Lampeduza - jedna mediteranska priča

12.11.12

panski pisac i filozof Rafael Arguljol o romanu "Lampeduza" i posebnoj atmosferi Mediterana: Na moru sam doživeo prva iskustva, slušao mitove

SRBIJU vidim kao svet koji se nalazi između Istoka i Zapada, ali ne u smislu da odvaja nego da spaja. Da stoji između Mediterana i kontinentalnog dela Evrope vidi se i na prirodi koja je veoma raznolika i kombinuje te elemente, ali i u karakteru ljudi koji imaju mnogo mediteranskih aspekata - rekao je za "Novosti" Rafael Arguljol, španski pisac i filozof.
Gost iz Barselone u Beogradu je nedavno predstavio svoj roman "Lampeduza" u izdanju "Geopoetike" i prevodu Nadežde Đermanović. Jedan je od najuticajnijih savremenih mislilaca hispanskog sveta. Autor je 27 knjiga eseja, romana, pesničkih zbirki i putopisa.
Roman kojim se Arguljol predstavlja prvi put našoj publici, nosi ime po mediteranskom ostrvu Lampeduza, koje se nalazi između Sicilije i Severne Afrike. To je svojevrsna metafora mediteranskog sveta, prikazana kroz jednu mitsku ljubavnu priču.
Kao veliki putnik, Arguljol smatra da putovanja mogu da pomognu čoveku da upozna samog sebe i otkrije tajne sveta. Otkrio nam je da razlikuje dve vrste putovanja:

ŽIVOTNO DELO

SVA svoja putovanja ovaj pisac pretočio je u jednu veliku knjigu od 1.213 stranica pod imenom "Pogled sa dna mora" koju španski novinari nazivaju "ličnom Biblijom pisca", a Arguljol svojim životnim delom. Ova knjiga je i putopis i filozofsko delo. Sastoji se od 19 malih knjiga i podeljena je na 94 poglavlja i za nju je čitaocu potrebna "mapa" čitanja. Pisac nas vodi na 24 različite geografske lokacije, između kojih i na Balkan, i na 24 tačke naše duše.
- Ona masovna, turistički organizovana, koja nam planiraju drugi, teško mogu da se svrstaju u iskustva koja menjaju čoveka. U onim putovanjima koja čovek sam, slobodno organizuje, to iskustvo postoji, i čovek sebe može da pogleda sa druge strane, spolja, nezavisno od toga koliko daleko putuje. Čovek može da ide do Patagonije i da ostane bez iskustva putovanja koje obogaćuje, ili da ode iz Beograda u Novi Sad - i to doživi.

Glavni junak Leonardo, u romanu "Lampeduza" tako kreće na ovu drugu vrstu putovanja koje će ga zauvek promeniti. Arguljol majstorski opisuje komplikovanu, zavodljivu i tajanstvenu atmosferu Mediterana.
- Mediteran je moje more. Rodio sam se u Barseloni i kao dečak svoje letnje raspuste provodio u ribarskom mestašcu nedaleko od grada, i uvek sam bio u bliskoj vezi sa morem. Prva važna životna iskustva doživeo sam tamo, prve legende i mitove slušao sam i čitao na moru. Kako su prolazile godine, shvatao sam koliko je mediteransko more bilo važno za evropsku kulturu - rekao nam je Arguljol.

Radi kao redovni profesor katalonskog univerziteta "Pompeu Fabra", gde predaje estetiku, filozofiju i književnost, a redovni je saradnik i dnevnog lista "El pais". Dobitnik je važnih španskih nagrada za književnost među kojima je i prestižna "Nadal".
Pisana reč je, po Arguljolovim rečima, u krizi i u Španiji.
- Ta kriza je svetski fenomen, u vezi je sa promenom koja se desila na svetskom nivou, gde je pisana reč izgubila značaj. Tako je u obrazovanju i u svakodnevnom životu ljudi. Ako na tu kulturološku promenu dodamo još ekonomsku krizu, naravno da je kriza još jača. Prava humanistička kultura izgubila je prestiž i težinu koju je imala, a to se jasno vidi i po pitanju novina koje praktično nestaju - rekao nam je pisac.

B. ĐORĐEVIĆ

12.10.12

Pisci o kojima se priča:

Autor: Vladimir Matković

Beogradska Geopoetika otkrila je ovdašnjoj javnosti još jedno književno ime vredno poštovanja. Reč je o španskom piscu Rafalu Arguljolu čija je biografija više nego zanimljiva. Arguljol (1949) pisac i filozof, autor je dvadeset sedam knjiga eseja, romana, pesničkih zbirki i putopisa. Profesor estetike na Fakultetu humanističkih nauka Univerziteta Pompeu Fabra u Barseloni, bio je predavač na Berkliju (USA), kao i na univerzitetima širom Evrope i Latinske Amerike.

Dobitnik je prestižne književne nagrade „Nadal“ za svoj roman „Razlog zla“ i nagrade za najbolju knjigu eseja za „Jedno senzorijalno vaspitanje“, najveći broj priznanja Rafael Arguljol dobio je za svoju poslednju knjigu, „Pogled sa dna mora“ (2010), koju i sam pisac smatra svojim životnim delom. Upravo o ovoj knjizi Arguljol je govorio u Institutu Servantes, iako se ovdašnji izdavač opredelio da kod nas objavi njegov roman „Lampeduza“ u odličnom prevodu, inače teškog i slojevitog originalnog teksta, Nade Đermanović. Ova knjiga biće predstavljena večeras u 19 sati u knjižari Beopolis uz prisustvo autora i prevoditeljke.

Kroz neobičnu ljubavnu priču, autor u „Pogledu sa dna mora“ govori o neumitnosti putovanja kao potrebi spoznavanja samoga sebe. Čini se da je takva putovanja potisnuo masovni turizam. „Zasigurno je masovni turizam uništio kulturu putovanja“, kaže Arguljol za Danas i dodaje: „Organizovani turizam tako putniku ne dozvoljava slobodu izbora. Dogodilo se to da je nestala potreba za putovanjima kao otkrićem i pustolovinom. Tako masovni turizam u odnosu na prava putovanja, koja podrazumevaju poniranje u samog sebe i ponovno otkrivanje sopstvenog bića, jeste upravo ono što je pornografija za erotiku, ili brza hrana za gastronomiju. Reč je o ideologiji brze i trenutne potrošnje, ali bez otkrivanja. Masovni turista je ubeđen u to da je video sve jer mu je pri ruci digitalni fotoaparat kao glavna podrška i blicevima naprosto bombarduje mesta koja obilazi. Čak ni ne pokušava da razvije odnos sa mestima koja obilazi već skuplja fotografije kao što neko skuplja cipele, i kaže sebi ‘gledaću posle’“.

Ne treba isključivo, smatra Arguljol, govoriti o putovanju u fizičkom smislu te reči. „Za mene svest putnika nomada podrazumeva spremnost čoveka da teži ka drugom i drugačijem, a potraga za drugim podnebljima doprinosi izgradnji njegove ličnosti. Biti nomad, dakle, ne znači po svaku cenu fizički se izmestiti, mada je ponekad i to nužno. Reč je o unutrašnjem i duhovnom putovanju. Nasuprot tome postoje ljudi koji odbijaju da se odreknu sopstvenog sveta i odbijaju da napuste svoju malu sredinu, gradeći tako predstavu o sopstvenom identitetu koja može biti potpuno pogrešna. Biti nomad znači imati duhovni stav i posedovati otvorenost.“

Postavlja se pitanje koliko globalizacija šteti, odnosno koristi kulturi samoj. „To jeste dvosekli mač. S jedne strane je jasno da se u svetu na početku 21. veka kulture mnogo lakše povezuju. Ali, sa druge strane globalizacija je težila ka tome da stvori jedan uniformni svet u kome postoji opasnost da se unište lokalne tradicije pa tako izumiru neki zanati. Upravo tu dolazimo do paradoksa. Putnik može negde da dođe i da tamo naiđe na iste radnje i proizvode kao i kod kuće. U centru bilo kog evropskog grada čovek natrči na iste radnje poput Zare ili Manga“.

U svom remek-delu od 1.200 stranica „Pogled sa dna mora“, koji bi, nadamo se, uskoro mogao da bude preveden na srpski, naš sagovornik ističe važnu ulogu snova kada između ostalog piše ‘ja sam usnio san, a san je sanjao mene’...

„Ova igra reči može se poistovetiti sa odnosom ljudi i bogova. Smatra se da su bogovi stvorili ljude i svet, a čovek je stvorio bogove da bi oni mogli da stvore ljude. Sa snovima i sećanjima se događa ista stvar. Posedujemo sećanja, ali sećanja su nezavisna i utiču na naše iskustvo. Sećanja nisu pasivna nego poput živog organizma neprestano oblikuju naš život.“

Postavlja se pitanje koliko sećanja mogu da nam pomognu u suočavanju sa kolektivnom i individualnom prošlošću i koliko mogu da nas iscele. „To jeste suština. Mogućnost isceljenja ili katarze u antičkom smislu grčke tragedije je zasnovana na mogućnosti samokritike. To važi i na individualnom i na kolektivnom planu. Države moraju biti samokritične prema sebi samima da ne bi počinile greške iz prošlosti. Isto važi i za ljude. Mi ćemo nastaviti da pravimo iste greške ako nismo sposobni da budemo samokritični. Zato su sećanja neophodna.“

05.10.12

Problem Španije jeste to što se nikada nije samokritički osmotrila ni u odnosu na svoju blisku ni na dalju prošlost

Barselona - Rafael Arguljol (Barselona, 1949), pisac i filozof, autor je 27 knjiga eseja, romana, poezije i putopisa. Profesor estetike na Fakultetu humanističkih nauka Univerziteta Pompeu Fabra u Barseloni, bio je predavač na Berkliju (SAD), kao i na univerzitetima širom Evrope i Latinske Amerike. „Lampeduza, jedna mediteranska priča”, roman kojim se Arguljol predstavlja prvi put našoj čitalačkoj publici (upravo ga je objavila Geopoetika)svojevrsna je metafora mediteranskog sveta, prikazana kroz jednu mitsku ljubavnu priču. Arguljol je dobitnik ugledne književne nagrade „Nadal” za svoj roman „Razlog zla” (1992) i nagrade za najbolju knjigu eseja za „Jedno senzorijalno vaspitanje” (2002), anajveći broj priznanja Rafael Arguljol dobio je za svoju poslednju knjigu „Pogled sa dna mora” (2010), koju i sam pisac smatra svojim životnim delom.Rafael Arguljol biće gost Instituta Servantes u četvrtak 11. oktobra.

Šta za Vas znači pisati?

Pisanje je za mene uvek intimno povezano sa životom kao i sa ličnim iskustvom. Dakle,uključuje moj odnos prema jeziku, prema stvarnosti i prema mom životu.

Prvi put izlazi jedna Vaša knjiga u Srbiji, zemlji koju Vi veoma dobro poznajete. Kako Vam se čini sadašnja situacija?

Ja sam proputovao dva puta veći deo bivše Jugoslavije pre njenog raspada,a nakon 1991. bio sam više puta u Srbiji. Prvi put neposredno nakon bombardovanja 1999. godine. Vi ste zemlja u tranziciji, koja me donekle podseća na Španiju od pre tridesetak godina, kada se nalazila između osvrtanja ka prošlosti i neophodnog koračanja ka budućnosti... Srbija je na putu da se uključi na put koji vodi ka budućnosti, a ta budućnost je po meni svakako evropska. Srbija je takođe zemlja koja je prošla kroz teške traume u bliskoj prošlosti; mislim da je važno da doživi katarzu, pročišćenje za koje je potrebna i autokritika da bi se moglo živeti u kakvoj-takvoj ravnoteži -kao što je bio slučaj i sa Španijom.

Roman „Lampeduza, jedna mediteranska priča”, sa kojim Geopoetika počinje izdavanje Vaših dela na srpskom jeziku, napisan je u romantičarskom, gotovo helderlinovskom duhu...

Taj roman je, kada je objavljen, okarakterisan kao bildungsroman,roman inicijacije. Poznato je da po tomeknjiževnost možemo sagledati iz dve perspektive: one koju je obeležio Flober, čiji je odnos prema realnosti objektivan, i na subjektivnu, čiji je simbol Geteov Verter. U „Lampeduzi” ima i jednog i drugog. To je knjiga koja može da se doživi kao romantičarska priča, ako pod romantizmom podrazumevamo tragični konflikt između lepote i smrti, koje se prepliću i suprotstavljaju jedna drugoj u ovoj knjizi.

„Pogled sa dna mora” Vaš je najambiciozniji književni projekat po oceni kritike. Vi sami ste rekli da ste u tom delu konačno ispričali sve što ste imali, i na način na koji ste želeli. Možete li nas malo približiti toj knjizi, s obzirom na to da naša publika još nema prilike da je čita na srpskom jeziku?

„Pogled sa dna mora”, knjiga koja u završnoj verziji ima 1.200 stranica - od mojih 1.600 strana rukom pisanih- izašla je 2010. godine nakon šest godina pisanja. Kritika ju je ocenila kao „putovanje nad putovanjima”, „autoportret na pozadini epohe”, tekst koji se ne može žanrovski svrstati jer kombinuje sve književnežanrove. U tom, za mene životnom projektu, hteo sam da prikažem drugu polovinu 20. veka i početak 21. sa istovremenim putovanjem kroz ljudsku dušu, onoliko koliko traje jedan ljudski život, u ovom slučaju moj život. To je autobiografija, samo ako autobiografiju shvatamo kao mešavinu mita, istorije, putopisa, poezije i eseja. Ta knjiga je nastala kao pisani dokument u potrazi za samim sobom na pozadini života i vremena.

Vi ste rasli u nedemokratskoj Španiji, kao student ste se borili protiv Frankovog režima i zbog toga bili i u zatvoru; posle ste živeli te godine tranzicije i demokratije. Kako gledate na trenutnu situaciju u Španiji?

Španija nakon Frankove smrti, dakle Španija poslednje trećine XX veka, bila je zemlja sa svojim svetlim i tamnim stranama: ekonomski skok, ulazak u Evropsku zajednicu, modernizacija, a s druge strane država loše osmišljena politički od samog početka. I sada se ta petovekovna struktura pokazuje kao klimava. Osim toga, problem Španije jeste tošto se nikada nije samokritički osmotrila ni u odnosu na svoju blisku ni na dalju prošlost. Kada je bila olimpijada u Barseloni1992. godine, istovremeno je bilo 500 godina od osvajanja Amerike i pet vekova od proterivanja Jevreja sa Iberskog poluostrva. Nije li to bio trenutak da se,pored olimpijskog slavlja, kritički osvrne na „konkistu” i druge stvari. Još čekamo da se zvanično osudi frankizam... U pogleduhipotetičkog razjedinjenja Španije, Katalonija i Baskija nikada nisu bile potpuno integrisane u špansku državu. Ali složeno je reći šta i kako bi bilo najbolje, jer zemlja prolazi, nakon godina prosperiteta, kroz ozbiljnu političku i ekonomsku krizu. Ipak je Španija i dalje, pored Francuske i Italije, zemlja sa najjačom kulturnom i umetničkom tradicijom u Evropi.

Redovni ste saradnik dnevnog lista„Pais”, gde ste otvoreno kritični prema društveno političkoj situaciji u zemlji. Ima li to odjeka?

Ja sam često doživljavam te tekstove kao glas u pustinji,ali onda čujem neke komentare i vidim da to ipak nije sasvim tako. Već trideset godina pišem za „Pais”tekstove koji ne potpadaju pod bilo kakvu političku partiju, ideologiju ili pokrete. Ta nezavisnost nije lako održiva i nekada se skupo plaća. U današnje vreme, kada je vizuelna komunikacija toliko dominantna, nije lako odbraniti važnost pisane reči, koja na duge staze ipak ostavlja dublje tragove.

Može li se zamisliti jedna književna konstrukcija Evrope?

Ujedinjena Evropa je pre svega ekonomski projekat i mislim da postoji ogromna praznina na kulturnom planu. Kada se pisao evropski ustav predlagao sam da se u taj tekst uključe fragmenti važnih tekstovasvih kulturno-književnih i duhovnih evropskih tradicija: grčko-rimske, hebrejske, hrišćanske, revolucionarnih tradicija... Da je evropski projekat uključio tu kulturnu pozadinu, sada bismo i prema njegovom političko-ekonomskom ujedinjenju bili manje skeptični.

u Institutu Servantes govorićete o vezi između književnosti i putovanja

Gotovo sve moje knjige u vezi susaputovanjima. Nekada su inspirisane konkretnim putovanjima, a nekada su to putovanja duhovnog tipa. Književnost i putovanje ujedinjeni su od samog začetaka književne tradicije:„Ep o Gilgamešu”, Homerova „Odiseja”, Vergilijeva „Eneida”, Danteova „Božanstvena komedija”svedoče o tome.

Čitati znači putovati?

Čitanje je drugačiji put od onoga koji je prošao pisac, jer ima kreativni element. Čitalac će uvek krenuti svojim putem, ali će ga u toj avanturi voditi piščeva ruka, poput nekog kompasa.

Neka posveta srpskoj publici?

Ista ona koju bih kazao mojim sunarodnicima: važno je sagledati samog sebe „tuđim očima”, kao kroz neku pukotinu koja je s druge strane ogledala. Kada upoznamo i prihvatimo sa razumevanjem ono što je drugačije, tek onda istinski upoznamo sami sebe. Mislim da je ljubav u očima drugih put ka tome da naučimo da volimo samisebe na pravi način.

Tamara Đermanović