Ko žar u Vlašiće

10.01.04

Kad je, nedavno, objavljeno da je nagradu "Miloš Crnjanski" za poeziju dobila Gordana Boranijašević, književna javnost našla se u čudu. Za pesnikinju dotad gotovo niko nije čuo. Bar ne u metropoli, gde se "overavaju" imena.

Nagrađena zbirka "Ko žar u Vlašiće" – njena je prva objavljena knjiga. I ko zna, možda bi u moru naslova jedne umnogome nejasne izdavačke hiperprodukcije potonula i ova "pletenica duha, duše i svetosti pesme", bez obzira i na recenziju kojom je obznanjen redak pesnički glas na književnoj sceni: "Gordana Boranijašević, pesnikinja iz Nove Varoši, svojom prvom knjigom pesama hrabro je zakoračila u srpsku poeziju darujući joj zrele, nimalo početničke stihove", zapisala je urednica "Prosvete" pesnikinja Ljubica Miletić. Možda bi na tome sve i ostalo, ko zna koliko dugo vremena, jer tako češće biva, potonulo u zaborav.

Na sreću, zazvonilo je, jače ne može biti – nagrada sa imenom najvećeg srpskog pisca. A nagradu Zadužbina Miloša Crnjanskog, po testamentarnom zaveštanju, i dodeljuje za prvu knjigu, u svim oblastima u kojima se ogledao veliki pisac.

U godini obeležavanja 110. rođendana Crnjanskog, da stvar bude lepša, ili tajnovitija, dogodilo se da uručenje bude proteklog 6. decembra – na rođendan naše pesnikinje! Njegovo veličanstvo Slučaj komedijant? Moguće, sve je moguće. Sve tako liči na "režiju" samog Crnjanskog, ko zna, predeli u kojima sada boravi za nas su tajna.

– Ja još nisam shvatila. Ni knjigu sama žiriju nisam poslala, učinio je to prijatelj, pošto sam ja uvek želela da to što pišem bude deo moje intime. A to se otelo, onim Slučajem komedijantom Crnjanskog, pa je objavljeno. Ipak, pala bih u nesvest kada bi mi doprlo do svesti da je to moj Miloš Crnjanski, kako ja volim da kažem – Lanov i moj Miloš Crnjanski. Kad sam rekla Lanov, to je, znate već, Lan Lautan iz pesama.

I piše, kaže, otkad pamti, otkad zna za sebe. Ovo što je objavljeno je samo deo onog što je napisano od 1996. godine do danas. A toga se, poverava nam, nagomilalo, više od hiljadu pesama. "Ko žar u Vlašiće" je, u stvari, prva knjiga lirskog kvarteta o Lanu Lautanu. Već ima i naslove sledećih... A, na početku, bio je san. Čudesan, sudbinski, kaže.

San kao sudbina

– San u kome se pojavilo pet anđela sa lautama, a lauta onog anđela koga sam ja izabrala je pustila najbožanskiji zvuk. Kad sam se probudila, pitala sam se, kao u jednoj pesmi: "Kako da živim posle ovakvog sna?" To je bilo u junu 1996, a u decembru se otvorilo...

Pesnik nikad ne sme da izgubi svoj san. Sve što ja pišem ponajviše dolazi iz tog nekog mog sna. I osećanja dubokog bola i patnje. Kako Andrić kaže, sve što pogledam sve je pesma, čega god se taknem sve je bol. A, potom, pesma je moj jedini način bitisanja.

– Marina Cvetajeva je za mene izdvojeno lirsko carstvo, u kome se najbolje osećam, u kome nisam uvređena u ovom životu, kako bi ona sama rekla. Često mislim kako bi se vredelo roditi samo zato da bi se čitala Marina Cvetajeva. To je najsuštastvenija od svih mojih lirskih ljubavi.

Otud taj zvuk pesme, u kojoj očaravaju i ruske reči. Melodija poput ruske bajke, setne od čežnje za belinom, kao lajtmotiv, a "u okruženju roda kurjačkog"...

– To je dar od Boga. Jer, ako ja nemuzikalna pišem, kao što svi kažu, muzikalne pesme, onda je to udeo Božji u stvaralaštvu, što bi rekao Kiš. A "srebrni štit od snega", kao što pesma kaže koju pominjete, pod kojim, "Dodirnuti me neće moći/ Niskost bezverna", taj sneg, to je carstvo iz detinjstva, i zaštićenost, da se živi u čistoti. A teško je živeti beo u okruženju roda kurjačkog.

U okruženju roda kurjačkog

Otud melanholija? Tragično osećanje, da su lepota i smrt "jednolautni". I bol "osviliti pesmom", jedina uteha je, pesnikinji "od sna plava", i sve samljoj...

– Ja jedino mogu da osvilim bol pesmom. I toliko bar znam o sebi da jesam veliki melanholik, samo što se krijem u svom zemnom životu, kao što sam krila da pišem pesme. Ne treba na čelu da nam piše da smo pesnici.

Meni je moja samoća izbor i radost. Ta moja skoro seizmografska osetljivost, kako bi rekao moj voljeni lirik Stevan Raičković, mogla je da se pretoči samo u pesmu, i to Božjom voljom.

A kad je o tragičnom osećanju reč, to je isto ono što je rekao Rilke: "Jer šta je lepota, ako ne sam početak strašnoga"... Lepota i smrt su jednolautni, jer ja verujem da negde iza postoji priličniji život, gde caruje umetnost, neka sedma nebesa na kojima ću sresti Lana.

Njemu šaljete ove znake od sna? U stvari, čitajući Vaše pesme, sve vreme se pitam kud, u nevremenu ovom, sa preobiljem takve ljubavi?

– Da, šaljem te znake Lautanu, pre svega, i verujem da je on, ma gde bio, već pročitao to, voljeno, pismeno belo-maleno, a ne samo u snu. Pismeno u značenju slova, reči, ali i u značenju pisma, prepiske. Kao Rajner i Marina. Preobilje ljubavi će – opet u liriku, u pesme. To preobilje ljubavi prema Lanu ja sam denula u pesme koje sam napisala, i još ih pišem. Dok živim pisaću Pesmu Lanu, koji je snoviđenje, ali i moja jedina stvarnost, koji je praljubav i pra-Sloven, i jedini ravnosuštni mojoj duši.

Pitate me i o tovaru vremena, pod čijom težinom se, poput breze na vetru, povija i moja pesma, o mojoj svakodnevici novovaroškoj. Nećemo o tome, o svakodnevici, da ne kvarimo lepi događaj, i ovaj susret. Tek, u Novoj Varoši radim u Domu kulture "Jovan Tomić", upravnik sam, i nastojim da život mladih ljudi oplemenim lepom rečju, umetnošću, radujem se kad uspem u tome. Inače, diplomirala sam na Filološkom fakultetu u Beogradu, jugoslovensku književnost sa francuskim jezikom. A u Novoj Varoši sam i rođena, 1960, hrabro sam godinu rođenja zapisala u prvoj knjizi. Ali, svojim jedinim zavičajem smatram očevo selo Draževići. I sigurno ne bih bila ovakva bez zlata draževačkog detinjstva.

Na kraju zbirke "Ko žar u Vlašiće", u maloj belešci o pesnikinji, piše da je za nju poezija suštastvo, da veruje u Marinu Cvetajevu ("meriti visokom merom"). I "veruje da naše pesme piše Bog. Piše da preživi. U Novoj Varoši"... Iz koje nam se javila odmah posle našeg susreta u Beogradu. Da je dobro doputovala. I da je radosna – njena varoš nestaje u belini, pada prvi sneg.

Rada SARATLIĆ