Kružok na zlatni pogon

enu davnu prošlost sa nostalgijom, poratno vreme i vreme ujedinjenja Rumunske i Nemače Sarče, dolazak kolonista, ali i smelo iskoračuje u konteks savremenosti, reflektujući svaki od ovih aspekata na složenu „galeriju“ junaka.
Parcijalizovana u tri narativne celine – „Dom za umorne duše“, „Salaš u ulici priviđenja“ i „Sanarina“, ona otvara ozbiljno pitanje ljudskih odnosa, kontakt Novih (tuđinaca) sa Starima što možda najbolje reprezentuje i jedan od naratora ove pripovesti: „Onda su u naše mi ušli i sarčanski Rumuni, kroz njega prošli i ovdašnji Rusi. Potom će oni biti svi koji s koferima i zavežljajima odnekud dolaze; koji će u istu nestalnu reč smeštati ne samo sve zatečene starosedeoce već i druge dve partije kolonista“.
Sama formalna osobenost romana zasnovana je na dosledno sprovedenoj intertekstualnosti i poetičkom izboru „pisanja u četiri ruke“. Naime jedan od junaka, gospodin Barok, zajedno sa Momčilom Višnjevcem, tj. njegovim pronađenim zapisom Hronika napuštenih kuća, zagledan u „zakrvavljeno i mutno oko istorije“, piše novu, beskrajnu knjigu u nastavcima. U njoj jedna priča nadopunjuje drugu, polemiše sa njom i postaje komentar, pečat i autorski potpis. Oba hroničara, ispisuju i sopstvenu i zajedničku istoriju jednog vremena i jednog prostora identitetskih previranja.
Kao najsnažniji simbol i spomenik ličnoj i kolektivnoj istoriji Sarče, uzdiže se motiv „tri kuće“, gde najmlađa i najveća simboliše sudbinu gasterbajtera, onih otuđenih od doma („gromada, kao zalutala“); druga je spomenik namera i nedosanjanih snova, kao kapija obećane Evrope; a treća „sad najmanje ima da pokaže, najviše da ispriča. O vremenima i prolaznosti“. U ovom trostrukom ogledalu koje se prepoznaje i u formalnom i u motivskom izboru pisca, afirmiše se umeće neponovljivog, pripovedačkog umeća autora da ispriča potresnu priču o istoriji i prolaznosti.