Lisice

22.09.03

Nedavno je u izdanju „Narodne knjige“ objavljen roman „Lisice“ Ane Rodić, koji je nastao na osnovu scenarija za poznatu, istoimenu televizisku seriju koju je kao reditelj potpisao Gorčin Stojanović. U odnosu na seriju roman zapravo predstavlja svojevrstan epilog života junaka. Reč je o mladoj autorki koja iza sebe, sem ovog scenarija, ima i tri romana ( „Korenje“, „Sebi samoj“, „Momci iz kraja“).

Govoreći o tome šta ju je ponukalo da po scenariju napiše roman Ana Rodić kaže da je ona pre pisac nego scenarista, te da je scenario poslužio kao podsticaj za roman.
„To su dve stvari koje su potpuno različite, ali se ja dobro osećam i u jednoj i u drugoj varijanti. Pisanje romana podrazumev jednu osobu i jedan kompjuter, odnosno pisaću mašinu ili papir i olovku. A pisanje scenarija uz to još obuhvata urednika, reditelja, glumce... Odnosno, prilagođavanje svemu tome. Ipak, priznajem, da više volim da pišem knjige“.

Da li ste vi lično zadovoljni svojim scenarijem za seriju? Ima dosta ljudi kojima se to ne dopada.
- Mišljenja o seriji su bila baš žestoko podeljena. Imala sam utisak, kada je počelo pravo bombardovanje negativnim kritikama, da to niko neće gledati. Potpuno sam bila zbunjena. Međutim, onda se ispostavilo da neki fin svet gleda to i da im se dopada. Znate, uvek stojim iza svega što napišem. Tako je, naravno, i ovoga puta. Besmisleno mi je da sad sebe hvalim, ili još gore branim, ali ljudi koji su to čitali, do čijeg mišljenja veoma držim, rekli su da je to dobar scenario. Dakle, nemam problem sa tim. Ono što je meni bilo zapanjujuće je to što sam stekla utisak da je bilo prosto ‘in’ obrušiti se na seriju. E sad, postoji i ona varijanta da je dobro kada se o nečemu, makar kako, mnogo priča ali ja se u svemu tome nisam dobro osećala. Uostalom, meni se ta serija dopadala a kome nije mogao je da promeni kanal. Što, sudeći po zvaničnim podacima, nije bio čest slučaj. Sem toga to je serija koju su otkupili Hrvati, Slovenci i jedna od bosanskih televizija.

Na jednom mestu u romanu kažete kako ‘nema osobe na ovom svetu koja se ne pali da napiše roman o svom životu’. Jeste li time hteli da apostrofirate ljudsku sujetu ili nešto drugo?
- Ljudsku potrebu da istakne sopstvenu važnost. Ljudi su inače jako sujetni i to je jedna ružna osobina sa kojom, smatram, svako treba pojedinačno da se žestoko obračuna. Jer, ako ništa drugo, sopstvena sujeta može da dovede čoveka u užasno neprijatne situacije.

Otkud baš „Lisice“ kao naslov?
- Jer je višeznačan. Htela sam u startu da to bude ime neke životinje, jer smatram da bez obzira na gradski život treba imati što više kontakta s prirodom. Drugo, na lisice se organizuju hajke kao vrlo često i na žene. Treće, to je jedna lepa životinja koja je potpuno nepravedno optužena da je lukava, što je takođe slučaj sa ženama. Četvrto, stavljanjem lisica na ruke čovek biva lišen slobode. I tako dalje.

Ima li čuvene Egziperijeve knjige „Mali princ“ u tome?
-Ima. Sećate se kada lisica kaže Malom Princu - „Pripitomi me“. Tako su i moje junakinje, kao i većina žena, sve kao divlje i slobodne a ustvari bi htele da budu mazne, meke, tople, nežne, pripitomljene. Jer, prisetimo se šta, po Egziperiju, znači reč pripitomiti. Znači uspostaviti veze.

Roman završavate rečima: „Niko nikom ne pripada. Svako je samo svoj i sasvim sam.“ Jel’ to krajnji cilj?
- Jeste. Smatram da ljudi pripadaju ipak samo sebi i da dve osobe treba da žive u harmoničnom odnosu i da se vole ako je moguće, a ne da traže jedno od drugoga međusobnu pripadnost. Jer to onda, po mom uverenju, više nije ljubav već postaje posesivnost koja ne retko dobija i patološke oblike. Naime, jedna junakinja koristi priliku koja joj se pružila i odlazi u inostranstvo. Ona odlučuje da je kretanje njen model življenja, jer sve je proces i nije dobro zaustaviti se čak ni kada te sopstvena sujeta ili potreba za posedovanjem nekoga uvuku u taj začarani krug. Jednostavno, nagradila sam je. Oslobodila sam je lisica.

Tatjana Nježić