... I kao svaki rob svoga, neljudski razvijenog instinkta za opstanak, ovo jutro sam dočekao potpuno spreman. Tek sam popio kafu i završavao prelistavanje novina, kada je pored izloga, žurnim korakom, malo pogrbljen kao i uvek, prošao moj dragi prijatelj iz mladosti, tačnije, prijatelj iz dečačkih dana, pošto moja mladost, zapravo i nije postojala. Bila je to njihova mladost, oteta i samo na brzinu presvučena u kostim vitkoga tela. Postoje prijatelji i prijateljstva koja žive još samo u mojim snovima. Sve su to ljudi koje nisam video više od dvadeset godina. Često lovim sebe, kako ta prijateljstva, na javi, smatram mrtvim, negde usput, ne znam kad i gde, ali duboko pokopanim. Međutim, dubina i raskoš snevnih doživljaja, suptilnost dijaloga koje vodimo, pa i sama tišina koju često u snovima delimo, ne daje mi za pravo, te shvatam da su neka "mesečinarska" prijateljstva nemerljivo sadržajnija i poučnija od mnogih, koja već godinama, budan brižno negujem.Ali ja sam čovek kome je zabranjenu da se seća! Ili da ne budem tako strog, možda mi i nije zabranjeno, ali je vrlo opasno. Naravno, mogao sam taj proces kontrolisati, kao i nebrojeno puta ranije, međutim jutros sam odlučio da rizikujem i konturama maglovitog gradića u kome sam odrastao, dozvolih da se polako slože u verodostojnu sliku. I sad se pitam, zašto sam kao prvi atribut iskoristio "maglovit", kao da je grad uvek bio maglovit, ili makar veći deo godine? To ne odgovara realnosti - naravno da su, relativno mali broj dana, bile takve vremenske prilike, ali oduvek sam osećao da je tokom zaista toplih leta, prelepih prolećnih dana, gradić bio potpuno besmislen, čak paradoksalan. Sve te vizuelne senzacije, nesumnjivo prijatne oku, poput dva parka, koja u aprilu i maju, ni četkicom vrhunskog slikara, ne bi bila tako kolorno harmonizovana, lepi ljudi u svojim skromim ali, onako provincijski elegantnim odeždama, deca, ponajčešće na biciklima i trotinetima, slabo posećene, ali takođe, u arhitektonskom smislu, sasvim skladne tri crkve, kao i dobro posećena džamija, sve to kao da je bilo namenjeno drugoj, maloj urbanoj sredini, pa nekom zabunom zalutalo i postalo svakodnevni, moram reći - vedri ambijent ovoga grada. I tako sve do kasnih jesenjih dana, kada je sa ogromnih površina obližnjih ribnjaka pristizala ona - MAGLA, gusta, teška, katkad neprozirna, unoseći smisao i gotovo metafizičku dubinu u svaki kvart, ulicu i sokak. Dojučerašnji vedri i glasni ljudi u svojoj laganoj odeći, sada u debelim kaputima, obmotani šalovima, sa vunenim kapama i kačketima na glavama, izranjali su tiho, avetinjski iz magle kao iz ničega, i postajali su stvarni stanovnici stvarnoga mesta. Svi oni meseci vedrine, toploga vazduha i prijatnih mirisa prirode, delovali su kao petparačka, neubedljiva fikcija, čak nakaradna karikatura Stvarnoga grada magle, hladnoće i tišine. Ja, dečak, stanovnik stvarnoga grada!
* * *
Magična kutijica moga dečaštva je stizala iz Rusije, tačnije SSSR-a, i zvala se SMENA 8. Radilo se o fotografskom aparatu koji se prodavao za neshvatljivo smešnu cenu, kao i neke druge robe poreklom iz Istočnog bloka. Da sam pesnički nadahnutiji, ovoga trenutka bih ispevao pravu odu SMENI 8, pošto je to bio, upravo zahvaljujući ceni, jedini dostupan aparat kojim se mogla načiniti pristojna, kreativna fotografija. Namerno izbegavam atribut - umetnička fotografija, ne zato što SMENA nije bila dorasla takvim ambicijama, nego zato što ja nisam, u domenu bavljenja fotografijom, nikada dosegao nešto zaista umetničko. Zato je "kreativna fotografija" kao odrednica sasvim precizna i zadovoljavajuća. Ali, dužan sam, još samo nekoliko tehničkih detalja, vezanih za SMENU 8. Naime, za razliku od prave pošasti, takozvanih "idiot" foto-aparata, SMENA je uprkos jevtine izrade, predstavljala briljantnu spravicu na kojoj su se glavni parametri - ekspozicija, blenda, fokus, osetljivost filma, manuelno podešavali, što je u praksi, svakom ko ima malo potrebnog znanja i još malo vizuelne imaginacije, omogućavalo da zaista suvereno zakorači u nesumnjivo čarobne prostore porodične, turističke ili kreativne i umetničke fotografije. Mislim da je, tokom nekoliko decenija, SMENA 8 bila prisutna, bar u svakom drugom domu urbanih naselja. I siguran sam da će mnogi od vas, sređujući stare stvari svojih, u domove preseljenih ili preminulih roditelja i drugih bližih srodnika koji su sedamdesetih godina prošloga veka bili mladi, ili rano zreli ljudi, u nekoj od fioka, starom koferu, kutiji za cipele, sa mnoštvom drugih tehnoloških antikviteta, pronaći i crnu kutijicu od plastike koja nevešto, jevtino imitiraše teksturu prave kože, i unutar nje dragulj za mase - SMENU 8...
