prosvetljenju čovek ostaje isti samo što mu je sada sve jasno, nema ambivalencije. Kao kada istočni majstor kaže da je najviša mudrost jesti kad si gladan i spavati kada ti se spava. Tu vrstu spokoja i zahvalnosti zbog postojanja i izlečenja eksplicitno izriče David u pesmama Miris hleba, Uzbuđenje, Lazar. On tu novoosvojenu poziciju uspeva da praktično primeni, do kraja osvesti, iskomunicira sa Vivijen, što njoj, pak, verovatno deluje neshvatljivo i odvratno (Svetac).

Ciklus koji govori o susretu sa ćerkom, Mairom, ispevan je iz njene perspektive. I Vivijan i Maira se tobože izvinjavaju što ga nisu ranije posetile u bolnici ali ga u stvari preziru i osuđuju zbog ranijeg života. Nemaju saosećanje prema njemu čak ni kao prema bolesniku. Sa Mairom David priča o smislu svog pisanja. Na njeno pitanje o čemu će da piše, on kaže: Moram da prenesem/ jednu važnu stvar./ Uronio sam u vodu,/ video sam i znam (Mesija). I on ne može da čuje njene probleme jer prešao je na neku drugu obalu, gde mu je važnija Magda i ljudi iz bolnice nego njegova porodica. Zato kada otkriva da je Magda umrla, kreće u posetu njenoj majci. Magda se prezivala Tejt, saznajemo, bila je šesnaestogodišnjakinja koja je zlostavljana, pala u komu i umrla.
U pesmi Naše ja, koja govori o jednakosti egzistencije i pisanja (- I bićeš pisac?/ - Ne, biću ja) saznajemo da David ima neku terminalnu bolest. Zbog toga poslednji ciklus knjige, simboličnog naziva Sneg, izgleda kao priprema za kraj. Magda se ponovo pojavljuje, ali sada prisnija, a stihove koje joj čita David bivaju oni koje čitamo mi i u kojoj je Magda u glavnoj ulozi.
Pesnikinja Dragana Mladenović ispod naslova svoje knjige stavila je u zagradi reč intermeco. Magda se stvarno razlikuje od njenih ranijih knjiga koje su bile angažovane na žešći i direktniji način. Sličnost bi bio njen konceptualizam, romanesknost. Svejedno, ako autorka misli da je Magda samo stilska vežba, može se reći da je više nego uspela i da ima briljantnih mesta koja ostavljam čitaocima da otkriju. Jezička svedenost ovih stihova potencijal je koji na momente daje vrhunsku poeziju i to tzv. iracionalnog tipa što nije bio čest slučaj ranije. To samo govori o sigurnoj ruci autorke. Magda je besprekorna knjiga što se stila i jezika tiče i to Dragani Mladenović nije prvi put. Biće zanimljivo pratiti dalje ovako bogatu imaginaciju i moć empatije s jedne strane i jezičko umeće s druge možda najtalentovanije i najosvešćenije autorke koju imamo na savremenoj pesničkoj sceni. Čini se da će ona tek imati šta da nam kaže. To će biti razlog za pravu čitalačku radost u budućnosti.

Dragoljub Stanković

22.06.12 Danas

Dobra poezija je kao hipnoza, reči u njoj odzvanjaju čudno prisno, zalaze u najskrivenije kutke čitaočeve svesti, menjaju strukturu podsvesnog, supstancu bića, reč postaje telo, zbiva se čudo kao pri stvaranju sveta. Čovek nije više isti posle nje. Poezija uči sofisticiranoj osećajnosti, uvodi u predele za koje i nismo znali da postoje. Takvo jedno veliko otvaranje bili su stihovi Vladislava Petkovića Disa.
Magda, magla, magma... ono što izbija iz dubine, ono je što može biti izazvano samo jakim potresom, padom, mutno kao suština, neprenosivo i neizrecivo a jedino važno, kada se shvati. U tzv. običnom životu nepriznato je jer traži posebnu vrstu sporosti i pažnje, posvećenja. Ogleda se u komunikaciji sa drugima i sa samim sobom. Nema ime, kao zen, a uvek je tu, u svakoj stvari. U pitanju je stanje svesti. Magda je njeno strano ime, odlično izabrano za ovu priliku, knjigu, jer ona je strankinja, ali najbliža. Ispod kože, u mozgu. Ma gde, može se desiti, ma-da, ma-ma... mantra Magda odlično odzvanja kao naslov. U njenim maglovitim slojevima kriju se i inicijali pesnikinje.
Neka od ovakvih razmišljanja mogao bi imati David, glavni junak nove knjige poezije Dragane Mladenović, Magda (2012). Njemu je moralo da se desi nešto strašno ne bi li uspeo da nasluti neizrecivu vrednost (svog) života. Do svoje nesreće živi on automatski isprazno i bez prave komunikacije sa Vivijen, suprugom, i dvoje dece, Mairom i Renatom. U prvom ciklusu knjige dobijamo obaveštenje o tome, o razvodu i o besmislu. Jedino što David stvarno želi jeste da postane pisac. To se ovde doživljava više kao želja da se dođe do sebe, nego da se piše šta god, a to i jeste pravi poriv za ozbiljno pisanje. Želja biva uslišena na jeziv način, padom u komu, halucinacijama i prikazanjima izmenjene svesti. Tada se i pojavljuje metafora Davidovog otkrovenja, Magda: iz magle izlazi/ magda// tako je mršava/ obična mlada// vidi joj se pupak/ vidi joj se vrpca (Vrpca). Ta vrpca je vrpca koja povezuje svetove i o kojoj sve visi. To je nešto suprotno od Dantea, koji kada je ugledao devojčicu Beatriče doživeo je ne znam koji stupanj blaženstva. Magda je podvodna, disovska, podsvesna Beatriče za Davida. Tu su i Ani, Mihael, Ena, Bred, Ružica, Tijana i drugi sa svojim paklenim životnim pričama, i sa kojima će David prvi put u životu da saoseća, susrevši ih u bolničkom okruženju. Iako deklarisan kao pisac, on, čini se, ništa još ne piše, samo doživljava transformaciju ličnosti, zbog čega ga Magda i čika: uronio si u vodu/ a ništa nisi popio. Ta voda je voda početka, iskona, pupka sveta, straha i potencije, tamo gde sam začet (Prepelica). Pervertirana, jeziva verzija istog prvotnog užasa data je u pesmi o kloniranju (Duplikat).
Posle svega što je preživeo, posle preformatiranja sopstvene ličnosti, što se ogleda i u specifičnom odnosu sa negovateljicom Ljubom, koja je izgleda iz naših krajeva i slabo govori engleski, David se susreće i sa svojom (bivšom) suprugom, Vivijen, i ćerkom, Mairom. To što sa njima ne može da uspostavi komunikaciju i što ga one ponovo osuđuju ne osetivši ni za trenutak njegovo novo stanje, govori samo u prilog tezi da je duhovni preobražaj neprenosiv na druge i da u prosvetljenju čovek ostaje isti samo što mu je sada sve jasno, nema ambivalencije. Kao kada istočni majstor kaže da je najviša mudrost jesti kad si gladan i spavati kada ti se spava. Tu vrstu spokoja i zahvalnosti zbog postojanja i izlečenja eksplicitno izriče David u pesmama Miris hleba, Uzbuđenje, Lazar. On tu novoosvojenu poziciju uspeva da praktično primeni, do kraja osvesti, iskomunicira sa Vivijen, što njoj, pak, verovatno deluje neshvatljivo i odvratno (Svetac).
Ciklus koji govori o susretu sa ćerkom, Mairom, ispevan je iz njene perspektive. I Vivijan i Maira se tobože izvinjavaju što ga nisu ranije posetile u bolnici ali ga u stvari preziru i osuđuju zbog ranijeg života. Nemaju saosećanje prema njemu čak ni kao prema bolesniku. Sa Mairom David priča o smislu svog pisanja. Na njeno pitanje o čemu će da piše, on kaže: Moram da prenesem/ jednu važnu stvar./ Uronio sam u vodu,/ video sam i znam (Mesija). I on ne može da čuje njene probleme jer prešao je na neku drugu obalu, gde mu je važnija Magda i ljudi iz bolnice nego njegova porodica. Zato kada otkriva da je Magda umrla, kreće u posetu njenoj majci. Magda se prezivala Tejt, saznajemo, bila je šesnaestogodišnjakinja koja je zlostavljana, pala u komu i umrla.
U pesmi Naše ja, koja govori o jednakosti egzistencije i pisanja (- I bićeš pisac?/ - Ne, biću ja) saznajemo da David ima neku terminalnu bolest. Zbog toga poslednji ciklus knjige, simboličnog naziva Sneg, izgleda kao priprema za kraj. Magda se ponovo pojavljuje, ali sada prisnija, a stihove koje joj čita David bivaju oni koje čitamo mi i u kojoj je Magda u glavnoj ulozi.
Pesnikinja Dragana Mladenović ispod naslova svoje knjige stavila je u zagradi reč intermeco. Magda se stvarno razlikuje od njenih ranijih knjiga koje su bile angažovane na žešći i direktniji način. Sličnost bi bio njen konceptualizam, romanesknost. Svejedno, ako autorka misli da je Magda samo stilska vežba, može se reći da je više nego uspela i da ima briljantnih mesta koja ostavljam čitaocima da otkriju. Jezička svedenost ovih stihova potencijal je koji na momente daje vrhunsku poeziju i to tzv. iracionalnog tipa što nije bio čest slučaj ranije. To samo govori o sigurnoj ruci autorke. Magda je besprekorna knjiga što se stila i jezika tiče i to Dragani Mladenović nije prvi put. Biće zanimljivo pratiti dalje ovako bogatu imaginaciju i moć empatije s jedne strane i jezičko umeće s druge možda najtalentovanije i najosvešćenije autorke koju imamo na savremenoj pesničkoj sceni. Čini se da će ona tek imati šta da nam kaže. To će biti razlog za pravu čitalačku radost u budućnosti.

Dragoljub Stanković

05.05.12 e-novine.com

„Magda“ je neobična knjiga koja svakako odudara od dominantne struje u ovdašnjoj poeziji. Njena drskost i provokativnost, ali i slika sveta koju pruža, govore u prilog tezi o istinitosti poezije, odnosno književnosti. Beskrupuloznošću stavova i istrajavanjem na preciznom poetskom izrazu Dragana Mladenović govori nešto zaista važno

Stara je istina da se stvari mogu posmatrati iz različitih uglova: čaša je ili do pola puna ili do pola prazna, za neke je rat dobijen a za druge izgubljen, budući pobednici izbora u Srbiji (neko, na žalost i to mora da bude) mogu se posmatrati i kao gubitnici. U ovom svetlu, interesantan je pojam granice. U lokalnim glavama, granica funkcioniše kao nešto nepromenljivo i stabilno, nešto što razdvaja i deli. Ipak, ako pogledamo bolje, ako prihvatimo filozofiju pune čaše, videćemo da je i granica, u stvari, mesto susreta, tačka spajanja i pretapanja. Kako god u geopolitičkom rečniku, tako i u književnokritičkom. Naime, granica između dva književna roda ne mora nužno da bude čvrsta i unapred zadata, proza se lako može pretočiti u poeziju i obratno. Jedino što uvek valja imati na umu zbog čega se to čini, odnosno koja je funkcija proze u stihovima, odnosno pesama u prozi.
Nova knjiga jedne od najtalentovanijih pesnikinja iz Srbije Dragane Mladenović zove se Magda (Fabrika knjiga, 2012). U biti, to je priča o čoveku, wannabe piscu, koji doživljava nesreću, pada u komu, podnosi izveštaj iz kome, želi da piše o tome i na kraju umre ne završivši svoj rad. U tom smislu bi ovu sedmodelnu poemu trebalo posmatrati kao pronađeni rukopis, kao zaveštanje protagoniste Davida. Knjiga nosi podnaslov intermeco, reč koja u slučaju Magde može da ima najmanje dva značenja. U pitanju može biti manja poema koje se nalazi između dva veća dela i onda bismo govorili o pesnikinji i njenom opusu, ali može biti i stanje kome koje je dominantno u knjizi, ono dakle koje nije život ali nije ni smrt, već vrsta graničnog stanja. Ipak, ako je ovako lako precizno rekonstruisati fabulu Magde, zbog čega ona nije napisana u prozi, odnosno zbog čega je Dragana Mladenović izabrala da je stavi u stihove, da je uglazbi ako hoćete. U odgovoru na ovo pitanje, čini mi se leži ključ zanimljivosti i važnosti ove knjige.
Naravno da bi bilo najlakše reći: Dragana Mladenović je pesnikinja i zbog toga je knjiga u stihovima. Ovaj odgovor ne samo da je kružan, već je i potcenjivački. Zar zaista verujemo da pesnici nisu sposobni da pišu dobru i kvalitetnu prozu? Radi se, dakle, o nečem sasvim drugom, nečem zbog čega treba zaći dublje u teritoriju poezije i njene prirode. Kada čovek čita stihove, njegova pažnja je nužno povećana i to već zbog prirode preloma teksta. Pored toga, poezija je ritmična i kao takva polako se, dok čitate, uvlači pod kožu. To vam je kao kada slušate neki nepoznat ritam i polako počinjete da ga imitirate dobovanjem prstiju. Iako je poezija Dragane Mladenović lišena prozodije u klasičnom smislu, ona ipak nameće sopstveni ritam, svojstven pesnikinji, koji često podseća na džez. Dalje, poezija predstavlja esenciju jezika, ona je očišćena od suvišnog, gluva za dosadna, metonimijska nizanja. Ona kao da skakuće od smisla do smisla, mapirajući nekoliko istovremeno mogućih značenja, nudeći dovoljno prostora za nadopunjavanje, gradeći i razgrađujući slike od svega nekoliko reči. Konačno, poezija traži saučestvovanje, ona žudi za komunikacijom, ona je sve samo ne hermetična, iako su mnogi skloni da je upravo zbog toga odbacuju i zaobilaze. Poezija uvek traži šansu da razgovara i kad je prava ona ne nameće, nego naizgled nezainteresovano, a opet ubedljivo, sugeriše.
Tematski, Magda predstavlja otklon od Tvornice, Omota spisa i/ili Rodbine jer napušta referentni krug srbijanske tranzicijske stvarnosti i tranzicione (ne)pravde. Ipak, tema nasilja, i društvenog i porodičnog, a koja je bila dominantna u ranijim zbirkama, ovde ponovo dobija svoje mesto, posebno u delu poeme pod nazivom „Magla“. David kao pripadnik srednjeg, a možda i višeg socijalnog stratusa, može se susresti sa diskriminisanim ženama i decom samo u limbu komatoznog stanja, u svojevrsnom predvorju smrti u kojoj su svi jednaki. Boravak „s one strane“ je ono što ga suštinski menja, ono što može da mu otvori oči i što konačno to i čini. Pitanje je naravno koliko je on sposoban da nakon toga promeni stvari, koliko je u mogućnosti da prenese svoja iskustva i da onima kojima je potrebno pruži utehu. Magda je na neki način parafraza dve priče: one koju je Dante ispričao u svojoj Božanstvenoj komediji, ali i one koja je i samog Aligijerija inspirisala - a to je priča o Hristovom dolasku. Na koncu, shvatićemo da se ne radi o parafrazi koliko o travestiji, o izvitopirenju, o napuštanju uzora. Međutim, do distorzije ne dolazi zbog toga što je pesnikinja tako antihrišćanski ili antiutopijski nastrojena, već zbog toga što je svet takav. David koji Magdinoj majci dolazi da pruži utehu jednostavno shvata da takva vrsta saosećanja nije ni dovoljna, a ni moguća. Drugim rečima, apoteoza više ne stanuje ovde.
Da Dragana Mladenović nije daleko pobegla od sebe, što konačno i ne bi bilo dobro, vidi se i iz majstorskog korišćenja jezika i nekih ritmičkih obrazaca koji su joj bili svojstveni, a koji su direktno preuzeti iz narodne lirkse poezije, iz onog verovatno najkvalitetnijeg i najbogatijeg literarnog nasleđa koje narodi sa Balkana imaju. Ono što je takođe ostalo kao veza sa prethodnom knjigom je približavanje postdramskom tekstu. Pesnikinja kao da ima nameru da se njena poezija dramatizuje, da se izvodi. Ona piše didaskalije koje su vrsta komentara, njena poezija je često dijaloški struktuirana, a jasna fabula samo doprinosi dramskom utisku.
Magda je neobična knjiga koja svakako odudara od dominantne struje u ovdašnjoj poeziji. Njena drskost i provokativnost (u pozitivnom smislu, jamačno), ali i slika sveta koju pruža, govore u prilog tezi o istinitosti poezije, odnosno književnosti. Beskrupuloznošću stavova i istrajavanjem na preciznom poetskom izrazu Dragana Mladenović govori nešto zaista važno.

Vladimir Arsenić