Luzitanija

03.05.17

Reč je uzbudljivom romanu na tragu utopijskog, koji čitaoca vodi na neobično putovanje kroz svet s mnoštvom likova i događaja. To je roman o kretanju, u kojem se ukrštaju stvarno i imaginarno i koji postavlja večito pitanje o odnosu razuma i ludila, i zašto je uopšte važno pričati o tome. "Luzitanija" je potonuli brod, najmanja država na svetu, ali baš kao i sve ostalo, može imati stotinu drugih značenja. Tim pre što u ovom romanu u oneobičenom poretku nailazimo na činjenice iz života samog autora. Naime, Atanacković poslednjih godina vodi radionice zasnovane na dijalogu studenata i psihijatrijskih pacijenata, a njegova predavanja na predmetu "Body Archives", posvećenom istoriji predstava ljudskog tela, održavaju se u tesnoj saradnji s firentinskim Muzejom prirodnih nauka. Atanacković je bio i pokretač projekta "Drugi pogled" realizovanog u saradnji s Muzejom savremene umetnosti u Beogradu koji je podrazumevao javne šetnje Beogradom sa "alternativnim vodičima".

* Šta vas je podstaklo da napišete knjigu i kako je to kad se vizuelni umetnik bavi rečima?

- Pisanje je način proizvodnje slika. Zapravo, moji su radovi oduvek sadržavali komponentu teksta, naracije, a poslednjih godina tekst je bio sve više dominantan, i često sam bio u nedoumici šta je to što nastaje - tekst ili rad za izložbu. Zato ne mislim da je "Luzitanija" udaljavanje od mog uobičajenog rada, već prosto jedan odlučniji iskorak u književnost na koji me je podstakao izdavač. I taj mi je iskorak vrlo prijao. Za dve godine rada na romanu proizveo sam, čini mi se, više slika nego ikad ranije. Pritom, te su slike često uobličene sličnim postupcima koje koristim u vizuelnoj umetnosti: nizanje, nabrajanje, mapiranje, a samo sklapanje teksta bilo je sasvim slično ritmu i montaži video-materijala.

* Šta je "Luzitanija", brod, država ili omaž neprestanom kretanju i traganju budući da živite na relaciji Beograd - Firenca i da predmeti koje predajete podrazumevaju putovanja kroz prošlost, svest i podsvest?

- Tokom dve godine rada zaista se dešavalo mnogo toga što je našlo svoje mesto u tkivu romana. Svakako je rad sa studentima i psihijatrijskim pacijentima, a pre svega sa muzejskim kolekcijama bio presudan. I sam predavački rad je jedan narativni postupak, a muzeji s kojima radim prepuni su zanimljivih priča. Reč je o naučnim kolekcijama uglavnom 18. i 19. veka, anatomskim, biomedicinskim, zoološkim, antropološkim. Zato su u romanu prisutne raznovrsne telesnosti, ljudske i životinjske povorke i nizovi, taksidermije i formaldehidni preparati. Uz to je svakako za roman bilo važno i to stalno kretanje između Firence i Beograda, i s time povezana psihološka stanja, ideje povratka, lutanja, nestajanja, kao i druga putovanja raznovrsnih namena i pravaca tokom kojih je dobar deo romana napisan. Zato je to roman o kretanju. Sama Luzitanija jeste jedan potonuli brod, brod žrtvovanih, ali u romanu to je svojevrsni toponim, ime koje novonastaloj državi nesvesno daje jedan neobični putnik. To je ime jednog izmeštenog sveta, stečeno iracionalnim putovanjem.

* "Luzitanija" je svet "inverzije normalnosti". Zašto ste odabrali ovakav pristup?

- "Luzitanija" je zamišljena kao utopijski roman, u čijoj osnovi je priča o beogradskoj psihijatrijskoj bolnici tokom Prvog svetskog rata. Ova je institucija tokom okupacije zvanično bila van nadležnosti okupatora koji je tu eksteritorijalnost dodelio bolnici, po svoj prilici, ne bi li se lišio komplikovanih obaveza. U romanu ta minijaturna teritorija postaje parlamentarna republika zasnovana na ukidanju neravnopravnosti između lekara i pacijenta, a pre svega na ideji da razum i ludilo nisu dve suprotstavljene okolnosti, već da se i razumu i ludilu jednako suprotstavlja ljudska glupost. Pre nego "inverzija normalnosti", ludilo je jedno stigmatizovano stanje razuma. Dok se ludilo vekovima tamniči i kažnjava, glupost se oduvek veliča, slavi i ovlašćuje. Na ovim našim prostorima često je sva nesreća pripisivana nekakvom urođenom, gotovo poslovičnom ludilu, ali to je samo zato što razum i glupost ponekad prave dogovore.

* Vaš roman bi se mogao shvatiti i kao atipična politička analiza savremenog sveta u kojem je normalnost odavno krajnje fluidna kategorija?

- "Ludak" je, naravno, politička kategorija, koja najmanje ima veze sa osobom obolelog uma, a najviše sa žrtvenim jarcem, figurom na koju se projektuju strahovi društva. Ludak je "međustanje", stanje za koje društvo nema drugačiji okvir sem zatočeništva. To zatočeništvo navodno je privremeno i ono ima funkciju "izlečenja", ali u uslovima u kojima zapravo ne postoji ni dijagnoza ni tretman - dakle, ni polazište ni odredište - ono je u potpunosti bezizlazno. Istorijski, ludak postaje lud tek izumom ludnice. U našem vremenu, figura migranta bila bi tome najsličnija. I migrant postaje migrant ne zato što je društvu bitno odakle dolazi i kuda ide - uostalom, toj je reči oduzet svaki prefiks koji ukazuje na pravac kretanja - već zato što je smešten iza nekakve ograde, zato što društvo za njega nema drugog okvira sem zidova i žice koji se eufemistički nazivaju prihvatnim centrima, a ponekad i javnih mesta gde je migrant izložen pogledu. Migrant je, kao i ludak 19. veka, remetilac društvenih odnosa, ali istovremeno je i upotrebljivi "drugi", čija je upotrebljivost uvek zasnovana na potrebi da se jedan deo društva marginalizuje kako bi većina bila uverena u sopstvenu normalnost. Ili makar u to da ne živi najgori od života.

01.01.18

Zadatak je jedan: postati slobodan, kaže Harms. I ta žudnja za slobodom, imanentna svakom biću, osmišljava puteve egzistencije. Ponekad se drugima čini da su individualni putevi – kao Kostićevi ‘zaluti’ – puki beg od konvencija, odbacivanje zdravorazumskih načela opštežića, ili čak iskliznuća u ludilo. Zaboravlja se da se, u potrazi za slobodom, ne može pratiti trag mnoštva.
Roman Luzitanija Dejana Atanackovića se, na posve neuobičajen način, bavi ovim fenomenom odnosa konvencionalnog i začudnog, ispitujući ga sa aspekta istorijskog i individualnog, književnog i vanliterarnog. To je povest o istoriji, kakva bi mogla biti, ali i povest o ljudima, kakvi jesu bivali.
Atanacković će, na kraju romana, objasniti da se poslužio autentičnim izvorima, ‘osobitom građom’, za svoj roman: najpre, beogradskim Policijskim glasnikom iz 1899, kazivanjima Dušana Stojimirovića, doktora i upravnika Doma sa uma sišavših, ali i razgovorom sa Adrijanom Sofrijem, piscem i svojim profesorom. Autor je, naravno, koristio i mnogo više od toga: fragmente iz opštepoznatih istorijskih povesti, sopstvenu percepciju književnosti, i najposle, celokupnu umetničku erudiciju.
Pisac Luzitanije nije rukovođen svesnom intencijom korišćenja posmodernih postupaka, kao kakvim zadatim obrascem i sveprisutnim literarnim diskursom. Ne insistira na ideji građenja autopoetičkih načela. Samo će na početku, kao moto romana, stajati Kočićeva sentenca: Život je maglovitost…duša me zaboli i srce zaželi da se ukloni negde daleko, daleko, ispod ovog sumornog, teškog neba. Autor se ne trudi da čitaoca impresionira svojim delom, kao komadićem Vavilonske biblioteke. Atanacković piše, jer je priča jača od svega. Ona ište da bude kazana, jer boli, a istorija bolesti drugo nije, do još jedan vid književnosti, kaže.
Junaci Luzitanije nose istu stigmu, kao i ljubavnici u glasovitoj Pandurovićevoj Svetkovini. To je alegorija o onima, koji se moraju osloboditi društvenih konvencija i egzistencijalnih determinanti, lanaca života što zveče i stežu. Otići u edenski vrt, u predeo nevinosti, izopštiti se od sveta, sačuvati autentičnost emocije i bića: Sišli smo s uma u sjajan dan, kaže pesnik. Za mediokritetsko bitisanje, beg u providne i duboke predele zaumnosti je ludilo i bolest. Za one, koji su se u te predele izopštili, nema više upitanosti. Oni nisu izgnanici u ludilo, već usamljenici po izboru. Nužnost odlsaka iz sveta govori sve o svetu: Razum i ludilo tek su dve, sticajem okolnosti razdvojene varijante jedne te iste ljudske sudbine, te se razumu nikad ne suprotstavlja ludilo,koje je samo jedno stigmatizovano stanje razuma.
Pitanje vremena u romanu, jasnom intencijom autora, ne može se racionalno omeđiti. I Fuentes kaže da vreme nije apsolut, jer ga računaju samo oni, koji nemaju sećanja i koji ne umeju da zamišljaju. Uslovno, to je doba bliske prošlosti, početak XX veka. Prošlost je, tvrdi autor, moguće percepirati na mnoštvo načina, ali je budućnost neizmenljiva determinanta jer se, na sreću ili nesreću, uvek da predskazati, ako nikako drugačije, onda izvesnošću neizlečivog ponavljanja gluposti.
Za junake Luzitanije, ravan sadašnjosti omeđena je bizarnim trenucima istorije: gospodin Arnot pravi dioramu za Jestastvenički kabinet Velike škole. Tih dana, svirepo su ubijeni kralj i kraljica. Petar Karađorđević postaje kralj Srbije. Dezertera Musolinija hapse u Bernu. Osvežavajuće piće Pepsi Cola osvaja američko tržište, a priprema se prvi Tour de France. Nadvojvoda Franc Ferdinad odlazi u lov i samo u jednom danu ustreli tri stotine životinja.
Zatim, počinje Veliki rat. Dok austrougarska vojska nadire u Beograd, major Gavrilović ispija poslednju dunjevaču u jednoj kafani na Dorćolu, odmah pošto je održao toržestvenu besedu vojnicima, te ih poslao kućama, spasivši ih od besmislenih smrti. U tom trenutku, gospodin Teofilović se ukrcava na brod „Luzitanija“ i kreće ka Beogradu. U bombardovanoj i zarazama ranjenoj prestonici, u okupiranoj Srbiji, duševna bolnica dobija status nezavisne teritorije, postaje država u državi, oivičena strahom od obaveza i stigmom bolesti, postaje Republika Luzitanija.
U trenutku kada se povest formalno završava, kada bi se hronološki mogla zaokružiti, zapravo sve počinje iznova, i trajaće dok ljudi bude. Jer je našoj vrsti, nama koji smo svedoci novog doba, obezbeđena ta strašna privilegija da budemo gledaoci ‘pozorišta poslednjeg puta’, opskrbljeni stolećima sticanom mudrošću i stolećima sticanom tugom. Atanacković je tako eksplicirao arhetipsku sliku vremena: ono nije kružno, zatvoreno i integralno, već spiralno, otvoreno, fragmentarno.
Za autora, profesora vizuelnih umetnosti, to nije slučajno birana metafora: vreme je kao Bruneleskijeva kupola. Treba prevazići potporne prelomljene lukove prošlosti; od male, stići do Il Cupolone. Prenebregnuti datosti, da bi se hrabro iskoračilo u slobodu, ma koliko se drugima taj iskorak činio zaludnim. Kroz kupolu se može ići ka nebu, spuštati ka zemlji, ali je hod uvek tegoban. Uteha je u lepoti kretanja.
U prostoru, takođe spiralnom, kojim je autor vešto strukturirao roman, nalaze se dve kupole, koje su međe toposa: realni i imaginarni predeli. Jedna je kupola vidljiva, druga skrivena, ali moćnija, potporna. Najpre, očiglednost eksterijera: Beograd i Firenca, u prepoznatljivim odrednicama, koje čine lice grada. Potom, zaumna slika: ispod celog tla Evrope, nevidljivi splet hodnika i prolaza, čitava mreža koja se granala i putevi ukrštali, poput spleta krvnih sudova.
Enterijer je uvek skrivnica: to može biti kutija, u koju se jednovremeno sklanja Arnotov (ili koji drugi) rukopis, ali i telo pisca. Zatvoreni prostor Jestastveničkog, ili nekog drugog muzeja: diorama, izložba skeleta, Venerin voštani trup, ili utroba firentinskog grofa, u koje se silazi, kao u podzemlje Evrope. To su prostori zjapećih praznina, kaže autor, te je sasvim izvesno, da joj posetilac zapravo i ne vidi dno.
Mora se sići u najdublju tamu, da bi se naslutila nebesa; spoznati bezdan besmislenog egzistiranja, da bi se moglo krenuti ka smislu. Ono finalno dno koje treba tražiti ne nalazi se izvan nas, kaže Pekić, ne nalazi se ni u kakvom kolektivu. Ono se nalazi duboko u nama. Penjanje u visine, nije ništa drugo nego spuštanje do dna vlastitig bića.
Od zemlje, ka podzemlju, kroz tlo i kroz utrobu, svi koji putuju ovim predelima, kroz povesti istorije i vlastitih života, idu ka jednoj tački, koja sublimira hronotop: to je Doktorova kula, bolnica za one, sa uma sišavše. U nju će doći gospodin Teofilović, preživeli brodolomnik sa „Luzitanije“; u Doktorovu kulu će dospeti i Arnot, u kutiji, u kojoj su već smešteni njegovi zastrašujući snovi. Došao je i ser Lipton, svojevoljno, kao humanitarac, pomagač. Iz bombardovanog i obezličenog Beograda, Lipton je zakoračio u dvorište ludnice, a onda: Gvozdena se vrata za nama zatvoriše i mi se nađosmo u drugom svetu. Koračamo lepim vrtom.
U taj bolnički mirisavi vrt, Adonisov ili edenski, u koji su prebegli ljubavnici iz Pandurovićeve pesme, (a u kome su se već odavno od sveta izopštili Medeja, Hamlet, Don Kihot, Kralj Lir, Ofelija, Ćamil-efendija, Arhimed, Munk ili Goja), stigao je i gospodin Teofilović, sa brodskim prslukom za spasavanje, kao u svoju kuću. Na prsluku je pisalo: ‘Luzitanija’.
Odista, ko je bio gospodin Teofilović? Oni, koji su ga videli kako hoda po frontovima ili ispod njih, pričali su da je ubio čarobnog albatrosa, drugi da je Jevrejin što se rugao Hristu, a treći se pak kleli da su mu na čelu videli Kainov beleg. On je svako, on je neko, ili niko.
Teofilović je u Americi živeo nevidljivim životom nečinjenja, kao Kafkin Jozef K. I za njega, kako kaže Kafka, živeti, značilo je dolaziti, a nikad ne stići. Oko njega vri vreme, buja sjaj epohe, koja se lagano pretvara u trulež. On, pak, živi van svakog nadahnuća diktiranog okruženjem i vremenom, sem onog što ga je nagonilo da gradi sebi grob. Dok iscrtava listove, do poslednjeg praznog milimetra, praveći skice svoje grobnice, koja će ostati bezimena, Teofilović putuje. I realno, i zaumno. Umiranjem osmišljavajući život, prevariće smrt: preživeće brodolom „Luzitanije“, hodati podzemnim hodnicima krvotoka Evrope. Kroz taj Inferno ga vodi čudni Vergilije – Indus Čitragupta, nekada rudar, a sada crtač mapa podzemnog sveta.
Teofilović je povremeno izlazio na svetlo, na linije fronta, gde je njegovo nalaženje, sred besmisla rovovske svakodnevice, dočekivano kao praznik neobične normalnosti. Vojnici svih uverenja, svih armija, ukopani na položajima Ipra, Lila, Kambrea, Amjena, preko Remsa, Verdena, Nansija, slavili su čoveka s prslukom za spasavanje, jer su u njegovom hodu prepoznavali i sopstvenu i opštu ahasversku sudbinu, koja i grešnima ostavlja nadu u izvesnost večnog putovanja.
Poživeo je Teofilović još neko vreme u Doktorovoj kuli, u Republici Luzitaniji, dok skicama grobnice nije ispunio i poslednji milimetar praznine svoje beležnice. Tek tada je skinuo prsluk za spasavanje, koji ga je držao na površini banalnog, zadatog života. I uronio u smrt, kao u duboku vodu pročišćenja.
Republika Luzitanija, omeđena kapijom, Doktorovom kulom, povrtnjacima i voćnjakom, ima i parlament, i predsednika. Ona je povlašćeno mesto, boravište otpadnika, izdajnika, revolucionara, pobunjenika,svih onih što su se, misleći svojom glavom, našli bez svoje strane u sukobu. Izopšteni od sveta, zaštićeni ludilom, oni istinski plove „Luzitanijom“. Najpre, Luzitanija je bila iberijska zemlja, koja se uporno opirala osvajanju. Britanski brod, koji je po njoj dobio ime, krcat civilima, plovio je ratnim vodama, da bi bio torpedovan i pretvoren u buktinju, koja brzo tone. „Luzitanija“, kao i Republika, postaje brod žrtvovanih, brod ludaka, poput Remboog Pijanog broda, prerasta u alegoriju zaumne egzistencijalne plovidbe.
I dok se jedne noći, Beograd pod bombama pretvara u tonuću buktinju, ludaci se odevaju u životinjske kože, pa hitaju da iz Prirodnjačkog muzeja u Republiku sklone sve što je čuvanja vredno. Nisu samo životinjske kože signum edenskog, predcivilizacijskog vremena, kada se još uvek verovalo u besmrtnost. Ples pod maskama je renesansna karnevalizacija njihovog, pa i svakog drugog strahotnog doba; to je način da se Čovek naruga Smrti, da pokaže da se neće lako predati ništavilu. I kad nekog, u povorci animalnih prikaza, upitaju odakle su, kuda su krenuli, oni odgovaraju istinu, i samo istinu: njihova je domovina Zemlja Dembelija, Atlantida, Liliput, Nuskvama, Eldorado, Herland, Grad Sunca, Utopija, Vrli Novi Svet…
Žitelji Republike Luzitanije nisu nestali, iako se svet licemerno trudio da budu zaboravljeni: čitav dvadeseti vek će biti bespogovorno posvećen razvijanju načina, modusa, postupaka, tehnika – pa samim tim i strategija – nestajanja, tvrdio je Eduard Hodek, Arnotov prijatelj i nastavljač njegove povesti. Nestaju zemlje, nacije i ljudi, kao što čili istinsko i čisto ludilo, koje negira svaku banalizaciju života.
Sramota je danas za nekog reći da je lud, više no ikad ranije. Tražiće se eufemizmi, reči podstaknuća, optimističke formulacije, izrazi jednakosti, a ludak će vam i sam reći, ne samo da ne može već i da ne želi da bude jednak. Njegova će posebnost tražiti scenu, pozorište, odakle će se ludilo nesputano prikazivati u svom fantastičnom bogatstvu, u svojoj tragediji i istinskom bolu.
Naše doba prezire zaumnost, poentira autor, jer ga smatra ispraznim. Konvencije i egzistencijalne determinante su moćnije no ikad. Malo je onih, koji bi životima branili Luzitaniju, ili „Luzitanijom“ plovili. Ponajmanje je onih, koji bi hteli da postanu žitelji Republike Luzitanija.

Roman Dejana Atanackovića je i brodska karta, i pasoš.

Ana Stišović Milovanović