Ljuska od jajeta

01.01.00

NIN 20.03.1998.
Tamni vilajet
Mada to ne mora biti na prvi pogled vidljivo, sva je prilika da je zbirka Ljuska od jajeta jedinstveno zamisljen poetski organizam. Znacenjski prividno odeliti, njeni ciklusi nagovestavaju tematski zaokruzenu celinu i u njoj, maltene hronoloski, pedosled "dogadjanja" koji sjedinjuje istorijko s aktuelnim vremenom. Sadejstvuju, stavise, ovi ciklusi u ostvarivanju svojevrsne dramaturgije: govor njenog protagoniste ? lirskog ubjekta ponekat poistovecenog sa pesnikom- zapravo je dramaticno svedocenje o sudbini kolektiva... Mnozinom svojih simbolicnih znacenja, jaje ozracene celu ovu zbirku: pojavljuju se recena znacenja posredovanja pesmom kao celinom, ili u fragmentima koji sugerisu ekstremne situacije kakve su, recimo, "bezbednost" u jajetu i "ljuska od jajeta". Njena sredisnja metafora je, medjutim, voda koja se najcesce ispoljava svojim rusilackim obelezjima, kao "poplava" ili "potop".
Zbirka o kojoj je rec, ne racunajuci izbore, trinaesta u nizu Simovicevih pesnickih knjiga, sklopnjena je iz deset ciklusa pesama svrstanih u dva bloka (cina?). A pesnicko dogadjanje, koje sadrzi i dramska svojstva, odvija se u nekolikim krugovima poput koncentricnih. U spoljasnjem krugu, u ciklusima koji zbirku uobrucuju ("Bube u glavi" i "Sneg") najvidljivije je sta se zbilo sa lirskim subjektom koji mozemo razumeti i kao reprezentativna plemena. On, naime, s pocetka vapi da ga neko probudi iz kosmarni snova. Iz snova u kojima razliciti insekti i gamad opsedaju njegovu glavu, provaljuju u nju, "paspamecuju" ga. Muci ga, ali ga i postice: bez sumnje, "bube u glavi" mogu biti i pokretaci kakve god akcije. Da budjenje nece ishodovati bogzna kakve rezultate govorie stihovi "Al munja, koju ostvarih u snu,/ kao zaoka me docekuje na javi" ("Munja osica"). Da definitivno nisu izgledni svedoci zavrsni ciklus. Umesto insekata i gamadi, ambijent lirskog subjekta sada "napadaju" i "razdvajaju" vojnici; rat i teror su na vidiku, ugrozeni su "sloboda", "pravda", "ustav", "zakon", "pravo". Izrad danasnje nase isprazenosti, zaludnosti, letargicnosti, refren sada glasi "A meni se spava!" ("Autoportret sa glavom na stolu"). Simovicev lirski junak ocigledno je beznadan, kao da tezi povratku u stanje prvobitne zasticenosti. Bivanju u snu kao u jajetu iz kojeg ce se jednom, valjda, roditi nesto novo i bolje.
U unutrasnjim krugovima ? u cikusima pesama kavi su "Molitva iz potopa", "Prag Beograda", "Ucenja u mraku", "Pejzazi sa klanicama i planinama i sa mrvama hleba na kraju", "^asovi racuna" ? drama kolektiva se ocituje na mitskom, istorijskom, religijskom, etnopsiholoskom i kakvim sve ne planovima. U svakom slucaju, ovi ciklusi nagovestavaju raspon od drevnih vremena do nasih dana hiperinflacije... Pre potopa, pre kazne reklibi smo, oblak se nadvija nad Beogradom, zamracuje ga i ne zaustavlja se "sve dok ne oseti da mu se ceo Beograd progutan i svaren, u stomaku gasi!"Nevolja, potom, zahvata ( i u njima traje ) Gornji i Donji grad, duhovne i kulturne svere koliko i profanu svakodnevnicu. Pesnik, dabome, docarava "objektivne", opste istorijske i drustvene okolnosti kojima nije bilo mogucno suprostavljati se. Ali i uzroke rusevnosti sadrzane u nacijanalnom bicu, u jedva promenjivom stanju duha, u mentalitetu. "Opstinska klanica" i preduzece "Mesar" su, u pesnikovim slikama sveta koji nam je zadan, metafore svekolikog naseg iskustva, a racunske radnje sa nulom ("Nulna pesma") njegovi uzroci i posledice. Pesnik taj svet predstavlja kao hermeticno zatvoren prostor sa cudovisnom dinamikom u njegovoj unutrasnjosti. Slutimo njegovu slicnost sa glavom, sada neprirodno uvezanom, na koju su s pocetka bube nasrtale, unekoliko i sa jajetom jer je "prvobitni haos" medju njegovim simbolickim znacenjima. Kako god bilo, merila su u njemu poremezena, vrednosti porecene, standardi sruseni ("Tamni vilajet"). To je, svakako, ovdasnji i danasnji nas prostor ? "Provedosmo u ovom ceo vek", veli pesnik, "a nema nade da saznamo gdesmo"- mada nije daleko uverenje da i onaj koji nije na ne mora biti mnogo drugaciji.
Hoce se, dakle, reci: postupno ali sve pouzdanije, nova Simoviceva zbirka integrise se ucitaocevoj svesti kao pesnicka vizija dobro nam znanog tamnog vilajeta. (Funkciju ciklusa pesama inspirisanih zanr-slikama, "Tri holandske i jedna spanska slika ", nije se, dok je procitavao nekolike Simoviceve pesme, mogao odupreti asocijacija na po koju Pavlovicevu iz Karika i Popuna iz "Male kutije"). Ostvarena je ova vizija pesniku tako svojstvenim postupkom. Pesnickim jezikom koji se cini na ivici jednostavnog, govornog, kadgod i hotimicno banalnog. Jezikom kome je, pri tom, nemogucno osporiti sugestivnost, figurativnu energiju visokog napona i naboja, sazimanje smislova, ukrstanje narodskih i "ucenih" znanja, oblikovanje velikih imaginativnih celina.
Bogdan A. Popovic

01.01.00

VECERNJE NOVOSTI
13. 3. 1998
U CIJOJ TORBI?
Za nase vreme karakteristicno je apsolutno propadanje svih vrednosti Najstrasnija cinjenica danas je to sto je covek toliko obeshrabren i ja pred tim nisam smeo da zatvorim oci KLASIK naseg savremenog, poetskog i dramskog stvaralastva akademik Ljubomir Simovic (1925) se kao pisac javio pre tacno cetiri decenije, zbirkom "Slovenske elegije". Usledile su brojne pesnicke knjige (Veseli grobovi", "Slemovi", "Uoci trecih petlova", "Vidik na dve vode", "Gornji grad"...) cetiri drame ("Hasanaginica", "Cudo u Sarganu", "Putujuce pozoriste Sopalovic", "Boj na Kosovu"), knjige eseja... Delo od kojih gotovo ni jedno nije ostavilo ravnodusnim ni kriticare ni citaoce. Tako ce, sva je prilika biti i sa njegovom poslednjom zbirkom "Ljuska od jajeta", u izdanju "Stubova kulture", sto je bio povod za ovaj razgovor.
Ova knjiga pojavila se punih sest godina posle Vase prethodne pesnicke zbirke...
Od 1992. do 1998. izmedju knjige "Igla i konac" i "Ljuske od jajeta" objavio sam dva izdanja knjige eseja beseda i intervjua "Galop na puzevima", u isto vreme pisao sam obimnu knjigu "Uzice sa vranama" koja je 1996. dozivela dva izdanja. Pisao sam istovremeno eseje o nekim pesnicima i slikarima. Tako da se tokom tih godina dok sam radio druge stvari u meni razvilo nesto sto je pesniku veoma potrebno to je zedj i glad za poezijom. Tako da sam se posle zavrsetka "Uzica sa vranama" vratio poeziji kao svojoj glavnoj preokupaciji i plod toga je ova poslednja knjiga.

Ladja i slem
Naslov Vase knjige je vise nego simbolican...
Valjda u svim mitologijama svih naroda jaje kao simbol zauzima vazno mesto. U ovoj knjizi taj simbol izbija u prvi plan i da tako kazem dobija mnogo vece zadatke nego ranije. Sama ljuska od jajeta pojavljuje se nekad kao jedina ladja koja nam je preostala a nekad kao neki od branitelja Beograda, iz ciklusa "Prag Beograda" pred aljtiljerijama i granatama koje dolaze, nema drugog slema do ljuske od jajeta. Medjutim, ovim se sadrzaj tog simbola u knjizi ne iscrpljuje. Jaje, inace, nije jedini simbol u ovoj knjizi, tu se pojavljuju i bube, ribe, misevi, poplave i potopi, prag Beograda, kao prag izmedju dva sveta, izmedju zivota i smrti... Pisete: "... danas i u listove svetih knjiga (cija su slova svetlela kroz tmuse) ribari na pijaci uvijaju skuse..."
U vremenu u kome zivimo mnogo sto-sta je tragicno, izgleda da iz nijedne nevolje ne postoji nikakav izlaz. Za to nase vreme je vrlo karakteristicno apsolutno propadanje apsolutnih svih vrednosti. Ja ponekad ne znam da li je to propadanje uzrok svih ovih tragedija, ili je posledica. Imam utisak da je to propadanje svih vrednosti istovremeno i jedno i drugo.

Velika iluzija
Jedna od tema Vase knjige je i ljudska teskoba i nemoc: "... Mi smo dospeli u neciju torbu? (Pod neciju kapu?) U neciji dzep?..." U modernim vremenima veoma je razvijena iluzija o tome da su covekove moci postale veoma velike. Ima se utisak da covek sve moze i sme. Bojim se medjutim da je to iluzija, i da covek sve svoje moci koristi samo zato da bi sebe sto vise ogranicio, osiromasio i onemogucio. Naravno, pesma koju pominjete govori i nesto drugo, sto ce prepoznati sam citalac.
"Ljuska od jajeta" se zavrsava gorko-ironicnom pesmom o nasoj nemoci i nesposobnosti da uzmemo sudbinu u svoje ruke. Mozda je najstrasnija cinjenica danas to sto je covek toliko obeshrabren. Ja pred tom obeshrabrenoscu nisam smeo da zatvorim oci, i morao sam, i pokusao sam da je pokazem u svoj njenoj ozbiljnosti. To sto je kraj ove knjige ne mora da bude kraj sveta, ja se nadam da nece ni biti. Ali u ovom ternutku ja se osecam duznim da govorim o onome sto nam preti...

D. BOGUTOVIC

01.01.00

Danas
01.02.2003.

Ljubomir Simovic o sudbini poezije i sudbini naroda
Uvek je vise pobednika nego sto je bilo boraca
Srednjovekovna Srbija kao Toskana: Ljubomir Simovic

Ljubomir Simovic svakako je jedan od najizrazitijih pesnickih glasova u srpskoj poeziji dvadesetog i veka koji je tek poceo. Njegove poetske zbirke, od samog pocetka njegove karijere, donosile su uvek nov, svez i anticipirajuci poetski materijal. Verovatno nijedan pesnik u srpskoj poeziji nije dublje usao u poreklo mita i uzroke usuda srpskog naroda. Dramsko stvaralastvo Ljubomira Simovica takodje predstavlja vrh i sublimat savremene srpske drame. "Putujuce pozoriste Sopalovic", "Cudo u Sarganu" i "Hasanaginica" pune pozorisne sale sirom Jugoslavije i Evrope. Nedavno su se pojavila dva izbora iz obimnog poetskog Simovicevog opusa. Jedan se pojavio u "Prosveti" (u izboru Aleksandra Jovanovica), a drugi u izdanju "Rada" (izbor je nacinio Branko Kukic). Ova dva medjusobno razlicita, a jednako zanimljiva i inspirativna izbora bacila su novo svetlo na Simovicevu poeziju.
O sudbini poezije, sudbini naroda, razvoju i usudu koje donosi zivot u okviru mita, kao i o promisljanju teatra, razgovarali smo sa pesnikom.

Sve su velike imperije znale tu tajnu - da imperiju ne cini samo teritorija, vec je jezik taj koji osvaja. Hajdeger je negde rekao da jezik cini bice naroda. Imate li utisak da smo, u trenutku kad su reci kojima govorimo polako prestale da imaju znacenje, najvecu bitku vec izgubili - zajedno sa znacenjem reci i smisla, poceo je da se trosi i osipa i nas logos?
- Mozda je proces bio upravo obrnut: kad je poceo da se trosi i osipa nas logos, poceo je da se kvari i nas jezik. Medjutim, svejedno sta je starije, jaje ili kokoska, cinjenica je da se u nasem tiganju nalazi nesto sto se ne moze jesti.
To sto se mnogo stosta kod nas, pa i nas jezik, nalazi u tako zalosnom stanju, ne bi trebalo da bude razlog da zurimo da bitku proglasimo izgubljenom. Ali je razlog da pozurimo da neke negativne procese zaustavimo, i da neke vrednosti zastitimo. Na sudbinu naseg jezika uticalo je cepanje Jugoslavije, a uticace, naravno negativno, i formiranje drugacijih odnosa izmedju Srbije i Crne Gore. Ceo nas zivot, pa i nas jezik, zahvatili su procesi cepanja i usitnjavanja. Tim se procesima, nazalost, jos ne vidi kraj, i ja ne smem ni da mislim na sve ono sto nas jos mozda ceka. Engleski jezik se i na Novom Zelandu zove engleski, a bojim se da ce se srpski u Cacku zvati cacanski, a u Krusevcu krusevacki.
I nije u pitanju samo cepanje, koje je posledica politickih deoba. U pitanju je i kvarenje, do koga dolazi zato sto smo zaboravili duh i sustinu jezika uopste, i sopstvenog jezika posebno. Nas jezik vrvi od nakaznih i neprirodnih konstrukcija. Umesto da jednostavno kazemo da o necemu brinemo, mi kazemo prisutna je zabrinutost. Umesto da jednostavno kazemo popravljamo cipele, mi kazemo: vrsimo popravku cipela. Kad cujem da neko, umesto odmaram se, kaze odmaram, zaboli me stomak! I tako govore svi: i spikeri, i novinari, i prevodioci filmova!

Pisali ste o Kosovu. Pisati o necemu znaci uci u taj prostor i razgrnuti prostorne i vremenske granice, ponovo preziveti, re-kreirati tu stvarnost. Kada ste usli u prostor Kosovske bitke, mora biti da ste o tome saznali i nesto drugo i nesto novo, iako je to novo mozda staro koje ne zelimo da vidimo?
- Dramom "Boj na Kosovu", koju sam napisao 1988, nisam bio zadovoljan, i krajem prosle godine sam je toliko radikalno preradio, da se moze reci da sam je ponovo napisao. Doslednije sam sproveo ideju koju sam imao 1988. godine. A sta sam to zeleo 1988. godine? Zeleo sam da na scenu iznesem sto vise svakodnevnog zivota, da pokazem da srednjovekovna Srbija nije samo manastir, bojno polje i dvor, nego i pijaca i ulica. Zeleo sam da na scenu, pored glavnih aktera, knezeva, sultana i vitezova, o kojima govore i srednjovekovni tekstovi, i epske pesme, i istorija, izvedem i obicne gradjane, o kojima ne govori niko. Zeleo sam i vise: da tim obicnim gradjanima dam status glavnih junaka. Zeleo sam i da negde u pozadini drame promicu pejzazi koji ce potvrditi ono sto je govorio Milan Kasanin: da srednjovekovna Srbija ne lici na Tursku, nego na Toskanu.
Zeleo sam, konacno, da kosovski mit i bitku stavim u kontekst mnogo siri od uobicajenog.
Naravno, neizbezno je da u svemu tome prepoznajemo neke karaktere, odnose i dogadjaje, koje i danas vidimo oko nas. Takva prepoznavanja, naravno, nisam izbegavao. Naprotiv. To pricu cini zivljom i aktuelnijom.
Uprkos svemu tome, ne verujem da ce se oko ove drame pozorista previse otimati. Srbi danas ne vole da govore o Kosovu. Ni o onom srednjovekovnom, ni o ovom danasnjem. To je jedna nelagodna tema, koju svi izbegavaju. A narocito je izbegavaju neki politicari, koji se plase da bi se jedna izgubljena teritorija mogla pretvoriti u nesto mnogo gore: u izgubljene izbore. I koji zato pokusavaju da taj problem upakuju i proslede nekoj buducoj generaciji... Jednu skorasnju inicijativu da se pristupi razgovorima o problemu i statusu Kosova, neki politicari odbijaju, tvrdeci da je za takve razgovore jos rano! Rano! A jos je pre pedeset godina bilo kasno!

Srbi su narod bez osecaja za vremensku utemeljenost. Ukoliko svaki narod ima sopstvenu kletvu, a ima je, zasto je nasa ta da neprestano ponavljamo iste dogadjaje, iste poraze, iste greske? Zasto je srpska kletva "vecito vracanje istog" i nemogucnost da se uopste stupi u bilo koju buducnost? Kao da nam je buducnost nesto sto se krece unazad?

Podrumi na krovu

Teatar je najlepsi hram sa najstrasnijim svestenstvom. Da li se zato tako oprezno odnosite prema pozoristu, svesni da se ono hrani zivim ljudskim iluzijama, emocijama, dakle - mesom?
- To sto sam dosad napisao svega cetiri drame - ako na to mislite - ne znaci da sam prema pozoristu oprezan, nego, jednostavno, znaci da sam vise pisao druge stvari. Ali i te druge stvari, pesme na primer, traze od coveka sve, ukljucujuci i "zivo meso". Jedino sto, pisuci pesmu, mozete biti sigurni da vam se ne moze desiti ono sto vam se cesto dogadja sa dramskim tekstom: da vam izvodjaci radova uklone stepeniste, da neke sobe zazidaju, da prozore pretvore u vrata, a da podrume izgrade na krovu. I da sve to nazovu svojom kreativnom autorskom interpretacijom!

- Da stupimo u "bilo koju buducnost", kako kazete, sprecava nas mnogo stosta: i neznanje, i lenjost, i glupost, i inertnost, i kolebljivost, i strah od promena. I mozda najveci od svih strahova: strah od gubitka vlasti. I neverovatno visok stepen iracionalnosti. Tesko je zamisliti nesto iracionalnije od vlasti koja je pala 5. oktobra. Ali se ni oni koji su tada dosli na vlast ne ponasaju uvek racionalno. Nije racionalno gubiti toliko vremena i toliko odlagati neke promene. Na neke promene se predugo ceka zato sto se neki ljudi ne usudjuju da donose teske odluke. A nisu racionalni ni gradjani, koji ocekuju da teske odluke donese neko ko se i pred zelenim svetlom dvoumi da li da predje ulicu... Iracionalne su i ambicije i sujete, koje dovode do sukoba slicnih sukobima srednjovekovnih feudalaca.
Dosta je da neki danasnji Balsic izjavi da je nesto plavo, pa da se neki danasnji Tvrtko isprsi tvrdeci da je to plavo crveno. I dok se oni nadmecu oko tog plavog ili crvenog, koje je najverovatnije crno, vreme prolazi. Prosle su vec skoro dve i po godine od promene vlasti, a na neka vazna pitanja se jos ne daju odgovori. Mislim na pitanje ko je ubio Slavka Curuviju, mislim na pitanje gde je Ivan Stambolic, je li ziv ili mrtav, ko ga je odveo i gde. Bojim se da se nova vlast ustrucava da pravim ljudima postavi prava pitanja. Ko za koga radi, ko iza koga stoji? U tome je tesko snaci se, izmedju ostalog, i zato sto je posle 5. oktobra doslo do velike seobe naroda iz porazenih u pobednicke stranke. Na kraju svake bitke, uvek je vise pobednika nego sto je bilo boraca. Takve seobe novu vlast pretvaraju u staru, a put u buducnost pretvara se u put u proslost.

Cini mi se da je ovde nama neprestano potreban kolektivni pevac, odnosno neko ko ce biti glas puka. Cini li vam se da mi teze u poeziji priznajemo liricare, dakle one koji potresaju nutrinu i licno, a da stalno imamo i dalje potrebu za guslarima, za nekima koji ce, dakle, govoriti o istoriji?
- Pitanje je da li je sudbinu pojedinca, pa cak i njegov unutrasnji zivot, pa cak i samu liriku, moguce odvojiti od istorije! Otkad znam za sebe, istorija je bila deo mog licnog, svakidasnjeg, pa cak i unutrasnjeg zivota. Od istorije se nije moglo pobeci cak ni u taj unutrasnji zivot! Samo sto sam dosao na svet, poceo je jedan od najstrasnijih ratova u istoriji sveta. Celo moje detinjstvo je proslo u tom ratu. A ni u kasnijim godinama nije bilo manje istorije. Ni manje ratova. Osim toga, ako svi mi delimo istu sudbinu, gde je granica izmedju licnog i kolektivnog? Ako saosecate sa drugim ljudima, i ako o njihovoj sudbini govorite i pisete, da li samim tim postajete kolektivni pevac?
Nedavno sam na televiziji gledao kako se, ne secam se u kojoj zemlji, ovce transportuju na pijace i klanice. Bilo mi je muka od onog sto sam video. Ne znam sta je bilo strasnije: gledati te ovce kako satima i danima crkavaju bez vode i vazduha, ili ljude koji na to ne obracaju paznju. Ti ljudi su me uzasnuli. A pri tom znam da ni o jednom coveku ne znam toliko losih stvari koliko znam o sebi. Mozda se bas kroz taj odnos prema drugima, prema ljudima ili ovcama, dolazi najdublje u sebe. U to sto nazivate "nutrinom". Znam na sta ste mislili kada ste govorili o guslarima. Ja govorim o pesnicima.

Ako proucavate razvitak srpske poezije, narodne pogotovu, postoji jedan tragican glas koji je fon na kome se sve odvija i koji se stalno vraca. Kao da su Srbi nekoliko puta vec nestajali i ponovo se vracali pred Bozje lice? Kao da je u nasoj poeziji skrivena svest o nasem nestanku i o sve tezem povratku?
- Na nasu istoriju utice i nasa geografija. To je stara i poznata prica o "Kuci nasred druma", o kojoj peva Vasko Popa. Na ovoj geografskoj sirini i duzini opasnost od nestanka je deo nase svakidasnjice. To bi trebalo sve da nas odrzava budnim. Sve, ukljucujuci i pesnike, za koje se veruje da i budni sanjaju.

Ne verujem da se istorija pise u istorijskim udzbenicima. Ona se nalazi u literaturi, koliko god to zvucalo paradoksalno, kao sto se i prica o buducnosti nalazi u poeziji. Ko je, po vama, dotakao istorijski usud i trajno zabelezio istinu o nama?
- Kada me pitate *ko*, nadam se da ne ocekujete da vam kazem jedno ime, ili jedan naslov. Kod nas su, pogotovu sad, na kraju veka i milenijuma, u modi ankete koje pitaju: koji je pisac najveci, koja je knjiga najbolja, u stolecu koje je proslo? Nikada u takvim anketama nisam ucestvovao. Nasa istina nije samo jedna, i niti moze stati u jednu knjigu, niti je moze formulisati jedan pisac. Ma koliko ta knjiga i taj pisac bili sjajni. Nasa istina nisu samo bune i bitke, o kojima je pevao Visnjic, nego i magnovenja i gluhote, o kojima je pevao Nastasijevic. Sima Pandurovic ne govori nasu istinu samo kad pise pesmu "Na kumanovskom razbojistu", ili o ranjenicima iz 1912, nego i onda kad pise "Svetkovinu", koja pocinje onim slavnim stihom: "Sisli smo s uma u sjajan dan". Nasa istina nije samo "Na Gazimestanu", nego i "Daleko u nama".
Nemamo nimalo razloga da se, birajuci jednu knjigu, odreknemo svih ostalih.

Prolazeci kroz vas kompletan poetski opus, nailazila sam na cikluse. Ponegde, vi ste ih formirali, ponegde su se formirali sami - prosto, Muza je tako diktirala. Slutim novu sferu poetskog koju cete otvoriti, koja ce poceti novom dramom. Jesam li u pravu?
- Ukoliko se nova verzija "Boja na Kosovu" moze prihvatiti kao nova drama, u pravu ste!

Sanja Domazet