01.01.00
Vreme
14.03.2000.
Fenomen Hamvaš
Fama o čudnom Mađaru
U čemu leži tajna u Srba najprevođenijeg stranog pisca poslednjih godina? Da li je potrebno pasti tako nisko i duboko da bi se ovaj pisac otkrio? Fama o čudnom Mađaru neverovatne erudicije koji je pisao knjige koje za života nije mogao objavljivati, sa rasponom tema od rekonstrukcije misaonog univerzuma Hermesa Trismegistosa do saveta kako najbolje hladiti jagode, izdržavajući se, ne svojom voljom, kao fizički radnik, zemljoradnik i baštovan - počela je ovde da kruži pre desetak godina. Periodika i sve brojnije knjige koje su ubrzo po izlaženju bivale rasprodate, dok izdavači iz neobjašnjivih razloga nikada nisu štampali druga izdanja, ukazivali su da Bela Hamvaš ovde ima nemali broj svojih poštovalaca i redak kultni status. Stvar je bila naizgled čudna jer takvog interesovanja za Hamvaša nema ni u Mađarskoj, gde sve njegove knjige još nisu ni objavljene, a srpski je, osim hrvatskog, jedini jezik na koji je do danas preveden. Iza Hamvaša nisu stajale preporuke autoriteta, izdavačke kuće, trendovi. Jedini čovek koji je stajao iza njegovog ovdašnjeg proboja bio je njegov prevodilac Sava Babić, šef katedre za Mađarski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Tek prošle godine organizovano izdavanje Hamvaševih knjiga preuzela je na sebe Dereta, pokretanjem edicije Kontinent Hamvaš, u kojoj su do sada izašle dve važne Hamvaševe knjige - sedmotomni roman Karneval (izašle su dosad prve četiri knjige) i trotomna Scientia sacra I i II. Za prevod ovih knjiga Sava Babić je nedavno dobio i godišnju nagradu "Grafičkog ateljea Dereta". Ko je zapravo Bela Hamvaš?
NA CRNOJ LISTI: Rođen 1897, u Eperješu (današnji Prešov u Slovačkoj), u porodici protestantskog sveštenika, Hamvaš je odrastao u Bratislavi. Godine 1915. upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu - dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom, odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš studira nemački i mađarski. Pokušava da se izdržava novinarstvom, mada se radije bavi povrtarstvom. Objavljuje u periodici, piše i prevodi, a 1927. zapošljava se kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige, godinama mukotrpno sakupljane. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige Nevidljivo zbivanje objavljene u nevreme 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra. Posle rata, 1948, opet u nevreme, zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj, i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapli u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara i dospeva na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje. Do svoje smrti, 1969, izdržava se radeći kao baštovan, magacioner i pomoćni fizički radnik na hidroelektranama na Tisi. U ovom periodu ispisuje svoj ogroman opus, čije štampanje neće dočekati, i koje će tiho početi petnaestak godina posle njegove smrti, zahvaljujući Katalini Kemenj koja je sačuvala rukopise.
"Užasavam se da budem mudrac ili junak ili svetac. Moje pretenzije su veće. Želim da budem normalan čovek." Ovo njegovo životno opredeljenje koštaće ga udobnosti i karijere, ali će biti osnovna pretpostavka u realizaciji grandioznog opusa. Scientia Sacra je nulta Hamvaševa knjiga, rekonstrukcija zapretenih znanja starih civilizacija, koja on naziva Baštinom. Hamvaš otkriva 600. g.p.n.e. kao graničnu godinu koja razdvaja "zlatno doba", vreme sklada pojedinca, kolektiva, prirode i Boga, od onog što nazivamo modernom istorijom, koju Hamvaš vidi kao istoriju kvarenja, korupcije, drobljenja izvornog ljudskog bivstva. Sećanje na izvornu celinu, kao i mogućnost ostvarivanja novog zlatnog doba (eshatološki) zadržalo se u velikim religijskim sistemima izašlim na temelju učenja Baštine, ispod naslaga profanih tumačenja. Velika sinteza ovih znanja nalazi se u Jevanđelju, nudeći integralnu sliku celine sveta. To je misaoni i idejni okvir u kojem se kreću sve njegove potonje lucidne analize stanja i dubine krize XX veka.
MOLITVENIK ZA ATEISTE: Hamvaš ne podučava, ne propoveda, niti nudi dajdžest izdanja životne filozofije. On skreće pažnju na osnovne stvari. Pogrešno je procenjivati svetsku situaciju na osnovu javnih i opštih stvari, važna je svakodnevica, kaže Hamvaš. Odatle naslovi kao Trešnje brati, Drveće, Krevet, Pesma ptica, Filozofija vina (molitvenik za ateiste). Svakodnevica, njen sakralni red i njena punoća čini ljudski život. Ne trenutak, fragmenat, diskontinuitet, nego večnost, celina, trajanje. "Budnošću" Hamvaš naziva ono stanje svesti otvoreno za spoznaju celine stvarnosti, u kojoj se potom saznaje i sopstveno mesto u njoj, čime ceo poredak dobija viši smisao. "Lud je onaj ko nije pripremljen za večni život ", kaže on na jednom mestu. A rezultat i krajnji smisao posvećenosti životu jeste odricanje života - "zakoračiti u smrt otvorenih očiju".
Njegovi putokazi ukazuju na onaj luk ljudske misli od Lao Cea, Heraklita, Zaratustre, Bude do Bemea, Ničea, Badera, Sen Martena, Genona, ceo korpus mislilaca i pisaca izbačenih iz kartezijansko-marksističkog sistema obrazovanja. To je, uz tretiranje Crkve (koju on oštro distancira od klera, i farisejstva kao osnovne forme delovanja antihrista), u kategorijama inkvizicije, mantija, i opijuma za narod, jedan je od najčešćih nesporazuma sa Hamvašem.
Dok je savremena umetnost utoliko ubedljivija ukoliko doslednije otvori kaverne smisla u okruženju superstruktuirane ektoplazmatične stvarnosti, (najubedljiviji likovi su oni poput Osterovih koji se ne mogavši da nađu ni jedan jedini valjani razlog za bilo kakvu akciju, šopenhaurovski prepuštaju samozaboravu i poništavanju, ili Linčovih junaka koji prate kroz mrak hipnotičku belu liniju izgubljenog autoputa bežeći od sopstvenih dijaboličnih vizija, usamljeni), Hamvaš ide korak dalje od konstatovanja bezizlaznosti moderne egzistencije, i time se može porediti s autorima poput Turnijea i Handkea, koji remitologizacijom, odnosno defragmentarizacijom, nadilaze aktuelne postmodernističke tautologije. "Nema individualnog spasenja", kaže on. Svaki roman je roman o spasenju, i nema romana bez konfesije. Osvrćući se jednom prilikom na gorući problem vere u romanima Dostojevskog, Hamvaš je rekao da egzaltiranost njegovih junaka ne potiče od njihove vere ili odricanja Hrista, već u tome što je u njih, sasvim moderno, nestalo ono "čulo" kojim se u Boga veruje. Oni bi i verovali, ali njihovoj veri nedostaje sadržaj, za kojim oni očajnički žude. Najreprezentativniji u ovom smislu su junaci, upravo iz tog razloga napadno i namerno ideologiziranih, Zlih duha. Čovek bez utemeljenosti nije sposoban čak ni za greh, pa je otud svaka tragedija lažna, svako junaštvo smešno, svaki istinski međuljudski odnos neostvariv, a moderna istorija - istorija skandala.
SVET NESTAJE: Njegov roman Karneval (pisan od 1948-51) građen je upravo na tom osnovu. Oko 900 likova sudara se kao u fizici čestice Braunovog kretanja, bez ikakvih međuodnosa, da bi se prividni haos početka romana uokvirio, u karnevalskoj atmosferi (bahtinovski), sagom o tri generacije Bormeštar koje se kreću u bunilu senzacija moderne istorije. Karneval ima čak 1200 strana, i (samo) po obimu podseća na knjižurine XIX veka, nastale kao reakcija na razbijanje iluzije linearnog prostora i vremena (Lobačevski, impresionizam, Henri Džejms, Niče...). "Svet nestaje, i ako hoćete nešto da vidite, požurite", reći će tada Sezan. Hamvaš u reverzibilnom postupku, sa džojsovskim iskustvom iza sebe, kroz roman nanovo uspostavlja integralnu sliku sveta, ukazujući na njegovu ontološku osnovu (neophodnu perspektivu) bez koje bi slika celine bila nemoguća, uz obavezan, skoro servantesovski, humor kao osnovno vezivno tkivo.
Svi ostali Hamvaševi romani izvedeni iz su Karnevala. U prvih pedesetak strana čudesnog romana Novo leto Hamvaš uvodi stotinu likova, da bi oni našli svoj smisao u jednoj ljubavnoj priči, smisao koji se na čudesan način gradi iz stranice u stranicu, dok se radnja ovog romana napisanog 1957. dešava u okruženju koji nepodnošljivo liči na, ili jeste, postkomunistički rasap, ako je aktuelnom rasapu uopšte umesno lepiti atribute i odrednice. Poslednji Hamvašov roman, Naime, sublimirana je vizija užasa potonuća u korupciju, koja razjeda sve oblike ljudskog postojanja i nastojanja, kipteći besom koji je "hladno središte našeg bića" - i predstavlja poslednji čin njegovog realizovanog i zaokruženog dela.
Zahvaljujući umešnosti Save Babića, Hamvašev jezik na srpskom diše punim plućima, a zahvaljujući njegovom entuzijazmu ovdašnja kultura je povlašćena mogućnošću upoznavanja ovog velikog evropskog mislioca XX veka, čiji će se pravi značaj i uticaj tek videti.
Nebojša Grujičić
Sava Babić, prevodilac
Retki su primeri u književnosti da jedan pisac iz druge kulture za tako kratko vreme osvoji za sebe toliki prostor koliki je Hamvaš osvojio u našoj književnosti.
Objašnjenje koje se meni nameće jeste da je on došao u našu kulturu u trenutku kada su iz nje sve vrednosti nestale, ili su naglavce postavljene. Iako ne daje nikakva gotova rešenja, Hamvaš nudi odrednice kuda se valja uputiti, ukazujući na vrednosti dostojne naše pažnje, i pri tome je iz ovog veka, dakle potpuno je aktuelan. Kažem Mađarima - ako je uslov otkrivanja Hamvaša da se padne tako nisko i duboko, kao što smo mi pali, onda ga bolje nemojte otkrivati. Mi smo sposobni da otkrijemo Hamvaša zato što smo od svih evropskih zemalja, naroda i kultura najdublje pali. Tek na samom dnu, kad vidi izgažene i negirane sve vrednosti za koje je dotad znao, kada sazna ko je i gde je, onda jedan narod može da shvati ko je Hamvaš i šta on nudi. Pre tog pada svako se od nas pojedinačno i svaki narod, kako to kažu Srbi - pravi da je neko, da zna nešto. Ali treba stići do nule, do saznanja da smo niko i ništa, i tek posle toga je svaki milimetar koji ostvarimo ogroman. Pre toga nam se čini da ostvarujemo metre, a ne ostvarujemo ništa.
***
Svi oni koji su otkrili Hamvaša spadaju u otvorene ljude koji nisu zabarikadirani nekakvim "pogledom na svet", filozofijom, naukom, postmodernizmom, ženskim pismom ili bilo čim. To mora biti otvoren čovek koji traži oslonac. Hamvaš daje početne oslonce, ili bolje - okvire kojima se možemo okrenuti. A to je velika stvar. Ako jedna knjiga može na taj način da pomogne u svakodnevnom životu, više od toga niko ne može da vam pruži. A Hamvaš to daje šakom i kapom, pod uslovom, kako ja to kažem, da vas je on oslovio. Ovde tzv. establišment ne prihvata Hamvaša jer se drži nauke, filozofije, vrednosti i principa koji pripadaju XIX veku, koji su davno propali i danas ne znače ništa, ali to oni ne znaju. Hamvaš daje jednu drugu sliku sveta.
***
Roman je evropski književni žanr, kaže Hamvaš, i Evropljanin ne ume drugačije da posmatra svet nego kroz roman. A religioznost je okvir u kome se događa roman.
U tom smislu u Hamvaševim romanima ima pročišćenja. Kad Hamvaš piše o nekom probisvetu, to nije samo priča o probisvetu, on je tek jedna kapljica iza koje vidimo čitav svet, ali i tu kapljicu u takvom svetu. Hamvaš nikad ne daje parčence, parčence zla, npr, kao mnogi moderni pisci koji vole da se uvaljaju u zlo. Kod Hamvaša zlo preporodi čoveka - vidi se zlo, ali vidi se i izlaz, naravno ne u pedagoškom nego u filozofskom smislu. U njegovim romanima imate gde da odete, i zato ga nećete zaboraviti kad i ako ga pročitate. Bilo o čemu da priča on se vraća na Novi zavet. On tvrdi da je jedna od najvećih tekovina čovečanstva religioznost. Ne možemo počinjati svako jutro od nule, i dogovarati se postoji li Bog ili ne postoji. Ne može se tako živeti. Osim toga, to je glupa rasprava i ne vodi nikuda. Moramo se vratiti reliogioznosti, jer videli smo kuda smo stigli bez nje.
