Krstarenja po južnoslovenskim krajevima

20.03.06 Dnevnik - Novine i časopisi

Razni glasovi kažu: - Sve postoji, sve je napisano. Na jednom ili drugom jeziku, na papirićima ili u knjigama, u arhivima ili zaboravljenim bibliotekama. Otkrićima i prijatnim iznenađenjima nikada kraja. Jedno nam ovih dana priređuje i pronosi prevod čuvenog putopisa Sigfrida Kapera (Smihov kraj Praga, 1821 - Piza, Italija, 1897) koji se pojavio zaslugom poznatog germaniste, profesora dr Tomislava Bekića, a u novosadskoj izdavačkoj kući “Platoneum”. Tako je tzv. srpski period u nemačkom romantizmu, posle Jakova Grima, Jerneja Kopitara, Vilhelma Gerharda, Evgena Veselija, Leopolda Rankea i drugih dobio još jednog istaknutog predstavnika i tumača balkanskih/srpskih prilika.

Otiskujući se u nekoliko navrata u ove tamne vilajete, a posebno posle burne 1848, ovaj češki lekar jevrejskog porekla, poštovalac i sledbenik Vuka Karadžića (1787-1864), ostavio je putopisna svedočanstva prvog ranga koja je 1853. objavio u Lajpcigu pod naslovom “Po našem Podunavlju”. Tek 1935. Đorđe Stratimirović objavio je prevod prvog dela putopisa koji u celini obuhvata 460 strana. Sada je ta nepravda ispravljena i delo ne samo što je jezički osavremenjeno i poboljšano nego mu je dodat i posebno zanimljiv, vojvođanski/panonski deo, a sve pod zajedničkim naslovom “Krstarenja po južnoslovenskim krajevima”.

U njima je Kaper sve osim putopisca – turiste i bledog feljtoniste. To je oko radoznalog i umnog skenera kultura i civilizacija, naroda i njihovih vođa, gradova i sela, kafana i carinarnica, književnog života i finansija, religija i vernika, politike i mita, muškaraca i žena, lepote narodne poezije i izvora života koji teče uprkos svemu. Dobro pripremljen, zaljubljen u našu epsku pesničku tradiciju, o kojoj će i u knjizi ostavit znatnog traga, Kaper u dunavske predele dolazi čista srca da vidi/proveri ono o čemu se samo nagađalo, do velikog sveta dopiralo u obliku glasina i legendi. A imao je i šta da vidi, gde da zastane, peru da zamaha i oduška.

Ne bez pripovedačkog/literarnog dara i vokacije Kaper ide u glavu stvari, uvek neosetno ponirući iznad pojavnog/strašnog tražeći i nalazeći uzroke i onda kada o njima gotovo nigde direktno ne govori. Već prva slika sa parobroda “Albert”, koji je stigao sa čerevićke strane, jeste prizor užasa/ ruševina Novog Sada. Evo kako, između ostalog, Kaper opisuje grad pod Petrovaradinskom tvrđavom, odakle je bombardovan/zapaljen 12. juna 1849. godine:

- Novi Sad jedva da je zadržao šest hiljada žitelja od dvadeset hiljada, koliko je nekada imao. Oni su našli krov nad glavom u nekoliko stotina malih seljačkih kuća i izbi, većinom smeštenih u severnom delu grada. Tu su živeli sabijeni na malom prostoru, izloženi svim nevoljama i nedaćama, svim bolestima ovog podneblja, pre svega groznici, što je samo još više otežavalo uslove života u inače bednim uslovima.

Iz grada koji je skoro ceo izgoreo, i uz to poharan i opljačkan, Kaper nevesela srca ide u Karlovce, Zemun, preko Dunava, i stiže u Beograd gde će se zadržati i o tome ostaviti jedinstvene krokije sve uz šerbet, kafu, duvan i nargile, privatne posete, opise i divljenja lepoti srpskih i turskih žena, džamija, crkava i španskih Jevreja. Posetiće on i Vojvodu Knićanina, ali i Fazli- pašu. Ipak, nezaboravan je Usta Hasan, sin nekadašnjeg turskog spahije kome je Crni Đorđe uzeo sve ali ipak ostavio glavu na ramenima. Svaki dan on prolazi pored nekadašnjih/ svijih vrtova i imanja, sada kao obućar, jednako peva i ravnodušno ponavlja:

- Sve ima svoje vreme: mesec i sunce, dan i noć. Ni Srbima ranije nije bilo bolje. Oni su bili naše sluge, a mi njihovi gospodari. Sad su oni gospodari, pa bi mi mogli biti njihove sluge. Ali mi to nismo, zahvaljujući milosti Alaha! Tako ti je to. Jer, znaj: sve stoji od volje Alaha.

Naracije koje svoju svežinu ni aktuelnost ne gube ni danas još prisnije i raskošnije nastavljaju se i u drugom delu u kome su: Pančevo, Bela Crkva, Kovilj, Kać, Rimski šančevi, Kulpin, Temerin, Sentomaš - Srbobran i šta sve ne.

Jednostavno Kaperova “Krstarenja po južnoslovenskim krajevima” treba čitati jednom i više puta.

M. Živanović