Lavirint kruga

13.03.11

Nekoliko godina pre vukovarske kataklizme napisao sampesme koje su prorokovale da će moj Vukovar goreti kao Sodoma i Gomora

Zoran Bognar, pesnik, esejista, prozni pisac, književni kritičar i antologičar, rođen je 1965. godine u Vukovaru. Objavio je desetak zbirki pesama od kojih posebno izdvajamo dve poetske trilogije: „Elizejska trilogija”i „Albedo, Aura, Alhemija”; dva romana, tri knjige poetsko-fenomenoloških mikroesejai dveantologije...

Izdavačka kuća „Zalihica” iz Sarajeva objavila je nedavno antologiju savremene srpske poezije Zorana Bognara „Novo raspeće”, a beogradska kuća „Book” njegovu knjigu izabranih i novih pesama „Lavirint kruga” za koju je upravo dobio nagradu „Dimitrije Mitrinović”. Krajem prošle godine Zoran Bognar je dobio uglednu nagradu „Milan Bogdanović”.

U pesmi „Lavirint kruga”, pesnik kaže: „Još uvek smo u lavirintu kruga;/ još uvek smo mnoštvo u jednom,/ ali ne celina i ne isto,/ zajedno ali odvojeni svetovi/ kao krv i kost, domaćin i gost...”

Antologija „Novo raspeće” je, zapravo, drugo izdanje knjige koju je objavio beogradski „Rad” 2001. godine. Antologiju ste dopunili i nekim novim imenima?

Jeste, ova antologijaje dopunjeno i izmenjeno izdanje za bosansko tržište. Prvobitno izdanje 2001. godine objavljeno je pod nazivom „Novo raspeće” – antologija savremene srpske poezije tragom estetskog egzorcizma 1967–2000, kao prva antologija srpske poezije u XXI veku. U ovom novom izdanju, na molbu Almira Zalihića, direktora i urednika sarajevske izdavačke kuće „Zalihica”, došlo je do nekoliko dopuna i izmena, pa je tako u ovom izdanju obrađen period u savremenoj srpskoj poeziji 1967–2007; zastupljeno je još osam pesnika.

Odlučili ste se, pre svega, za autore srednje i mlađe generacije. Nema najvažnijih srpskih pesnika, koji su u ovom periodu bili pesnički veoma živi?

U ovoj antologiji zastupljeni su pesnici koji su rođeni 1941. godine i posle i koji su prvu pesničku knjigu objavili 1967. godine i posle, zaključno sa 31. decembrom 2007. godine.Zajedničke karakteristike zastupljenih pesnika su, prevashodno, antropocentričnost, univerzalnosti ekspresivnost. U ovoj antologiji zastupljeni su prevashodno pesnici koji su oslobodili našu poeziju dugogodišnjeg robovanja folklornoj tradiciji i koji su joj poklonili novi (ultra)moderni diskurs i senzibilitet, kao po receptu Miloša Crnjanskog koji je jednom prilikom rekao: „Sudbina nam je stara, stih nam je nov!”... Za pesnike iz ove antologije poezija je, prevashodno, traženje novog i prevazilaženje nađenog.To su, najkonciznije navedeni, osnovni postulati i kriterijumi ove antologije, stoga je lako objasniti zašto u njoj nisu našli mesta pojedini etablirani pesnici (Slobodan Rakitić, Rajko Petrov Nogo, Đorđo Sladoje, Milosav Tešić, Dejan Aleksić) čija je poezija u dobrom delu zaista antologijska, ali koja, ipak, mora se priznati, nije donela nikakve inovacije i promene na planu strukture i forme i kreativne upotrebe jezika.

Školski primer kako su to radili pesnici iz ove antologije možemo najbolje prepoznati u pojedinim pesmama Slobodana Zubanovića i Dragana Jovanovića Danilova u kojima se eksplicira sinteza klasične strukture i forme i (ultra)modernog jezika i u kojima duh dobre tradicije postaje kreativno prisutniji i jači, a doživljavanje sveta i vremena senzibilnije i kompleksnije. Naravno, ova antologija nije radikalni poziv na rušenje starih, institucionalnih vrednosti, ali ona svakako predstavlja jedan jasno definisan pregled i presek savremene srpske poezije s kraja XX i početka XXI veka, iz kojeg se, gotovo autohtono, nameće arhetip poezije kakva će se pisati u prvom kvartalu ovoga veka.

Knjigom „Lavirint kruga” obeležili ste četvrt veka profesionalnog bavljenja književnošću. Kako ocenjujete pesnički put koji ste prešli od „Bluza za šahovsku tablu” (1986) do danas?

Ocenjujem ga i doživljavam kao put od ranog početka do potpune afirmacije; kao put koji nije bio nimalo lak, naprotiv, bio je put prepun odricanja i teških iskušenja; put na kojem sam odbio da budem član ili deo bilo kakvog perfidnog orkestriranog programa, klana ili takozvanih „horskih pevača”, dakle, put koji je bio možda sporiji, zasigurno i trnovitiji, ali na kojem sam ostao svoj: samorodan, nezavisan, nepotkupljiv, slobodan...

A od pesme „Utopljenik” (Vukovar, 1984) do pesme „Rodni grade moj, u bolu, u tišini, u Propileju” (Vukovar, 2010), mnogo toga se dogodilo?U kojoj meri je Vukovar, kao vaš rodni i razrušeni grad, ostavio traga u pesmama?

Rekao bih u velikoj meri. Svi oni koji bolje poznaju moje poetsko stvaralaštvo znaju da sam nekoliko godina pre vukovarske kataklizme napisao na desetine pesama koje su prorokovale da će moj Vukovar, kao i mnogi drugi „vukovari”, goreti kao Sodoma i Gomora. Nije mi nimalo drago što mi je ta prekognicija donela takozvanu titulu „proroka u svom selu” i što su se sve te pesme obistinile, ali tako je očigledno bilo suđeno... Ta tema me dugo nije napuštala,što znači da sam napisao i dosta postfestum pesama o čemu posebno svedoči knjiga „Ako se mrtvi jednog dana vrate”. A pošto se ove godine navršava punih dvadeset godina od te, najblaže rečeno, ne samo vukovarske nego i svetske tragedije, odlučio sam da „obeležim” taj neslavni jubilej tako što ću do Beogradskog sajma knjiga da objavim tematsku knjigu pesama „Vukovarske elegije”.

Peter Handke kaže da ste pesnik posebnog senzibiliteta, sanjar i vizionar... Šta ovih dana sanjate, šta vam se događa, čemu se nadate?

Peter Handke je čovek koji je zajedno sa Žarkom Radakovićem prevodio i prepevavao moje pesme na nemački i objavljivao ih u najznačajnijim nemačkim i austrijskim časopisima (kao što su Akzente, Manuskripte, Literatur Blatt i Novo argumente); Peter Handke je čovek koji mi je (kao predsednik žirija uz Mihaela Krigera, Alfreda Koleriča i Petera Hama) dodelio 1999. godine nagradu „Hubert Burda Pries” kao najboljem mladom pesniku iz istočne Evrope i time me uveo na velika vrata u germansku literaturu; na osnovu bezrezervnih Handkeovih i Krigeovih preporuka koristio sam 2002. godine stipendiju u jednoj od najznačajnijih kuća pisaca u Evropi, u čuvenoj Villi Waldberti koju je 1902. godine osnovao Tomas Man... Da živim još tri života neću moći da se odužim Handkeu na tolikoj pomoći i ukazanom poverenju. A šta sanjam i čemu se nadam? Pa upravo to, da mi se još jednom u životu dogodi Villa Waldberta...

Šta se novo krčka u vašoj literarnoj kuhinji?

Pa krčkaju se moji novi poetsko-fenomenološki mikroeseji koje godinama pišem i objavljujem pod imenom „Ejdetske slike”. Upravo sam sredinom devedesetih u Kulturnom dodatku „Politike” imao kolumnu pod tim nazivom. Voleo bih da u ovoj godini objavim „Ejdetske slike” kao novu knjigu koja bi izuzetno korespondirala i nadopunjavala se sa mojom Antologijom srpskog mikroeseja XX veka „Tečni kristal” čije će se drugo izdanje pojaviti za nekoliko meseci u izdanju Grafičkog ateljea „Dereta”.

Zoran Radisavljević