Klub istinskih stvaralaca

01.09.22 Polja

Novi roman Milana Tripkovića interaktivan je i igriv isečak iz urbane sredine uveliko uronjene u moderne trendove koji, istina, potresaju, ali neosporno oblikuju savremeno doba. Klub istinskih stvaralaca roman je suprotnosti koje se oslikavaju mnogostruko, gde su najintrigantnije one nagoveštene, na koje pisac računa kada čitaoca poziva da se zajedno s njim i plejadom drugih nemih učesnika otisne u svojevrsnu avanturu povezivanja naoko haotičnih niti priče.
Perspektiva koju zajedno s pripovedačem i neimenovanim mnoštvom zauzima čitalac pomalo je voajerska, budući da je u pitanju pozicija svevidećeg posmatrača s uvidom u sve frontove koji obrazuju priču. Narator povremeno računa na komiku koju obezbeđuje saučesnički pristup delu, zapitkujući čitaoca da li primećuje neprijatne mirise ili postupke kojima se junaci, napokon dospeli u blaženstvo intime, oslobađaju stega uljudnog ponašanja. Na mestima gde priča dobija obrise ozbiljne kritike i gde se prst upire u najgore ljudske nagone, pripovedač se breca na svoje saputnike koji su nepreduzimljivi i nemi pred nepočinstvima aktera. Svako ko odluči da zaviri u živopisni svet Kluba istinskih stvaralaca mora biti spreman na činjenicu da nije samo čitalac, već učesnik u višestrukim dramama koje će se munjevitom brzinom odigrati pred njegovim očima.
Gorenavedena misao o frontovima koji obrazuju priču romana nije nimalo proizvoljna. Naime, tokom kratkog vremenskog perioda u Novom Sadu formira se niz poprišta na kojima se odigravaju najnezamislivije borbe od ključnog značaja za živote involviranih pojedinaca. Inicijalni sukob i pokretač priče jeste gaženje pešaka na prelazu i frtutma nastala od niza slučajnosti i pogrešno interpretiranih događaja. Stradalnik je činovnik važnih državnih struktura i istovremeno ratni zločinac koji, zahvaljujući prekasno pritisnutoj papučici za kočenje, dobija milost amnezije i istragu slučaja na najvišem nivou. Za volanom je prestravljena aktivistkinja koja je čoveka odgovornog za smrt nekoliko desetina ljudi samo želela da zaplaši, pa sama stupila u koloplet situacija izvan svake granice miroljubive pobune. Spiritus movens trećeg nivoa priče jeste Vojislav Počuča, istinski stvaralac koji se igrom slučaja zatekao nadomak pregaženog Pešuta. Nevolja, ili barem njena nova do tada neslućena dimenzija, počinje onog trenutka kad Počuča u liku vozača prepozna ženu kojoj se zamerio na društvenim mrežama. Nije potrebno mnogo da se osetljivi stvaralac s nervom izoštrenim za opasne situacije koji podgrevaju brojne teorije zavere poistoveti s Kalimerom i hitno sazove skupinu koja je dala naslov Tripkovićevom romanu.
Sam nastanak udruženja rezultat je nepravedno doživljene podele uloga u kulturnom životu grada, „jer u tom zaguljenom svetu samodopadljivih literata i izraženih ljudskih sujeta teško je biti prvi, biti lučonoša, tvorac novih svetova, imaginarijuma kakvi u srpskoj književnosti postoje možda samo još kod Pavića“ (11). Izazvana takvim prilikama, nekolicina novosadskih umetnika osniva kružok kao „odgovor na političke korektnosti, sveprisutne osrednjosti i dominantne moralne bede u kulturi ovog društva“ (19). Sa sajtom u izradi, malobrojnim slikama sa Fejsbuka, večito sukobljenim članovima i akronimom koji nedvosmisleno upućuje na jedno provokativno novosadsko stecište, Klub istinskih stvaralaca svojevrsna je skupina živopisnih umetnika s najrazličitijim lamentima spremnim nagotovs. Ono što im nikako ne ide od ruke jeste međusobna komunikacija bez upadica, prekorevanja, direktnih prozivki i nadmetanja u nabrajanju dobijenih književnih nagrada. Milan Tripković slika jednu osobitu grupu ljudi „na čijem stvaralaštvu počiva književnost ovog grada“ (66) i kojima „nije mesto u zatvoru nego u čitankama“ (143), koristeći humor kako bi se dobroćudno podsmehnuo idealistički nastrojenim spisateljima koji, za razliku od ostalih junaka kojima su nepoznati, u svom radu prepoznaju kanon za početak oblikovanja budućih generacija.
Oni se u jednom trenutku guše u bujicama ugodnih reči kako bi istakli značaj svojih saboraca, dok u sledećem predmet svog obožavanja i nakićenih hvalospeva zbog sitnice hvataju za gušu. Isprovocirani aktivnostima „čuvenih komesara za angažovanu umetnost“, „pronositelja evropskih vrednosti i misionara isprazne evropske kulture“ (89), članovi Kluba odlučuju se za akciju – otmicu, koja će intenzivirati dešavanja s početka romana i ubrzati posrnuće istinskih stvaralaca.
Paralelno s otmicom „iz poetskih razloga“ – a postoji li poetičniji i više podložan diskusiji od raspada Jugoslavije – na drugim frontovima odigravaju se operacije čiji će se rezultati sliti u veliko finale romana. U Banjsku, rodno mesto najvećeg epskog junaka, stižu begunci od zakona – „borkinja“ za prava svih manjina, životinja i ekološka aktivistkinja @naca.zaca i njen zaštitnik, inspektor Milonja Šoškić, nekada beskompromisni sprovoditelj pravde. Svi junaci Milana Tripkovića stavljeni su pod specifičnu lupu na osnovu čijeg rada su u krupan plan izdvojeni zanosi i prkosi koji ih čine podjednako ranjivim i komičnim. Kod Nataše je to istrajnost u borbama za promene, kod Milonje nespretnost, kod njegovog prijatelja igumana rokerski život kog se nije u potpunosti odrekao činom zamonašenja. Članovi državnog aparata koji se bave istragom karikirani su na planu poslovične policijske nesnalažljivosti u rešavanju slučaja i neprestanom prebacivanju krivice na aparatčike nižeg ranga. Poput mizanscena za neki vic, jedan deo romana posvećen je vrsnim komentatorima estetske devastacije grada i relevantnih sadržaja Tviter naloga – razgovoru kustosa, glumca, kritičarke i spisateljice. Osoba koju iz interesantne skupine narator odlučuje da prati na putu do kuće ista je ona koju su istinski stvaraoci detektovali kao „istrajnu kritičarku naše društvene stvarnosti“ i nakon sačekuše utamničili na Banstolu.
Iako nije eksplicitno naznačeno, vreme u kom se pokreću i sustiču akcijaška delovanja nekoliko kompromitovanih strana jeste 2022. godina u kojoj je Novi Sad nosio titulu Evropske prestonice kulture, što je trag na koji nas usmerava novinski navod s početka romana o seriji misterioznih smrti i kontroverzno pitanje – da li grad postaje „evropska prestonica užasa“? (39). Kao jedan od uvodnika u zlosrećna delovanja i mogući trag za praćenje kasnije opisanih kriminalnih dešavanja, i ovaj članak nalazi svoje mesto u zbirnoj razjasnici koja zatvara roman. Filmski efektno, u dopisanom objašnjenju koje je nastupilo nakon što se spustila zavesa i pojavila pitanja „Da li je moglo da ispadne drugačije? Jesmo li možda mogli učiniti nešto i sprečiti ovo?“ (160), autor je u epilogu izložio sudbine junaka s vremenske distance koja im je bila potrebna kako bi preuredili svoje živote i zatvorili pitanja koja su otpečatili na početku našeg praćenja.
Milan Tripković je u vešto ispripovedanoj priči neobične strukture čitaocesaučesnike poveo u neuobičajeno upoznavanje grada i ljudi koji mu daju puls. Na tom putu saznali smo da najbolji doživljaj proizvodi ljubopitljiv i humoru sklon narator, koji pažnju usmerava na naizgled nevažne detalje, sliku dočarava sistemom živih asocijacija (kao kada najveću tišinu poredi s onom u čitaonici Matice srpske ili junaka sa Đorđem Davidom iz vremena koje je prethodilo muzičkoj slavi), a za čitaoce uspešno ulančava naoko udaljene događaje nakon što je svakom od njih dao određenu autonomiju i prostor za razvijanje. Klub istinskih stvaralaca opisuje, kritikuje i podsmehu izlaže ljudske nesavršenosti, ali nas istovremeno podseća na to da smo i sami ravnopravni učesnici u tom svetu koji trpi naše greške i kom je potrebno oslobađanje od naših pokušaja da izigravamo boga, jer – na kraju – može se desiti da izigramo sebe.
Marijana Jelisavčić

06.01.22 Vreme

“Ovaj čovek je jedna neumorna visokoparna mašina. Iz njegovih usta stalno kuljaju tako grandiozne i važne reči da se pitamo da li ga je majka rodila ili ga je možda pronašla skrivenog negde u ‘Gorskom vijencu’”

Ovako o piscu bez pravog dela (ali sa mnoštvom zaumnih književnih nagrada) i samoproglašenom bardu Voji Počuči zbori “sveznajući narator” što i nije baš tako sveznajuć pošto mu njegov pisac namenjuje ulogu improvizatora koji u poslednji čas odlučuje šta će sa svojim junacima, jer ovi tobože “žive” nezavisno od njegove volje, a on ih samo prati u njihovim podvizima i posrnućima, zajedno sa nevidljivom publikom kao sukreatorima svoje tobože proizvoljno meandrirajuće priče.

Komplikovano? Zapravo ne, ne kod Milana Tripkovića (1977) koji roman locira u savremeni Novi Sad, ispisujući urnebesno duhovitu i furioznu ljudsku komediju običaja i naravi, a pre svega skrozirajući intelektualno-političko podzemlje i prizemlje koje o sebi voli da misli kao o Olimpu. Ako vam ovo zvuči odnekud poznato, za to možete zahvaliti koliko stvarnosti toliko i piščevoj veštini da je transponuje u krajnje nepretencioznom, a opet besprekorno pronicljivom ironijskom i satiričkom ključu.

Slučajan, dakle, susret (no, šta je slučajno u ovakvom štivu, a i šire?) u zadimljenom bifeu novosadske železničke stanice, gde pisac Počuča, misaoni i akcioni lider Kluba istinskih stvaralaca – okupljališta po samosažalnom samoosećanju uvek nekako zakinutog i skrajnutog “pevajućeg Srpstva” u srpskoj Atini – ponekad navraća ni manje ni više nego po inspiraciju, sa omatorelim udbašem i nekažnjenim počiniocem ratnih zločina Rajkom Pešutom pretvara se u komediju, pa zamalo tragediju zabune, jer Pešut nedaleko odatle završava pod točkovima automobila ne gubeći život, ali gubeći pamćenje (što je čoveku njegove istorije čist, nezaslužen ćar). Počuča pak ostaje ubeđen da je automobil zapravo nasrnuo na njega, ali je slučajno zgazio pogrešnog čoveka…

Sve ovo ne bi bilo bogzna šta da za volanom automobila nije bila Nataša Žarković, prekaljena novosadska feministkinja i aktivistkinja opšte prakse, borkinja za manjinska prava svih manjina i protiv ugroženosti svih ugroženih i onih koji bi mogli tako da se osećaju; nju privode, ali je bistri policijski inspektor – koji zna gde živi i s kim radi – sklanja pred odmazdom besnih udbaša, i to čak na Kosovo, u manastir kod svog druga iz novosadskih novotalasnih dana. Počuča i njegovo društvo iz Kluba za to vreme rešavaju da uzvrate udarac soroševsko-izdajničkoj gamadi, a izbor za egzemplarnu žrtvu pada na Maju Trnavac, dramsku spisateljicu u usponu, svu onako progresivnu i post i neo i ultra… Pa je otimaju i zatvaraju u Počučinoj vikendici na Banstolu terajući je da prizna svoja i ne samo svoja nepočinstva protiv njih, Istinskih Stvaralaca, a samim tim i protiv zdravog i čvrstog jezgra srpske književnosti, kulture, identiteta…

Stop! Dalje vam neću ništa otkrivati, sami odvijajte ovo klupko zločina u naizgled mirnoj varoši novosadskoj. Milan Tripković je inteligentno i bez greške postavio mizanscen, orisao vremensko-prostorni kontekst sa svim lokalnim, mikrolokacijskim specifičnostima – što će reći da je ova knjiga dubinski novosadska na mnogo više načina i nivoa od pukog “mesta radnje”, ali se kroz donekle osebujne neoplantinske običaje i odnose zapravo pozabavio nečim što se tiče svih nas “na ovim prostorima”, jer patimo od istih kulturno-političkih nastranosti, smešnih na površini, a odviše često strašnih po posledicama koje proizvode kad vremena i prilike postanu takvi da đavo odnese šalu. A đavo je šalu odneo još pre tridesetak godina i nikako da je vrati… Što ne znači da kao zatočenici đavolovog burgijanja ne smemo da se šalimo makar i pod vešalima jureći đavolov rep, ako umemo, a Tripković ume i te kako.

Posebno valja naglasiti piščevu besprekornu kontrolu nad fabuliranjem i nad saspensom, ali i komediografsku karakterizaciju likova kakva je retkost i dragocenost kod savremenih pisaca našeg jezika – mene podseća, recimo, na najbolje radove Ante Tomića, mada je Tripković pisac bitno drugačijeg senzibiliteta.

I još nešto je važan deo te besprekornosti: mada je jasno na čijoj su strani generalne svetonazorske simpatije autorove, a ko je tu na onoj tamnoj strani, svi će podjednako proći kroz satirički tretman, jer to dobra književnost neminovno radi, to joj je u naravi kao ubod škorpiji: i ove i ovi sa “svetle” strane jednog dalekosežnog raskola biće prikazani u svim dimenzijama svoje ljudskosti, a koje nisu uvek laskave i uzvišene. Kad ne bi bilo tako, pisac, to jest njegov roman, bio bi u velikoj opasnosti da se i sam pretvori u “Počuču”, samo tobože sa druge strane.

A što se Novog Sada tiče, već uveliko svedočim osmesima prepoznavanja na licima čitalaca Kluba istinskih stvaralaca. Kako bi i moglo drugačije? Bolji čitaoci u Tripkovićevim će likovima lako prepoznati druge; oni najbolji prepoznaće – sebe. Što je i najzdraviji način čitanja ovog urnebesno zabavnog, a predrasudama bilo koje provenijencije nimalo ugađajućeg romana.

Teofil Pančić