Karbid

24.02.22 Vreme

A šta da radi, recimo, jedan takav Mihajlo, koji je u familiji imao i Čehe, i Srbe, i Mađare, i Nemce, i Slovake, i Rumune, a on je sam sebe smatrao Ukrajincem? Kad se mač rata podigao nad svima, trebalo je izabrati svoj identitet, što znači i svoju nacionalnost, nacionalne junake i verziju istorije.
Jednom davno, u nekom bivšem, predratnom životu, jedan je zaboravljeni i izgnani pesnik s naših strana rekao: “Nebo je visoko, Bog je daleko, a Libanon tako blizu.” Koju godinu kasnije, “Libanon” je već bio tu. (A pesnik je ostao u nebranom grožđu, samo što se iz jednog parložnog vinograda prebacio u drugi.)
…
Gledano iz ukrajinskog Zakarpatja, Srbija, Jugoslavija, Balkan, jako su blizu: par sati lagane vožnje kroz prašnjave istočnomađarske pustare, i eto te u Subotici. Ili, ako se otisneš niz Tisu, ubrzo si u Kanjiži. U “Libanonu”, dakle: u zemljama gde se pucalo. Ako ta blizina važi u jednom pravcu, bogme važi i u drugom: odavde, od proverbijalne “Subotice” do prvog ukrajinskog graničara mnogo je bliže nego do Trsta, Beča ili Soluna. A ono što se Ukrajini možda sprema moglo bi biti gore od svakog “Libanona”. Ko misli da je to nešto tamo daleko i da ga se ništa ne tiče, neka bar bolje prouči geografske mape, ako već ne čita knjige.
Andrij Ljubka (1987), ukrajinski romanopisac, pesnik i esejista, kao Ukrajinac i kao čovek zavičajem iz samog zagraničja Evropske unije i političke “Evrope” uopšte, jedan je od verovatno idealnih vodiča čitaocu željnom da razume šta se to dođavola dešava tamo gore desno, to jest zašto? Šta hoće, sto mu gromova, ti Ukrajinci, i šta im to “Rusi” ne daju?
Ali Ljubka, barem kao beletrista, nema ambicije da prosvećuje ni domaće ni strane čitaoce; pre će biti da je rad da inteligentno zabavi one koji se u tom smušenom i smešanom srednjoistočnoevropskom kontekstu već dovoljno razabiru. Zato je roman Karbid satirično ostvarenje, a ne neka poučitelna storija o dobrim i lošim momcima, o Nama i Njima bilo koje fele.
Elem, Mihajlo Oleksijovič Čvak, zvan Karbid a samoprozvan Tis (po reci Tisi koja protiče kroz njegov gradić, pre nego što će ući u Mađarsku i Srbiju i utopiti se u Dunavu kod Titela i Slankamena), nastavnik je istorije, sredovečni luzer pomalo (ili poviše) smotan i izgubljen u svetu praktičnih i materijalnih stvari i poslova, pijanac i grandomanski zanesenjak, a njegovi nešto banalnijim izrazima skloni sugrađani bi rekli: budala. Tis je, kako to već prečesto biva sa pretencioznim provincijskim inteligentima, veeeliki rodoljub, zaljubljenik u ama baš sve mitove i legende “ukrajinstva”, ali i veliki pobornik ulaska Ukrajine u “Evropu”. Pri tome, kako živi na samoj mađarskoj granici, ta “Evropa” mu je nadohvat ruke, a istovremeno mu je sasvim nedostupna: ne može čak ni turistički da otputuje tamo, jer ne bi dobio vizu.
I tako, mada je sasvim lišen smisla za praktične poduhvate, Tis jednog lepog dana dođe na ideju koja mu se odmah objektivno učini genijalnom: trebalo bi u tajnosti prokopati tunel koji bi građane njegovog gradića, ali i sve Evrope željne Ukrajince, odveo na drugu stranu: ako već Ukrajina ne može u Evropu, neka onda tamo stignu svi Ukrajinci! Tako će, uostalom, i sama granica postati besmislena, zar ne?
Tis, razume se, nema sredstava ni načina da ostvari svoj naum. Ideju, međutim, izloži prijatelju iz mladosti koji je prekaljeni švercer preko svih granica, potom je prošire dalje, kod još nekoliko mahera širokog spektra dejstva, uključujući i samog gradonačelnika. I ubrzo Tisova naizgled utopistička ideja počinje da se ostvaruje… Uz sitan detalj da nikome osim njega ne pada na pamet da tunel koristi za nekakvo filantropsko odvođenje Ukrajinaca u Evropu, nego za šverc svih vrsta, koji im je, uostalom, i bez tunela glavni izvor vrlo pozamašnih prihoda. Oni, naravno, odlično žive od granice: ukidanje tvrde granice za njih bi bilo propast. A Tis je, kao i svaki iskreni rodoljub, tek korisna budala u rukama svojih snalažljivijih zemljaka. Rukama koje, bogme, mogu postati i veoma opasne, čak ubistvene…
Naravno da vam neću odati šta se sve oko tunela odigravalo – a tu je tušta i tma čuda i pokora, sve jedna urnebesnija od druge, jer Ljubka se ovde pokazuje kao nekovrsni ukrajinski Ante Tomić, samo gorči i ciničniji – i da li je tunel izgrađen te ima li Tisova priča srećan ili, naprotiv, mučan kraj. Važnije od toga je da pisac Karbida kroz duhovitu i inteligentno vođenu priču ispreda jednu očaravajuće podsticajnu raspravu ne samo o svojoj mučenoj zemlji i jednom njenom specifičnom pograničnom i “multikulti” deliću koji vekovima kao predmet bez sopstvene volje prelazi iz ruku jedne u ruke druge imperije (a koji time i koječime još podseća na neku “istočniju” verziju Vojvodine), nego i o toj famoznoj Srednjoistočnoj Evropi, utrpanoj u sendvič između Zapada koji je frustrirajuće daleko i Istoka koji je preteće blizu. A pri tome ni sama uglavnom ne radi u sopstvenu korist…
Do kraja Karbida saznaćete ima li mala Tisova priča srećan kraj. A što se velike, verovatno sudbonosne ukrajinske priče tiče… Ona je možda tek počela, i čitaćemo je i ako ne budemo želeli.

Teofil Pančić

01.01.22 Polja

Agencija „Rojters“ prenela je 2012. godine zvanično saopštenje slovačke vlade „da je ispod granične linije Slovačke i Ukrajine otkriven tajni tunel sa železničkom prugom. Tunel je dužine sedam fudbalskih terena i u njemu je pronađeno preko 2,5 miliona kutija švercovanih cigareta. U policiji kažu da se tunel mogao koristiti i za nelegalno prebacivanje ljudi...“
Šta radi svakodnevni čitalac vesti, digitalni nomad ili gledalac televizijskog programa kad pročita i vidi ovakvu informaciju? Naviknut na rijalitizaciju, tabloidizaciju i infodemiju, opterećen viškom besmisla u realnom i digitalnom prostoru, naviknut na opštu normalizaciju ekscesa, samo okrene novi list ili kursorom nastavi pretragu za smislom koja je još samo intuitivni podsticaj, duboko ispod radara razumne potrebe za delovanjem u aktuelnom okruženju. Šta radi pisac kada pročita ovakvu vest? Odgovor na to pružio nam je savremeni ukrajinski pisac Andrij Ljubka u romanu Karbid. Ljubka je izabrao dokumentovan zapis savremenog doba za inicijalni motivacijski čin pisanja, istovremeno ga pozicionirajući kao okvirni prostor realnosti radnje romana. Mimetički odnos prema izvanknjiževnoj zbilji proširio je sredstvima rado viđenim u građanskom romanu 18. veka, satiričnom i parodičnom slikom koja takav mimezis transponuje na nivo višeg, simboličkog značenja. Strukturno, u sedamnaest poglavlja koja u naslovima, baš kao i klasičan građanski roman, nagoveštavaju sled događaja i kratko opisuju „zbivanja“, Ljubka je ispričao „neverovatno verovatnu“ situaciju na krajnjem zapadu Ukrajine. Ono što bi se, rečeno aristotelovskim jezikom, „moglo dogoditi“, a što je u Aristotelovom značenju definicije umetničkog pisanja bilo vezano za pesništvo, kod Ljubke se dogodilo u prozi i to, ni manje ni više, već jednostavnim postupkom mimezisa, što znači da je proces podražavanja stvarnosti, ukazao na dve stvari. Činjenicu da se neverovatne stvari dešavaju u izvanknjiževnoj realnosti i da je mimetički obrazac danas možda delotvorniji od bilo kog postmodernog postupka. U središtu pažnje romana Karbid je profesor istorije Mihajlo Oleksijevič čiji nadimci Karbid, kako su ga učenici zvali i Tis, kako je sam sebe prozvao, jesu parodijski oblici nekih njegovih osobina.
„Zašto ti sam sebe zoveš Tis“, upitala ga je žena.
„Ako baš hoćeš da znaš, u starom Rimu je bio imperator Tiberije, koji je mnogo do­ brih stvari učinio za svoju zemlju. A nazvao se Tiberije zato što kroz Rim teče reka Tibar. Kod nas teče reka Tisa, i zato sam ja Tis.“
Karbidova ili Tisova identifikacija sa slavnom prošlošću ne završava se samo na njegovoj identifikaciji s pojedinim istorijskim ličnostima već i na opsesiji njihovim „slavnim delima“ i iz tog ukrštaja već na početku radnje romana Ljubka crpi materijal za parodijsku i grotesknu sliku zbivanja koja je, u završnici, jedna velika satira. Najpre, mitomanske vezanosti za prošlost i san o nacionalnoj veličini, a onda, uvodeći druge likove u radnju, podeljenost i korupciju u savremenom ukrajinskom društvu. Tis je, u svojoj fantaziji o Evropskoj uniji, naumio da izvede jedan „neverovatan“ poduhvat, da iskopa tunel do Mađarske i da se tako Ukrajinci, konačno, mimo radara evropske birokratije, svi presele u Evropsku uniju. Biće to „podzemna Ukrajina“, poručio je on. Društvo koje Tis okuplja u strogoj konspiraciji, grobar Iči, Ikar, Karpatski Genije, gradonačelnik Zoltan Bartok i Doktorka čiji nadimci su, poput Tisovog, metaforički odraz jednog društva u tranziciji, u osnovi nepravednog, osiromašenog i podložnog lažnoj slici patriotizma i napretka, usložnjavaju zaplet romana, stvarajući čvrstu gradacijsku nit koja priči obezbeđuje dinamiku i napetost.
Osim što na događajnom nivou, pažljivo osmišljavajući zaplet, Ljubka postiže gradacijski razvoj radnje, i humoristički i parodijski elementi slike doprinose usložnjavanju značenja. Primarni, humorni sloj je relaksirajući u doživljaju određene situacije. U dijalozima između junaka, u opisu njihovog izgleda, komičnost situacije samo je pripremna faza mnogo žešće, dublje i promišljenije slike kojoj slojevitost romana duguje. Kada pripovedač izvesti da je Tis po vasceli dan mogao u kafanama „običnom narodu“ govoriti o slavnoj prošlosti Ukrajine, ali „nikako nije imao vremena da popravi vrata od drvenog klozeta u vlastitom dvorištu“ ubrzava ka dubljem semantičkom nivou koji postaje nosilac šire slike, ne samo i isključivo Tisove individualne sudbine, nego i celokupnog konteksta koji tu sudbinu umnogome uslovljava. A to je život u zemlji podeljenoj između vlastitog istoka i zapada, ideala slobode s jedne strane i realnih inhibicija nasleđenih iz prošlosti totalitarističkog iskustva. Glavni likovi jedne tajne radnje, kopanja tunela do Mađarske, u osnovi su antijunaci. Njihov „herojski“ čin konvertuje se u vlastitu suprotnost činjenicom da na fonu Tisovog idealizma zapravo realizuju nameru nedozvoljenog švercovanja ljudi i robe, bogaćenja koje, kao u slučaju Doktorke, ne preza ni od ubistva. Cinično zvuči njena konstatacija da će Iči, junak kome je izvadila organe i tako se pridružila međunarodnom kanalu švercovanja organa, konačno „prvi, u delovima, ući u Evropsku uniju“. Ljubka smišljeno i s pažnjom gradira razvoj događaja i širi pripovedno polje opisom ne samo individualne istorije glavnih junaka, kad saznajemo sve o Tisovoj nesrećnoj sudbini, ili kriminalnoj prošlosti gradonačelnika, te sitnim kriminalnim radnjama ostalih junaka s margine društva, već i zahvatom u recentnu prošlost Ukrajine, početak krize i proteste na Majdanu te šire, zahvatom u dalju prošlost, revoluciju u Rumuniji, i opštu turbulentnu atmosferu nastalu posle pada Berlinskog zida. Rečju, uspostavlja ono što svaki dobar pisac treba da ponudi, jednu široku romanesknu sliku sveta. Hronotopski sloj romana je višedimenzionalna perspektiva koja prodire, doslovno, ispod zemlje, u tom činu izgradnje „tajnog tunela“ i posredno, u vremensku prošlost te u htonske struje doživljaja junaka koje otkrivaju jedan složeni psihološki mehanizam delovanja u kriznim vremenima. Humor i parodija postaju primarna sredstva ovladavanja jednom teškom i ozbiljnom pričom, egzistencijalnom u osnovi, sa svojom surovom dimenzijom preživljavanja. Dodatno, nesporazum koji nastaje u kontrastu između Tisove idealističke prirode zanesenjaka prošlošću, nacionalnom emancipacijom, nekom vrstom novog viteštva, i sitnoposedničke prirode ostalih aktera jedne mutne radnje, pokreće tragički sloj u romanu. Dok se smejemo humornim situacijama, zastajemo nad parodijskim slikama i dešifrujemo njihovo produženo značenje, Karbid je dinamičan u svojoj komunikativnosti, gotovo zabavan u efektima koje proizvodi na prvom, uvodnom nivou naše perceptivne svesti. Kad se pojača stepen tragičkog nesporazuma između Tisa i ostalih, aktivira se problem odnosa pojedinca i kolektiva u kome, kada je kolektiv korumpiran, nesvestan šire, istorijske i društvene egzistencijalnosti, a likovi u Karbidu su uglavnom takvi, pojedinac najčešće strada. Uostalom, pisac je, odmah ispod naslova, u duhu, rekosmo, klasičnog građanskog romana, napisao da su u Karbidu opisani „neverovatni, tragikomični doživljaji jednog dobrog i plemenitog čoveka i čitave bande lupeža koji su se provlačili preko granice zemljom, nebom i vodom, i bili toliko pohlepni da su oterali junaka čak u podzemno carstvo senki“. To „podzemno carstvo“, fizički tunel u doslovnom, i na metaforičkom fonu mračni nagoni pohlepe i ambicije, ovde ispisuju svoju priču.
Kada se Tis u završnici romana nađe zarobljen u tunelu, kao begunac od osvete ostalih kojima je sve vreme remetio planove, biće to, za njega, katarzično iskustvo pred smrt, spasonosna spoznaja. Za nas, čitaoce u savremenom trenutku, dvojaka pomisao. Prvo, da svaka utopija u pokušaju ostvarenja, a Tis je učinio sve da svoju utopijsku zamisao ostvari, završava u distopijskoj groznici i drugo, da je u ovom istorijskom trenutku, kad se svet doteturao do granice ponora, literarnu distopiju moguće ostvariti jednostavnim mimetičkim postupkom, pod uslovom, naravno, da pisac ima dara da ga valjano, poput Ljubke, razvije. Aristotelova podela na „stvari kakve jesu“ rezervisane za istoriografiju i one „kakve bi trebalo da budu“, rezervisane za „pesništvo“, u ovom slučaju ne važi. Vanknjiževna stvarnost je takva da poništava romantičarsku (ali ne samo romantičarsku) predstavu o profetskoj ulozi pisca koji svojom intuitivnošću i svojim talentom najbolje sondira prošlost, sadašnjost i moguće budućnost. Dok čitamo Karbid u proleće 2022. prisustvujemo jednoj savršenoj sinhronizaciji umetničkog i stvarnosnog događaja, jednoj gotovo revolucionarnoj suspenziji distinktivne funkcije umetnosti. Ona je zakoračila u stvarnost ili stvarnost u nju, kako god, prožimanje je potpuno i zastrašujuće u toj potpunosti.
Marija Nenezić