08.01.04
Poeta sa velikim slovom
Zoran Kostić: pesnik, dramski pisac i prevodilac
U izdanju Zavoda za udžbenike – Srpsko Sarajevo, nedavno su objavljene dve knjige Zorana Kostića: "Drame" i "Vijenac za Trepetovu", dvojezično, srpsko-rusko izdanje soneta. Pesnik, dramski pisac, prevodilac poezije, scenarista, povremeno pripovedač i esejista, Zoran Kostić (Cetinje, 1948), objavio je, pre ovih, desetak knjiga, neke i u više izdanja: "Prvine", "Delta oca", "Soneti", "Ko smo", "Zadušni repovi", "Kazan", dva izbora poezije – "Ognjeni trozubac" i "Kućni plamen", uz to i Puškinove "Pjesme, bajke, poeme" u sopstvenom prepevu. Dobitnik je više uglednih domaćih i međunarodnih nagrada, među kojima je i gran pri "Zlatni vitez" za najbolji filmski scenario, u Rusiji 2000. godine. Kostićeva poezija prevođena je na 12 svetskih jezika, a više od 70 njegovih pesama i poema uvršteno je u više reprezentativnih antologija srpske i jugoslovenske poezije. Član je Udruženja književnika Srbije, Saveza pisaca Rusije i Udruženja književnika Republike Srpske za čijeg je predsednika nedavno izabran.
INTERVJU
- Rođeni ste i počeli da pišete, ipak, u Crnoj Gori, ali Vas nema među članovima crnogorskog udruženja...
– Ne samo što nisam, začudo, član UKCG, nego sam u toku ovih potonjih godina težnji crnogorske zvanične politike za "demokratizacijom, evropeizacijom i asrbizacijom" na volšeban način izbrisan i iz knjige državljana te republike. Za to, otud, nema još valjanog objašnjenja, tražim ga preko suda. Pa, ipak, smatrajući da srpski pisci, u ovako smutnom i teškom vremenu, moraju biti istorijska avangarda i nosioci nacionalnog programa, primer svojim političarima koji vekovima ne nalaze valjan model ujedinjenja Srba u jedinstvenu državu, ja sam još 1994. godine na Skupštini UKS u Beogradu predložio da se naziv preinači u udruženje srpskih pisaca. Ono bi, tako, objedinilo sve književnike srpskog duhovnog i jezičkog prostora sa teritorije razvaljene Jugoslavije. Ali, i pored značajne podrške mnoštva uglednih kolega, o tome se nije ni glasalo...
- Državljanstvo ipak nije bilo prepreka kada ste pre šest godina predloženi i postali član, kao prvi srpski, odnosno "zapadnoevropski" literata, Saveza pisaca Ruske Federacije?
– U ruskom nazivu ove asocijacije, dakle u sasvim određenom kontekstu, reči "pisatelj" ili "poet" pišu se velikim slovom, što odražava jednu rajsku istinu: nigde u svetu profesija literate nije toliko cenjena koliko kod ruskog naroda. Dobiti zvanje poete u hijerarhiji kolektivne ruske svesti znači biti svrstan odmah negde iza Boga! U Rusiji se narod već vekovima prema pesniku odnosi kao prema posredniku između čoveka i Kosmičke Tajne, ili Gospoda Boga. Pesma je liturgijski govor i jedini ljudski jezik dostojan božanske pažnje. Rusi su, očitije od ostalih naroda, pristali da im se po stihu meri pamet, dozvolili su da otisak prstiju poete bude simbol njihove gramotnosti u katalogu svetske baštine. Biti član Saveza pisaca takvih čitalaca jeste čast koja mi posebno znači. Književne večeri koje sam imao po Rusiji, a traju i po tri sata pred uvek prepunom salom, značajnije su od svega što jedan pisac može da doživi...
- Književna kritika još pre dvadesetak godina podvukla je nacionalnu i slovensku crtu u Vašoj poeziji: pevate o Kosovu, mitskom i ovovremskom, o golootočkoj tragediji, o stradanju krajiških Srba. A onda ste, nedavno, objavili zbirku ljubavnih soneta – "Vijenac za Trepetovu", posvećen poznatoj moskovskoj glumici Jeleni Trepetovoj... Otkud takav pesnički krug?
– Želim posebno da kažem nešto o – uslovno rečeno – "ljubavnim sonetima". Reč je o ljubavi prema ženi, večnom nadahnuću i temi u poeziji, ali ne manje o mnogovekovnoj ljubavi Srba i Rusa kroz istoriju, naročito izraženu kroz sudbinu mojih Trebješana iz starohercegovačkog plemena Nikšića: ta istorijska upućenost i veza sa Rusijom neprekidno traje od Svetog Save, prenoseći se poput zaveta s kolena na koleno. No, kako ljubav često boli, i ovu su pokolenja skupo plaćala...
No, u "Vijencu" nisu moji prvi soneti, ali mi jesu najvažniji. Za pesnika su soneti poseban izazov i kad uđe u to iskušenje, naročito ono zvano "sonetni venac", eto prilike da se pokaže ili versifikatorsko majstorstvo, ili nedoraslost pesničkom pozivu, eto velike inicijacije pred sopstvenom savešću, do tada možda zavaravane bavljenjem komotnijim, manje rizičnim pesničkim formama. Engleski pesnik Džon Don je, iz tih razloga, davno zaključio da je "budala pesnik koji ne napiše nijedan sonet, a lud onaj koji napiše više od dva". Prema toj tezi, ja sam otpisani slučaj...
- Da li tim pre što ste, nadahnuti ljubavlju prema glumici Jeleni Trepetovoj, ove godine objavili i prvu knjigu drama? "Trinaesti dan" je pobrao veliki aplauz i na beogradskoj sceni "Raša Plaović" i na velikom međunarodnom festivalu "Zlatni vitez" u Moskvi. Kako se pesnik transformiše u dramskog pisca?
– Jelena je zaista uticala upravo na tu moju transformaciju. Zapravo, sve tekstove u knjizi, četiri drame i pozorišne adaptacije "Gorskog vijenca" i "Zločina i kazne", napisao sam za ispitne predstave Jelenine glumačke klase koja je letos diplomirala na banjalučkoj Akademiji umetnosti. Ne mogu kriti zadovoljstvo što sam kao pisac doprineo izrastanju studenata glume u vrsne glumce. "Trinaesti dan" je dobio poziv da se ponovo, negde u junu 2004, igra u Teatru na Taganki, pa u "Jermolovu" i tako otpočne turneju koja će se nastaviti u nekoliko gradova Sibira, Belorusije, Ukrajine. U nekoliko ruskih teatara već počinje priprema iste ove predstave. Taj scenski život reči i jeste onaj pravi život literature, a ja sam se u dramskoj formi često izražavao i kroz poeziju, tako da mi ta "transformacija" toliko teško i ne pada. Naprotiv, jedan od glavnih motiva da se priklonim drami jeste utisak da smo mi, Srbi, narod monologa, a ne dijaloga. Objašnjavam to surovom istorijskom prošlošću, a u naš gen se taložila neizgovorena reč, neiskazano mišljenje, pa kad je – pre stotinak godina – istorija dozvolila da progovorimo, iz Srba je potekla monološka reka, neka vrsta verbalne katarze. Svi govore, a niko ne sluša sagovornika. Iz tog višedecenijskog autizma nastalo je mnoštvo problema, a malo dobrih drama. U poeziji smo daleko ispred drame.
Na kraju razgovora, Zoran Kostić ističe da "za 200. godišnjicu Karađorđevog Sretenja UKRS kreće sa mesečnim književnim listom koji će biti otvoren za sve pisce sveta, za sve književnike koji stvaraju na srpskom jeziku ili osećaju da pripadaju srpskoj književnosti".
Danica Radović
