,,Ko izusti utešnu reč, izdajnik je""

20.10.22 Vreme

Izdajnički danski lekar, doktor Steno, pitao je Baruha de Spinozu čijim se radom bavio po nalogu Vatikana: šta ima veću težinu, da li moralna strana čovekovih namera ili ishod njegovih dela? Da li je, dakle, bolje da umorstvo ili ubistvo usledi kao rezultat niza dela pri čemu bi svakom pojedinačnom delu mogao da se pripiše plemenit motiv? Ili je dobro da, i pored postojanja zle namere, do umorstva ili ubistva zapravo ne dođe? Spinoza je odbio da direktno odgovori na ovako postavljeno pitanje. Za njega je najvažnije da se umorstvo ili ubistvo ni u kom slučaju ne dogodi.

Nema “utešne reči” u knjizi kratkih i još kraćih priča Aleksandera Klugea, koje valjda i nisu “priče” utoliko što nisu klasična književna fikcija, nego tek književna obrada stvarnih događaja, smeštenih u okvir nepodnošljivo stvarne i nepovratno dogođene istorije.
Nema kod Klugea utehe, nema komentara, nema eksplicitnog moralnog suda – moralni je sud, nedvosmislen, naime, sadržan u onome što je naizgled smešteno izvan samog teksta, ali bez čega ni samog književnog teksta, ovakvog, nikada ne bi bilo – nema lirike, nema epike, nema ničega što bi odstupalo od besprekorno ugođenog tona bestrasne “objektivne hronike”, jednog kataloga neverovatnih i umu neshvatljivih zbivanja, koja pritom nisu izmaštana. Taj ton, naizgled sasvim “neknjiževan”, osobito je književno majstorstvo Klugeovo. On u ovih jedva preko stotinak stranica ispisuje priču, recimo, o Holokaustu, jednu, dakle, od mnogih priča te vrste, ali ono što njegovoj priči, rasitnjenoj u desetine potpriča, odlučujuće dodaje na sablasnosti jeste to sveprisutno čitaočevo osećanje da čita o nečemu što je apsolutno nedogodivo, a činjenica da se ipak dogodilo zaprepašćuje ga kao da do tada ništa o svemu tome nije znao, a znao je, dakako. Možda mu se čak učinilo da je znao i “previše” (u čemu već ima traga neke nedopustive blaziranosti, zar ne?) i da ga više ništa ne može iznenaditi ili na jedan posebno neopisiv način sablazniti, ali Kluge pripoveda tako da vam se čini da vam stvarnost nedogodivog nikada nije bila tako zastrašujuće opipljiva.

Aleksander Kluge (1932) nemački je reditelj i pisac, kao filmadžija u Nemačkoj i još kojegde spadajući u istu rečenicu i u isti red gde su, recimo, Fasbinder i Venders, mada nikada nije doživeo tu vrstu slave i široke prepoznatljivosti, verovatno zbog jedne osobite vrste radikalnosti i pogleda i izraza. Knjigu kratkih zapisa koje sada možemo da čitamo u (pouzdanom) prevodu Sanje Karanović, Kluge je posvetio Fricu Baueru, čuvenom nemačkom tužiocu i upornom, nekada i donkihotovski uzaludnom i usamljenom progonitelju nacističkih zločinaca vešto skrivenih u društvenom šipražju posleratne Nemačke, prepune onih koji bi da se “zaboravi prošlost i da se gleda u budućnost”, oni najbolje znaju zašto (videti sjajan film “Narod protiv Frica Bauera” Larsa Kraumea).

Desetinama proznih zapisa ove knjige, u izvesnom smislu sasvim “nediskriminativno”, defiluju krupni, vodeći nacistički zlikovci i anonimni, sadistički ili obezljuđeni izvršitelji, žrtve poznate i nepoznate, posmatrači i oportunisti, oni koji su mogli sprečiti zlo, ali nisu, oni koji nisu mogli pobediti zlo, ali su mu se suprotstavili, i još mnogi drugi, naizgled bez “reda i smisla” tj. neke “filmske” čvrste i linearne dramaturgije koja bi, nakon ubilačke peripetije, vodila ka nekom razrešenju, po mogućnosti “srećnom”. Umesto toga, Klugeova priča o nacizmu, o ratu, o Holokaustu – ali i o njihovim korenima, recentnijim i starijim – prepuna je onih bespoentnih “slučajnosti” kakve umetnost izbegava ali im život pribegava, i pred kojima čovek jasnije nego ikada oseća nesagledivu sveobuhvatnost vlastite nemoći. Neki će njegovi junaci biti izbavljeni od sigurne smrti u gasnoj komori ili na nekom stratištu potpuno zaumnim spletom okolnosti ili nečijim banalnim birokratskim previdom, a neki će drugi, kojima je naizgled bilo “pisano” da žive, naposletku postradati na isti takav način, koji će neko neoprezno nazvati besmislenim, baš kao da se može smisleno stradati od mehanizma zla koji se ispilio iz nihilizma i ništavila.

Ako ima ikakvog smisla probirati unutar ovog prividno rasutog, a kompaktnog i u toj kompaktnosti moćnog štiva, ovog čitaoca barem najdublje su se dojmile priče u kojima se pojavljuju “lepodusi” u službi zla – idealističkoj ili oportunističkoj, to je zapravo najmanje važno: obrazovane estete finih manira, poznavaoci filozofije, književnosti i muzike, sve vreme pomalo gadljivi nad prostaštvom i neotesanošću svojih saboraca i kompatriota. Kaćipernost zla? Čovek pomisli da se Hana Arent u svom znamenitom spisu ipak bavila jednim jednostavnijim, doduše i češćim slučajem. “Ko izusti utešnu reč, izdajnik je” nije knjiga ni zabave ni utehe, a nije ni knjiga savesti na onaj odbojno propovednički način: ona je tek/čak knjiga o tome kako nema ničega strašnijeg od toga da dopustimo da se dogode nedogodive stvari. Zato se posle, kad sve prođe, toliki vole praviti da se one nisu ni dogodile, podjarujući tako mogućnost da se dogode opet.

Teofil Pančić

01.07.22 Polja

Objavljivanje Klugeove zbirke priča „Ko izusti utešnu reč, izdajnik je“ dragocen je izdavački projekat, te odmah odustajem od problematizacije višedecenijskog odsustva A. Klugea iz naše književne kulture. Zadovoljiću se da ponovim zapažanje Hansa Magnusa Encensbergera, napisano (još) 1977. u prikazu zbirke Nove priče (Neue Geschichten), da je od svih nemačkih dobro poznatih pisaca, Kluge najmanje dobro poznat. Na ovom mestu Encensbergerova opaska može da posluži kao prigodan eufemizam za zabašurivanje nedopustivih kulturoloških lakuna. Doduše, ne bih bila prva koja se zapitala u vezi s Klugeovim odsustvom u određenoj kulturi, ili pak njegovoj nedovoljnoj recepciji – nedovoljnoj s obzirom na činjenicu da je izuzetan stvaralac, bilo da je reč o književnosti, filmu ili filozofiji. Dobri poznavaoci i proučavaoci Klugeovog stvaralaštva upravo u svestranosti njegove autorske ličnosti vide otežavajuću okolnost prilikom njegove recepcije. Međutim, nezamislivo mi je čitati, a ne gledati Klugea ili pak uživati u njegovim filmovima, i nemati poriv da pročitam njegove priče ili eseje. Jedini (potencijalni) alibi za to nam je oduzela edicija „Integrali“ Kulturnog centra Novog Sada u okviru koje je knjiga objavljena. Iako je jedna od piščevih poslednjih objavljenih knjiga (2013. godine na nemačkom), zbirka priča „Ko izusti utešnu reč, izdajnik je“ odlična je za uvođenje Klugea u našu kulturu. Ona sadrži autorove paradigmatične stvaralačke postupke i uspostavlja specifične kontinuitete u njegovom opusu. Klugeova poetika, uostalom, savršeno se uklapa u programsku koncepciju edicije „Integrali“ (urednik Alen Bešić) koja se, nakon šest objavljenih knjiga, profilisala kao izuzetan, posve specifičan i samosvojan izdavački projekat koji privileguje različite stvaralačke prakse estetike otpora. Elem, 48 priča za Frica Bauera, kako je ispisano u podnaslovu knjige, možemo da posmatramo, recimo, kao odgovor na pitanja koja postavlja kritički nastrojena profesorka istorije Gabi Tajhert, junakinja Klugeovog filma Patriotkinja (Die Patriotin, 1979): kako predstaviti nemačku istoriju, preciznije, nacističke zločine, kako je podučavati, na koji način selektovati građu, u kojoj formi je artikulisati, kako se suočiti s teleološki koncipiranim, homogenim i sterilnim narativima koji ne komuniciraju s neposrednim ličnim i kolektivnim iskustvom, narativima koji su lišeni čulnih iskustava, emotivnih registara, koji nisu izloženi i podložni individualnim mehanizmima pamćenja i sećanja.
Poetikom Patriotkinje Kluge se suprotstavlja zvaničnim spomeničkim i komemorativnim praksama i njihovim umetničkim reprezentacijama – linearno vođenim, zaokruženim naracijama, zasnovanim na oštrom razdvajanju dokumentarnog i fiktivnog, zamrznutih u prošlom vremenu. I čini to multiperspektivizmom, kolažiranjem i višeglasjem, postupcima koji proishode iz njegove ideje izložene u eseju „O filmu i javnoj sferi“ – „Šta je drugo istorija jedne zemlje do najširi narativ koji prekriva sve? Ne jedna već mnogo priča.“ I čini to personalizovanjem i subjektivizovanjem istorijskih/istoriografskih narativa, i specifičnom politikom reprezentacije, utemeljenoj na transgeneracijskoj i transnacionalnoj etici sećanja. Upravo ta poetička linija, koja i meandrira Klugeovim opusom, formatira naraciju zbirke „Ko izusti utešnu reč, izdajnik je“ u čijem središtu su iskustva i traume Holokausta. I kao što Gabi u jednom trenutku počinje arheološka iskopavanja, koja postaju delatna metafora suočavanja s prošlošću, tako i zbirka 48 priča za Frica Bauera postaje mesto iskopavanja, rušenja, te ponovnog preuređivanja u stalnom procesu, bez okončanja. Postupkom decentralizacije Kluge ukida hijerarhiju među građom bilo u vrednosnom smislu ili u smislu njene epistemološke relevantnosti, otkrivajući poznate, manje poznate i nepoznate „dokumente“ iz arhive nacističkog terora smrti. Ideja da ništa po sebi nije reprezentativno kao celina i ništa nije lišeno snage i smisla reprezentativnosti podudara se i sa deprivilegovanjem narativne instance ili forme kazivanja.
Priče su pripovedane minimalističkim stilom koji je obeležen intertekstualnim prisustvom različitih diskursa (administrativni, juridički, besednički, leksikografski, medicinski itd.). Svedenost iskaza, njegova odsečnost i oštrina u stalnom su tenzičnom odnosu sa sintaksičkim oneobičavanjima i pregnantnošću poetskog kvaliteta, ponajpre sadržanog u naslovima priča. Sadržaj knjige ujedno efektno predočava ukrštanje dokumentarne oporosti i halucinantne imaginativnosti – „Neobičnim slučajem raspršili se kao gas“, „Dugi putevi izgnanstva“, „Usko ograničeni počeci: izrada kartoteke“, „Na šinama birokratije“, „Određena vrsta rigidne snage volje: nezaustavljivo razaračka“, „Svedoci iz jednog drugog sveta“, „Sumnja na kolaboraciju na povratku kući“, „Borba jedne jevrejske lavice za svoje mladunče“, „Propisi“, „Iz administrativnih razloga: bez izuzetka“, „Povodom opaske Jozefa Gebelsa građanin mora biti nadvladan“, „Masakr kao odmazda za atentat u Odesi“, „Golemova sposobnost da otkrije istinu“, „Povreda ljudskog dostojanstva u nama samima“ (itd.). Utisak humanizovanja, sadržan i u intimiziranju narativnih perspektiva i iskustava, biva smrvljen pod pritiskom lucidnog katalogizovanja fašističkih monstruoznosti. Iza naslova uskrsava stravična arhiva nacističke mašinerije ubijanja u svom mnogoobličju – statističko-birokratskom, arhitektonskom, ekonomskom, klasnom, naučno-istraživačkom, egzekutorskom itd. Podjednako delatni u tom sistemu su opsesivno-kompulsivni tehnokratski umovi i diplomatska, crkvena, društvena elita lišena snage volje. Besprekornoj organizovanosti fašističke mašinerije u panevropskom kontekstu suprotstavlja se nemoć individualnih napora, te se izbavljenja ispostavljaju kao stvar akutne konvulzije sistema ili pukog slučaja. Stoga se s pitanjima organizovanog otpora zlu i kolektivne odgovornosti suočavamo iza bezmalo svih priča.
Radikalna fragmentacija narativnog poretka nije pak lišena svojih kohezivnih vektora. Njegovo ustrojstvo možemo predočiti centralnom kategorijom Klugeove filmske teorije, odnosno montaže, Zusammenhang (što se može prevesti, recimo, kao viđenje stvari u njihovoj međusobnoj povezanosti). Iskustva Holokausta raslojena su na sintagmatskom planu, a opet povezana na principu Zusammenhang-a – određeno mesto, ličnost, predmet, događaj spomenut u jednoj priči, seli se i razvija u narednoj, katkad diskretno, zapretano u naraciji, katkad očigledno. Sintagmatski lanac koji povezuje priče zasniva se pak na semantičko-simboličkom postupku koji je svojstven Klugeovim kratkim pričama. O njemu je sam Kluge govorio prilikom prijema Nagrade Fontene: „...politika kratkih priča ne ogleda se u njihovom razvijanju na liniji određene političke prakse, već u obimu u kom one mogu da pomognu da se ono što je posmatrano kao nepolitičko počne posmatrati kao politička stvar.“ Mesto političkog u „Ko izusti utešnu reč, izdajnik je“ podjednako su i statistički podatak, mašina za mlevenje kostiju, i izvedba „Toske“ u Rimu 1943, upala analnog sfinktera nemačkog vojnika, i blatnjava kolena Jevrejke koja moli za život četvorogodišnjeg sina, prodaja koncerna, i propisi za odlaganje leševa, klasna raslojenost žrtava, neutralnost evropskih obaveštajnih službi, i zamor na naučnoj konferenciji početkom ovog veka i seoba Jevreja iz Salamanke u Lisabon 1492. godine.
Posveta knjige se takođe može razumeti kao jedan od njenih kohezivnih činilaca, i jedan od njenih najsnažnijih političkih i etičkih gestova. Zbirku otvara zapis, opis i lične impresije sa sahrane Frica Bauera, glavnog tužioca savezne pokrajine Hesen, ključnog aktera Frankfurtskih procesa (1963) za počinjene zločine u Aušvicu. Valja dodati da je i sam Bauer, Jevrejin levičar, bio žrtva nacističkog režima. Kao i to da je reč o čoveku koji je prosledio Mosadu informacije koje su omogućile hapšenje Adolfa Ajhmana jer nemačko pravosuđe i politički vrh nisu bili odlučni u naporima da ga procesuiraju.1 Dakle, tom čoveku, kog „niko od podmlatka ove zemlje nije zamenio“, Kluge posvećuje priče, citirajući ga u epiloškom zapisu: „Monstruozni zločini, govorio je Fric Bauer, imaju tu osobinu da se, čim nastanu, pobrinu za svoje ponavljanje. Zato je važno ne posustati u zapažanju tih zločina i sećanju na njih. Postoje, zapravo, sablasna dejstva na daljinu i ne-kauzalne mreže između prošlosti i sadašnjosti, između atraktora zla i nas. Ne smemo dozvoliti da oni postanu snažniji od našeg iskustva“ (105). Reaktuelizacija reči Frica Bauera u savremenom trenutku smešta Klugeovu zbirku u kontekst aktuelnih istoriografskih, muzeoloških, medijskih praksi i politikâ sećanja, čijoj konformizaciji i komodifikaciji se suprotstavlja. Svojim „malim formatom“ Klugeove priče prizivaju u okružje Demnigove Stolpersteine (spotaknice, prevod nemačkog naziva Svetlane Slapšak), koje autor postavlja s idejom da nacističke zločine treba zapamtiti u svakodnevici, van obruča zatvorene muzejske atmosfere, te u svakodnevici o njima i razmišljati, a ne u prigodnim svečanostima instruiranim pragmatičkim ciljevima političkih elita. Reči Frica Bauera sadrže i jezgro po-etike 48 priča koje mu Aleksander Kluge posvećuje, kao i jednu od važnih egzistencijalnih kategorija koja je lajtmotiv knjige – politizacija ličnog iskustva kao mesta rada istorije. A naše iskustvo bi trebalo da posvoji prethodna iskustva, i iskustvo žrtava i ubijenih. Zbirkom priča odjekuje glas naratora Patriotkinje: „Moram raščistiti jednom za svagda fundamentalnu grešku: da smo mi mrtvi – mrtvi. Mi smo puni protesta i energije. Ko želi da umre? Jurišamo kroz istoriju, ispitujući je. Kako da umaknem istoriji koja će nas sve ubiti?“ Stoga to iskustvo valja da postane integralni deo našeg iskustva, da dopustimo, kako kaže Daša Drndić, Klugeova sabesednica u „Integralima“, da „iz svoje nutrine, s dna svog bića“ progovori uspavana Evropa, „Europa zakutaka i skladišta u kojima tiho (poput umno poremećenih koji u filcanim papučama klize ludnicom našeg vremena) tapkaju evropski mravi“. I da se, da parafraziram Dašu Drndić, sagnemo i poklonimo onima koji dugo nisu postojali, ponaosob. A da bismo bili u stanju to da učinimo valja da se ne oglušimo o najdublju opomenu Klugeove knjige, istaknutu samim naslovom. Reč je o odlomku iz teksta Bazona Broka čiji je fragment autor postavio kao umetnički objekat 1967. godine – na žutoj tabli u stilu upozoravajućih obaveštenja ispisane su reči: „Smrt mora biti ukinuta, ovaj prokleti nered mora stati. Ko izusti utešnu reč, izdajnik je.“ Nema utehe, nema opravdanja i izgovora, nema abolicije, nema rehabilitacije i iskupljenja za nasilne smrti i zločin, koje Brok adresira, a s kojim nas Kluge suočava. Sve drugo je izdaja čovečnosti, povreda dostojanstva u nama samima, ali i ustupanje mesta drugim zločinima, saučestvovanje u njima.
Žarka Svirčev