01.01.00
Politika
23.03.2002.
Prevedena poezija
Posrebreno tkivo pesme
Fernando Pesoa: "Luka na pučini" (Poeme Alvara de Kampuša); prevela s portugalskog Jasmina Nešković; "Paideja", Beograd, 2001.
Postoji neki urođeni raskorak / Između mojih koraka / I mene. / Između onoga što jesam / I onoga što bivam / Postoji razlika u glagolu /Koja odgovara stvarnosti. (...) Najbliži svom duhovnom ocu, Fernandu Pesoi - tvorcu družine pesnika kojom je artikulisao različite poetike ("čuo u sebi raspre, divergentna stajališta") - Alvaro de Kampuš dekompoziciju autorskog integriteta iskazuje kao razmimoilaženje koje čini sav naš život - neprekidni dijalog, raskorak duše i tela, spoljašnjosti izgubljene u lavirintima Boga, unutrašnjosti ulovljene u jednoličnoj ili nedoslednoj površini slučajnosti i ideja. Već "Trafika" otvara dijalog između svesti vida, zaposednute apsurdom čitavog "nemogućeg svemira" i onoga što je stvarno u samoj suštini. Raspru melanholičnih i himničnih invektiva duhovnog čula što svojom "orgijom osećanja života" odgovara konvencijama i prividima, haotičnosti i prolaznosti sveta.
Lisabonski šetač, zaljubljen u moderna postrojenja, inspirisan pri tom svakodnevnošću metafizike, De Kampuš je odenut iznutra Pesoinim zamamnim misticizmom i grozničavim nagonom da umakne samoodređenju i rasprši se u sudarima čulnosti i opsesivnih refleksija. Pesme i poeme, objavljene od 1914. do 1916. godine (Pomorska oda, Proticanje sati, Pozdrav Voltu Vitmenu, Trijumfalna oda u ovoj su knjizi, Ratničku nam je 1996. podario isti posvećeni prevodilac), savremenici su oglasili neurotičnim, a u njih je položena frenetična potraga za svetlima u običnim nebesima Svakodnevne Civilizacije, i slutnja da galaksije trenutaka počivaju u uobrazilji slivenoj od emfaze krvi i mesa i duhovnog zanosa, što nesanični je, preosetljivi lovac na bezmerje dvojnosti, iz koga ni jedna strana ne sme umaći, jer bez te jedne, izgubljeno bi bilo sve.
Putopis rastrojenih osećanja
De Kampušov putopis rastrojenih osećanja, raspetih nad svim stvarima, pustolovni je zanos što njega samog nadilazi u svim pravcima, tetoviran senzacijama plime i oseke života, kao srž nemogućeg što podaruje postojanju nešto od same suštine, neuhvatljivim dimenzijama ove poezije, zapreminom što čuva obrise tela, pamti toplinu života. A istina ove poezije čeka u svim stvarima, obeležena onim što je Vitman zvao nagonom sveta - prepletom istovetnosti, ispod kojih podjednakom silinom blista pojedničnost i posebnost, kao sam soj života. Svemu raspodeljena subjektivnost: Ja-volan i brodsko kormilo, užad i jedra, vitlo prekomerja, opipljivo žarište neopipljivog, tvarnog i netvarnog, uvek novo čedo druge strane na epidermu duše što traži Središte ka kome streme čudne centrifugalne sile / Kakve su ljudske psihe u saglasu s čulima.
Prisnost oblika i kretanja, more događaja, i udaljenost kao aktivitet razumne i iracionalne, žive ploti, sinteza su sudbine osvajača i potlačenih, greha i iskupljenja, i ezoterijska aura - uvek više od samo jednog prstena duše. Novi identitet, rođen svakim dodirom, rastegljivo biće, opruga, igla, treperenje, instrument, ali i blizanac poezije, u svemu prisutno ili u svemu izgubljeno njeno biće. Jedno sazdano od svih - pomorska duša sveta, i ona druga, od teskobe i ćutnje poraženosti pred prekomernošću stvari. I luzitanski snovi o izlasku na pučinu i iberijski topos onoga sve što je i ništa preobraženi su paroksizmom ogromnog "divljenja koje jeca", u himne što u kaplji onog ništa koje boli nose rečnik božanskog zanosa otkrovenja i neiscrpne tajne života.
San poezije
Žudnja pomorca za gatom, želja istorijskog bića da nađe čvrsto tle a ne izgubi istraživački duh i nagon promene krunisana je otporom bedemu, egzistencijalnom, statusnom, mislenom jezgru, pa i onom sazdanom od reči. Slobodan, i nag, "rođen" u sopstvenoj mašti, lirski subjekt je tu bez čvrstog postamenta, vlastan da istražuje orgije rasplodnog gibanja, da ga kreira i preokreće, čas poput kugle sa peskom svakidašnjih pustinja, čas poput svemirskog okeana na čijem dnu su bogovi ostavili i prah ljudske sudbine.
Ne postoji srž misli u materiji duše kojom mislim - autobiografija je ovog pisma, forma i suština koje izražava karakter ode ili epileja, malog epa, gde, još od helenskih začetaka, obilje detalja tka pohvalnu pesmu o najrazličitijim iskustvima života, koju Pesoa rasipa u himnične, nepovezane oaze, čiji se kazivač gubi pred stvarnošću koju slavi, pretvarajući se u čin pevanja, i posrebreno tkivo pesme.
Neuralgična tačka jedne stvaralačke sudbine (Sastavite izvan mene moj unutrašnji život) tako postaje trauma kritičara što bi promptno hteli foto-robot pisca. I atlas plovidbene, "neizvesne otadžbine", što potire mrlje afazije, upija i pamti panteistički zanos i ritam civilizacijskih mena, iskazujući neviđeni polom pravila, okvira, ritmova, sam potres, što svoje domete spaja sa apsolutnim snom poezije: biti stvaran kao metafora. Odgojen u mašti, hotelima beskraja, gde boravak najposle ipak pokriva život, "kolebljivi, raznoliki, što poučava ljudskosti". Sinergija opojne raznovrsnosti iskustva, i treperenje do nemogućnosti izvedenog sveobuhvatnog trenutka, "duše života", poetske suštine stvari.
Tanja KRAGUJEVIĆ
