Kinovar

03.04.08 Polja

Odavno mi se nije desilo, čitajući domaću pesničku produkciju, da zađem u neizvesne i nepredvidljive predele trećeg sloja slike. Mislim na pesničku sliku, mada ponekad, kada se radi o istinskoj slici, koja u sebi sabira ne samo vizuelno i auditivno, već smelo zaposeda sva čula, nema potrebe za ovakvim preciziranjem. Drugi sloj je tu da opravda činjenicu da tekst pred sobom nazivamo pesmom i za još poneke, manje ili više upečatljive, estetske naslade koje definišemo kao ostvareni efekt dela. Ali, on ne iziskuje istinsku pesničku hrabrost i u vreme krize poezije sasvim legitimno nadomešćuje i zamagljuje smisao poetskog napora od iskona. A šta bi to moglo biti? Umesto odgovora, poslužićemo se motom Kinovara, nove pesničke knjige Marije Šimoković: „Valja učiniti vidljivim ono što je skriveno i tajanstvenim ono što je vidljivo. Samo to i jest posao mudraca” (Bernard iz Trevisana, alhemičar iz 15. veka). Samo to i jeste posao pesnika, a Kinovar nam pokazuje kako se to radi. Ova uzbudljiva knjiga, za koju Jovica Aćin u pogovoru tvrdi da je živa, vraća čitaoca samom počelu poetskog govora i podseća ga na onaj izvorni sinkretizam kao prirodno stanje i na premreženost sveta koja je sve skrivenija, čak i za umetnički izraz.
Pesnikinja, dakle, pristupa svom predmetu kao alhemičar, uostalom, ona svoju knjigu i određuje kao „prizivanje palićke alhemije ili razgovore s tikalom”, a slike Mihaila Đokovića Tikala upečatljivo ilustruju ovaj proces. U pesmu se, kao u teglu, ulažu raznorodni sadržaji i čeka se na reakciju. Zakon ove zbirke jeste pomeranje, dekonstrukcija, promena načina sagledavanja sveta. Tu se krije istinska duhovna alhemija, u toj potrebi da se „sve de/rekomponuje” (1. pesma), da bi se omogućila promena vizure i problematizacija sagledanog. Svet svakodnevice odviše je fragmentaran, dehumanizovan i obesmišljen, stoga ga valja zahvatiti slikom i ljuljuškati dok se sve ne ispomera. Marija Šimoković u pesmu ulaže stvaralačke sposobnosti permutacije i transkompozicije upravo zato da bi dosegla celinu i skinula veo sa lica sveta. Tek tada se sveopšte pretakanje i urastanje može razumeti, a o tome svedoče poznati, svakome dostupni prizori koji se u tkivu pesme i na platnu slike preoblikuju. Sve prepoznatljivo se razlaže, zgušnjava i razređuje, a ono suštinsko se čuva u geometriji i simbolima, među kojima je veoma važan simbol krsta. Nasuprot dvodimenzionalnosti, uprošćenosti vidljivog, traga se za slojevima slike koji će valjano odraziti unutrašnji vid sve dok se „mnoštvo ne pribere u celinu” (6. pesma). Otuda i lugar i Ventislav, likovi života, smrti, slike i pesme, imaju mogućnost da menjaju prošlost i budućnost Palića, a reka se sprema da poteče iz slobodnom rukom izvučene linije.
Kinovar je vrlo umešno napisana knjiga, jer se u većini pesama ostvaruje prava mera hermetičnosti, simbolike i detalja iz života. Ona je poput lugareve retrospektivne izložbe, „te čudne mešavine/ poezije i proze galerijskog i lugarskog formata” (6. pesma). Upravo takva vrsta sugerisane sinkretičnosti produbljuje pesničku sliku i oneobičava je. Inače nespojive sfere, čiji se dodir i mešanje doživljava kao prestup („kad/ odlaziš u svet ne okreći se na granici”, 5. pesma), sabrane su, istovremeno i naporedo, u datom pesničkom svetu, i ovaj nas poetički trik, u najvećoj meri, podseća na dela magijskog realizma. Od dugih, narativnih pesama do sažetih, rimovanih distiha, a preko „izgubljene” 65. pesme, vodi nas, zapravo, ista ideja – ona koja kaže da sve je jedno i da sve je u svemu (53. pesma). Alhemijsko sagledavanje podrazumeva brisanje granica između života, smrti i umetnosti, i uvođenje mita kao skrivenog smisla koji se uvek ostvari, poput svojevrsne matrice. Suštinsko metafizičko pitanje, ono o smrti, na taj način dobija novu dimenziju, te je prihvatanje međa svetova samo odraz nedostatka hrabrosti – bilo alhemičarske, bilo pesničke ili slikarske.
Kompleksna relacija predmetnog i apstraktnog naglašena je u 10. pesmi, iz koje može da usledi zaključak da je ukidanje smrti ostvarljivo ako se zasniva na valjanim premisama. „I kao što ahil nikada neće/ stići kornjaču/ lugar isto tako neće stići ventislava/ lugaru treba egzistencija rečenog gospodina/ jer je od najčvršćeg materijala/ imaginacije/ njome on probija prvi sloj slike/ i stiže u dramu zemaljsku/ koja je predmetna realnost/ hvatanje za predmet omogućuje/ bivanje u predmetu možda opredmećivanje/ što je već samo po sebi dolazak/ u vidljivo”. A u 14. pesmi, lugar i Ventislav, „koristeći zablude filozofije”, veslaju u istom čamcu. Vidovi postojanja, prema tome, nisu od suštinske važnosti, oni su samo nužnosti, dok esencija opstaje i ostaje nepromenjena. Čini se da time pesnikinja poručuje da je zlato u svemu što čoveka okružuje, samo mu treba omogućiti da se prikaže. Povezivanje i upredanje svetova za sobom povlači multipliciranje nade, bar teorijski. No, ovi se prostori nade ipak na trenutke zamagljuju nežnim lirskim pasažima, poput ovog – „pomozi mi jer odbijam da razumem/ smisao odvajanja/ onih koje volim/ od onih koje volim” (24. pesma).
Jasno je da u knjizi poezije poput Kinovara ne mogu sve pesme biti na istom nivou i podjednako upečatljive u celini i zasebno. Između uvodne i epiloške, u 99 pesama ovog dela, Marija Šimoković varira intenzitet lirskog i efektnog, podređujući čitavu knjigu osnovnoj koncepciji. Zbog toga se neke pesme doživljavaju kao noseće, a neke kao povezujuće, kao utišani odjeci glavnih motiva. Kao i način doživljavanja sveta, i stvaralački princip, dakle, vođen je sintagmom razrediti pa zgusnuti. Pesnikinja se čak i poigrava, ukazujući na taj svoj postupak – „i da ne dužim sve scene iz pesama/ koje ste do sada čitali numerisane/ kao što je u prilogu”. Visok stepen samosvesti omogućava joj da lagano, korak po korak, uvede i čitaoca u one slojeve slike/sveta koje alhemija inače ljubomorno čuva za sebe. Mitske inicijacije, reference na Dedala i Ikara, Tezeja i Arijadnu, Orfeja, do te mere su izobličene da pokazuju svoje naličje i svoju suprotnost, ali tako da se ni u jednom trenutku ne zapada u banalnost prostog nepoštovanja prema mitu. Nasuprot, pesnikinja uspeva da, prelamajući ove priče, ove filmove („i odlazi da sluša dedala/ odlučiv da kada krene scena lavirintom/ i tezejem/ u znak protesta ustane i ode iz spilje/ u kojoj po ceo dan puštaju mitove”, 30. pesma), u njima nazre geometriju i „sferu čistih pojmova”, jer čak i ponavljajući scene iz mita, ipak nikada ne činimo isto. Tako je i sa scenama silaska, spuštanja u podzemlje, odnosno, u najdublje slojeve slike, koje se ukazuju kao ritualno praćenje recepta, ali uvek, sa druge strane, uračunavši onu dozu nepredvidljive ljudskosti u alhemičaru, podrazumevaju i neke zabranjene poteze i prekršene reči.
Posle ove reakcije u pesničkoj tegli, čitalac se ne može osećati ravnodušnim. On oseća tajne pokrete sveta oko sebe – izvesne metamorfoze u tegli od 25 litara u podrumu, nekog lugara kako slika na tavanu, a sve to, i on sam, povezano čudesnom vertikalom, koja možda u nekom bliskom gradu rezultira rekom. Na taj način, neočekivano, ali sasvim prirodno, tumačenje teksta projektuje se na tumačenje sveta. „Dvojako tumačenje teksta/ omogućuje sakrivanje recepta/ koji međutim učesnicima događaja/ obezbeđuje neprekidnu komunikaciju/ od dole prema gore/ od gore prema dole/ u toj prohodnosti slika dobija zvuk/ a slikar ogledalo” (13. pesma). Bez straha da će se moj zaključak činiti neumerenim i izazvati nelagodnost, jer iz ovog, trećeg sloja slike, sve to deluje irelevantno, objavljujem čitaocima – a mi, mi izgleda dobismo zlato.

Sonja Veselinović

29.03.08 Politika

Svojom jedanaestom pesničkom zbirkom, zapravo nekom vrstom knjige-projekta „Kinovar”, Marija Šimoković (1947) osnažila je i produbila prepoznatljivu ličnu poetiku i mitologiju, zasnovanu na lirskoj žudnji i arhetipskim situacijama koje pesnikinja vešto ukršta bilo s ličnim, bilo širim, kulturološkim ili istorijskim iskustvom. Zbog toga se poezija Šimokovićeve doživljava kao izrazito eruditna, u stalnom dijalogu sa različitim kontekstima: psihoanalitičkim, filozofsko-estetičkim, socijalno-kritičkim, čemu se prilagođava i njena katkada razuđena i rapsodična forma, drugi put izuzetno gnomična i sažeta. I u prethodnoj zbirci „Međurečje” (1999), pesnikinja oblikuje svet sinkretički, s naglaskom na poetizaciji iracionalnih i podsvesnih šifri, koje se ujedno otvaraju čitaocu kroz svojevrsnu „širinu ekspozicije”, dakle filmsko-fotografskim postupkom.
Ako su vazduh, voda i pesak u toj zbirci bili ona tri mitska elementa čije prožimanje tvori osnovu sveta i svekolikog pamćenja, u „Kinovaru”takvu funkciju nesumnjivo ima tema alhemijskog preobražaja. I to slike u reč, boje u melodiju, prisustva u neprisustvo, vatre u ništa i obratno, što je i noseća tema poetike Branka Miljkovića, čiju je nagradu pesnikinja i ponela ove godine. Njena interpretacija slika Mihaila Đokovića Tikala koja se nalazi u estetičko-smisaonom ishodištu zbirke, vraća nas staroj Lesingovoj dilemi o odnosu između pesništva i slikarstva, o stalnoj – još od Platona započetoj – raspravi u pogledu prioriteta jedne od ovih umetnosti.
Komponovana kao neka vrsta fragmentarnog lirskog epa ili čak romana od sto odlomaka, Marija Šimoković uporedo vodi jednu vrstu metarasprave o mogućnostima čitanja i tumačenja oba jezika – likovnog i pesničkog, odnosno njihovog uzajamnog dodira i naporednosti: „oduvek sam živeo u dva sveta / u svakom posebno / u dva odjednom” (17).
Ali, ako je slikarstvo medij koji beleži trenutak, bez podsećanja na ono što je prošlo ili što će biti – dotle poezija računa sa stalnim proticanjem vremena, s dinamikom ispoljavanja u sve tri hronološke dimenzije. Zbog toga se naslovna metafora cinobera ili kinovara ovde doživljava kao alhemijski dominantna boja ljubavi, sećanja, svekolikog obnavljanja života kroz smrt i eliksir mudrosti: „šta je pravi smisao alhemije / ako ne uteha da sami možemo / proizvesti besmrtnost / rekao je lugar” (66. fragment). U nekoj vrsti posvete, Marija Šimoković kaže da je njena knjiga zapravo „prizivanje palićke alhemije”, odnosno „razgovori s Tikalom”. To od čitaoca svakako zahteva i dobro poznavanje njegovih slika, makar samo onih koje su objavljene kao neka vrsta pesničkog preteksta. Zbog toga, možda, postoje izvesna mesta koja se ne mogu zadovoljavajuće raščitati, bez poznavanja obe ove dimenzije.
No, i bez toga, primetno je da lirski glas preuzima na sebe različite intonacije i perspektive: od hroničarske i dnevničke, preko neposrednih komentara pojedinih figura Tikalovih slika, uspostavljanjem paralelizama imaginacije između privatnih, kulturoloških i antičkih do sažetih, metafizičkih uopštavanja. Pesnikinjin odnos prema mitološkim temama (Arijadnino klupko, Tezej, lugarevo donošenje smokve sa Krita) veoma je subjektivan i cilj je, kao i u prethodnim literarnim pričama, projekcija vlastite vizije zbližavanja i stapanja vremenskih, civilizacijskih i prostornih zona. Taj živi dosluh stvari kroz vreme koje su zaustavljene u jednom slikarskom potezu upravo i sugerišu pomenutu besmrtnost: „predmeti su živi / zavetovani ćutnjom /događaji među njima/ lutajući su sižei / i pronose predskazanja snove/nagoveštaje tajanstvenih događaja / tek u slici il’ pesmi / zbira se život u tačku / i nastaje isponova” (56). A do ovako shvaćene besmrtnosti vodi tegoban put odgonetanja Arijadninog lavirinta i ženskog principa koji, kako pesnikinja kaže, katkada nedostaje slici da bi prodisala u prostoru trodimenzionalnosti. Izazov egzistencijalnog pojavljuje se tako i kao izazov ontološkom načelu – linearno bitisanje naspram spiralnog penjanja uz stepenište. Dakle, odozdo nagore, prema nebesima, i niz „obrnuto vreme, naopačke”: u okvir slike gde sama Reč tvori i vidljivi i nevidljivi svet.

Bojana Stojanović-Pantović

07.10.07 Politika

Ispisivanje takozvane „knjige života” jeste na prvom mestu neimarstvo ideja, filozofski talenat i znanje koji su gotovo po pravilu bliski ili spojeni sa umećem pevanja, bez obzira na književni žanr.
„Pomozi mi jer odbijam da razumem
smisao odvajanja
onih koje volim
od onih koje volim."
(Iz knjige „Kinovar”)
POEZIJA
I najnovija pesnička knjiga „Kinovar” („Narodna knjiga”, 2007) potvrđuje da ne preterujemo kada kažemo da je Marija Šimoković živi klasik srpske poezije, odnosno književnosti. U pitanju je činjenica koju smo ne samo voljni, već i dužni da pomenemo. Po nekom zaista čudnom pravilu najlošije smo obavešteni o onima koji uistinu vrede. Stoga nije na odmet podsetiti na neke od naslova njenih ranijih knjiga pesama - „Iščekujući Jonu”, „Ne boj se, tu sam”, „Majstor žudnje”, „Nebeski bicikl”, „Poljubac Gustava Klimta”, a ima ih još, te na proznu knjigu „Scenografija za vetar”, a i njih ima još. Ono što povezuje sva ova štiva jeste ključna supstanca književnosti po kojoj se pravi pisac razlikuje od nedorečenih i nedovoljno razvijenih talenata, onih što sinu jednom ili dvema knjigama i potom stanu, zgasnu.
Kada govorimo o delu, onda zapravo govorimo o idejnosti koja je neophodni temelj bilo koje umetničke tvorevine. Kao i u prethodnim, tako i u ovoj knjizi, Marija posvećenički razvija idejni, osnovni sloj teksta, ugrađuje ga u do sada već superiorno promišljanje poetike ljubavi (Agape), da bi iz tog polazišta - centra - pažljivo istraživala one kontemplativne izazove koji su neosporno utemeljeni u iskustvu doživljajnog, pa tako i saznajnog. Ispisivanje takozvane „knjige života” jeste na prvom mestu neimarstvo ideja, filozofski talenat i znanje koji su gotovo po pravilu bliski ili spojeni sa umećem pevanja, bez obzira na književni žanr.
Najnovija knjiga pesama Marije Šimoković „Kinovar” naslovljena je po ključnoj boji univerzalne alhemije, odnosno stvaralaštva koje, u ovom slučaju, s punim pravom ne preza od otkrivene želje da objedini sve postojeće. Kinovar, ili cinober, jeste glavni element alhemičarskog bavljenja dovršavanjem stvarnosti, a čime drugim osim umetnošću - znalački spravljenom smesom taloga znanja, iskustva, mudrosti, osetljivosti na sve postojeće, te trajne predanosti religiji ljubavi. Crveno je boja besmrtnosti, boja umeća nastavljanja. Ono je naš pogled u sunce, ali i sunčev zrak koji se odražava u vodi - boja spoja, neraskidive sprege.
U pesničkom svetu Marije Šimoković alhemičar je majstor slike, zvuka i reči, darivan veštinom sažimanja i posvećen očuvanju celovitosti bivanja. Tamo gde se drugima priviđaju zabrani i ograde, alhemičar vidi prozor, vrata, ili pak ne vidi nikakvu granicu. On je paradigma slobode, zauzdan tek upućenošću u materiju i slutnjom. Jedan od alhemičara u „Kinovaru” svakako je lugar/otac koji donosi smokvinu mladicu sa Krita, iz priobalja, gde je nastao i živi minojski mit, u kontinentalnu pučinu ravnice, polaže je u tu zemlju za koju je siguran da će se smokva u njoj primiti. Kako zna da je kritsko tlo lavirinta prenosivo? Tako što putujući sopstvenim iskustvom uviđa da je lavirint u svakome od nas, te da je Arijadna zbirno ime bića koja povlače svako svoje niti kroz tajnu emocija i proživljenog.
Kinovar ima moć da jarkom bojom označi mitsko vreme u današnjem danu i obratno, da znano i još nepoznato, ono naizgled razdvojeno, pomiri poetikom sunca. „Sve što živi citat je energije”, kaže Marija, „a lepota je u predavanju onome što nas citira”. Pesnikinja odvažno veruje i ponire u tu jednost, u njoj lagano namotavajući klupko obilja, ne obazirući se na „doba periferije” u kojem živi i koje uglavnom slavi poete - sakupljače usputnih zanimljivosti. Najjača energija je, zna se, ljubavna. Melodija koja opstaje jeste melodija čežnje, vapaja za spoznajom o nastavku onoga što je naizgled prekinuto. Stoga ne možemo da pogrešimo ako bilo koju njenu pesmu doživimo kao ljubavnu.
Dug je put do lepote mudrosti, a Marija Šimoković ga u ovoj knjizi oslikava preciznim spojevima lavirinta i spirale, horizontalom pripovesti i vertikalom dubine razumevanja. Stotinu pesničkih iskaza povezanih u knjigu „Kinovar” možemo čitati kao ep. „Plodno vreme boje kinovara” jeste jedinjenje sačinjeno od nekoliko prepoznatljivih mitova i junaka. Marija vešto transponuje predanje o dvema Dedalovim tvorevinama - o kritskom lavirintu i Ikarovim krilima kao mogućnostima lutanja i iznalaženja u „kontinentalnom predelu svesti”, odnosno uzleta i pada u zoni žudnje za razumevanjem. U ironijskoj analogiji sa klasičnim epom, junaci njenog ličnog mita o Palićkom jezeru - životni sagovornici - slikar Tikalo i lugar, zapravo otac, onaj koji ispisuje mapu vode - uspevaju da pobede privid fragmentarnosti vremena sadašnjeg. Vodoravna priroda ljudske sudbine, taj lavirint u svakome od nas, presečena vertikalom dubine poimanja, daje oblik krsta.
Marija Šimoković je retko uspešan majstor kompozicije obilja, strateg iznalaženja ravnoteže između misaonosti, koja ima nepromenjenu snagu bujice, i lepote samog pevanja u kojoj svako može da uživa kao dete opčinjeno bojom plamena. Kako god čitali ovih stotinu pevanja - u nizu, prateći „mitologiju nastalu iz igre”, ili nasumice otvarajući knjigu, obeležavajući pojedine stihove koji uistinu postoje kao pesma za sebe - nema bojazni da ćemo zalutati van Marijine mreže kružnica, njene čvrsto koncipirane geometrije koja „povezuje slomljene slabine vremena”. Ne samo najnovija knjiga „Kinovar”, već i sve one koje prethode dovode tumača u naizgled novu, a zapravo sasvim prirodnu poziciju: nemoguće je raščlaniti ukupnost motiva Marijinog tkanja, niti spisateljica pred nas postavlja takav zahtev, ali je isto tako nemoguće odoleti poniranju u njen čistom ljubavlju oslikan svet koji se već u prvom čitanju nudi kao oduvek znan, naš.

Marija Knežević